Олимпијске игре 1936: Пријатељство које је пркосило Хитлеру

Био је то инстинктивни спортски гест који је остао запамћен у историји и ушао у олимпијски фолклор, али за немачког шампиона у скоку у даљ Луца Лонга, он је имао мрачне последице.

И док је Џеси Овенс слетао негде на границу од осам метара и тако себи обезбеђивао златну медаљу на Играма 1936. године, његов највећи конкурент Лонг је скочио за њим у берлински песак не би ли га загрлио и честитао му.

Нешто касније, потпуно супротно очекивањима с обзиром на сумануту идеју нацистичке Немачке о аријевској надмоћи и деценијама пре него што ће покрет за грађанска права запалити искру радикалних промена у Сједињеним државама, њих двојица су заједно истрчали почасни круг, црни и бели атлетичар, руку под руку.

Нису им сви аплаудирали.

Високо горе на трибинама, немачки вођа Адолф Хитлер, са прекором је гледао ову сцену.

Док су стајали на победничком подијуму, Лонг уз обавезни нацистички поздрав руком, а Овенс салутирајући застави са пругама и звездама, застави која још увек није била спремна да га прихвати као једног од својих, ниједан од атлетичара није био свестан шта се ваља иза брда.

Овенс и Лонг, обојица рођени 1913. године, били су на врхунцу својих атлетских моћи када су укрстили копља у Берлину.

И ту свака сличност међу њима престаје; њихови почеци и пут ка Играма били су потпуно различити.

Прича Џесија Овенса, иконе XX века, позната је многима.

Он је био унук некадашњих робова и најмлађи од десеторо деце у једној надничарској породици у Алабами.

Још као дете, брао је памук са остатком породице, али су његове атлетске способности постале евидентне када се његова фамилија преселила у Кливленд и када је, са девет година, кренуо у школу.

Његов надимак је био Џеј Си, што је била скраћеница за име Џејмс Кливленд, али пошто га је његов учитељ погрешно разумео при представљању да се зове Џеси, ово име му је остало запамћено.

Овенс је добио спортску стипендију на државном универзитету у Охају и ту је, под тренерском палицом Ларија Снајдера, постао један од највећих спринтера које је свет икада упознао.

На атлетском митингу на универзитету у Мичигену, 1935. године, Овенс је оборио три светска рекорда, док је још један рекорд изједначио, све то у року од сат времена.

У скоку у даљ је одлетео на осам метара и 13 центиметара и тај резултат је важио као светски рекорд наредних 25 година.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

За разлику од ривала, Лонг је имао привилеговано детињство - одрастао је у Лајпцигу, у породици која је припадала средњој класи.

Његов отац Карл је поседовао апотекарску радњу у центру града, док је његова мајка Јохана била наставница енглеског језика.

У њеној породици је било угледних интелектуалаца, а међу њима се истицао научник Јустус фон Либиг, познат и као отац органске хемије.

Карл Лудвиг Херман Лонг, који је пре свега био познат као Луц, одрастао је са браћом и сестрама на селу, у непосредној близини града.

У њиховом великом дворишту, обично су се одржавала породична такмичења у атлетици.

Лонг је 1928. године почео да тренира атлетику у спортском клубу у Лајпцигу, а његов тренер је био Георг Рихтер, који му је помогао да развије скакачку технику која је својим скоком подсећала на скакаче у вис, за разлику од Овенса који се одскочној дасци приближавао као спринтер.

Његово партнерство са Рихтером се показало плодоносним, пошто је Лонг 1933. године оборио немачки рекорд у скоку у даљ и постао национални шампион са само 20 година.

Само неколико месеци пре почетка Игара у Берлину, Лонг је поставио и нови европски рекорд скоком од 7,82 метара.

И док су и Овенс и Лонг брусили своје вештине на залетишту, они су и ван ње били део политичког моментума.

У Сједињеним државама је растао притисак и позив на бојкот берлинских Игара у светлу прича о третману Јевреја у Немачкој под новим, нацистичким режимом.

Овенс је иницијално био заговорник бојкота Игара и наводно је Националној асоцијацији за напредовање обојених људи рекао: ,,Уколико у Немачкој постоје дискриминисане мањине, Сједињене државе би требало да се повуку са такмичења".

На крају је ипак пристао да услиши молбе његовог тренера и да прихвати безбедносне гаранције Олимпијског комитета Сједињених америчких држава који је у Немачку послао делегацију која је требало да процени услове за такмичење и да се увери у политику домаћина која се тицала учествовања јеврејских спортиста.

А у Немачкој, политички притисак на спортисте је постајао све јачи.

„Спортисти су били представници Трећег Рајха, а не слободни индивидуалци", каже Јулија Келнер-Лонг, Луцова једина унука.

Лонгов успон у националном тиму је дошао 1933. - исте оне године у којој је Хитлер постао немачки канцелар.

Уколико би се и могло помислити да није био свестан шта се очекује од њега, велики транспарент окачен на стадиону за тренинг је био потпуно јасан: ,,Атлетичари се припремају за Олимпијске игре 1936. Не смемо да разочарамо нашег вођу Адолфа Хитлера".

Хитлер је био на Олимпијском стадиону у Берлину када се одржавало финално такмичење у скоку у даљ на којем су учествовали Овенс и Лонг.

Након равноправне борбе, Лонг је у претпоследњој серији успео да изједначи најбољи Овенсов скок од 7.87 метара, што су са одушевљењем прихватили домаћи навијачи.

Али Овенс је из себе извукао оно најбоље када је то било и најпотребније, па је одговорио са 7.94 метара и поново се осамио на водећој позицији.

Лонг је преступио приликом последњег покушаја, али је његов наступ био довољно добар да му осигура сребрно одличје и прву медаљу у скоку у даљ за Немачку.

Овенс, који је већ осигурао прво место, додатно је ушао у историју последњим скоком од 8,06 метара - и тако побољшао олимпијски рекорд који је на снази остао наредне 24 године.

Лонг је заборавио на сопствени неуспех и инстинктивно је полетео у песак да честита свом противнику.

У том тренутку, записаном у времену, у загрљају пред 100.000 гледалаца на стадиону, Овенс се поверио свом ривалу: ,,Натерао си ме да дам све од себе".

Њих двојица су током такмичења пет пута успевали да побољшају олимпијски рекорд.

„Било је као у бајци - тако добро скакати по онаквом времену", рекао је Лонг у интервјуу за локалне новине Ноје Лајпциг цајтунг.

„Ништа нисам могао. Налетео сам на њега. Био сам први који му је честитао и који га је загрлио".

Лонгова импулсивна рекација је привукла пажњу немачких власти.

Недуго након завршетка Олимпијских игара, његова мајка Јохана је у свој дневник унела реченицу о упозорењу које је стигло од Рудолфа Хеса, тадашњег Фиреровог заменика у нацистичкој партији.

Она је написала да је Лонг „добио наређење са највиших места" да никада више не сме да загрли црну особу.

Нацистички режим га је означио као ,,расно несвесну" особу.

Загрљај је, то је било јасно, разбеснео нацисте који су често користили фотографије да учврсте веровање у њихову идеологију и сада су били уплашени да ће слика Овенсовог и Лонговог пријатељства уздрмати њихову пропаганду.

У том смислу, били су потпуно у праву.

Скоро 90 година касније, пријатељство Овенса и Лонга је и даље једна од најистрајнијих олимпијских прича.

„Гест препун доброте и ферплеја нашао је пут до срца целе нације", рекла је Келнер-Лонг.

„Заједно, Луц и Џеси су тог дана остварили посебну врсту пријатељства и свету демонстрирали принцип по којем су пријатељство и поштовање најважније ствари у спорту и у животу, без обзира на боју коже и порекло".

Стјуарт Ренкин, једини Овенсов унук, подједнако истиче значај тог чина.

„Често кажем да је од свих достигнућа мог деде на Олимпијским играма 1936. године, неочекивано пријатељство њега и Луца Лонга ствар на коју сам најпоноснији и која ме је највише импресионирала", каже он.

„За њих је тај тренутак успостављања пријатељства, под таквим околностима, на том стадиону, пред самим Хитлером, био апсолутно феноменалан".

Био је то једини пут да су се Овенс и Лонг такмичили један против другог.

Овенс је својим победама у скоку у даљ и у трци на 100 метара додао и победе на тркама на 200 метара и у штафети 4x100 метара и тако кући однео четири златне медаље из главног града Немачке.

У исто време је и наљутио званичнике тако што је одбио да се такмичи у Шведској на митингу заказаном непосредно након завршетка Игара и што се уместо тога вратио кући где је комерцијализовао своју новостечену славу.

Ова одлука га је коштала забраном такмичења за Амерички атлетски савез и то је практично и окончало његову спортску каријеру.

Овенсу је свеједно организован шампионски дочек и специјална церемонија која је одржана у Њујорку, али инцидент који се догодио на забави одржаној у Волдорф Асторији у његову част, само је показао да се без обзира на сву олимпијску славу - ништа није променило.

Када је стигао у хотел, Овенс је право из лобија хотела упућен ка споредном улазу који је служио само за трговце и црнце.

Био је то горак подсетник на дубоко укорењену сегрегацију и расне предрасуде који су се налазили у самом срцу америчког друштва.

Лонг је Берлин напустио као сребрни олимпијац, национални шампион и европски рекордер.

Он је ту границу европског рекорда следеће године побољшао скоком од 7,90 метара и тај рекорд је опстао све до 1956. године.

Ипак, није могао да побегне од сумњи и додатног надзора.

„Луцов загрљај у песку је имао своје последице", каже Келнер-Лонг.

„Био је предмет посебне присмотре власти које су га натерале на опрезније понашање и неистицање".

Лонг се након избијања Другог светског рата више није такмичио, већ се уместо тога фокусирао на адвокатску каријеру.

Његов најмлађи брат Хајнрих је убијен током ратних акција.

Очајан због овог губитка, Лонг је покушао да се посвети породици.

Он се оженио Гизелдом 1941. године, а у новембру исте године су добили сина - Јулијиног оца - и дали му име Хајнрих, према његовом убијеном брату.

Лонг је ускоро био и регрутован у војску и у почетку је добио задатке на безбедној удаљености од линије фронта.

Ипак, Лонг је 1943. године бродом послат на Сицилију са својом 10. падобранском против-артиљеријском батеријом.

Месец дана касније, послао је последње писмо Гизели која је у том тренутку била у поодмаклој трудноћи са њиховим другим сином, Волфгангом Матијасом.

„У том писму Луц је описао боравак у кампу у шаторима на предивној и мирној цветној ливади окруженој планинама - и то је била његова последња порука породици", каже Келнер-Лонг.

„Следећег дана, 30. маја 1943. године, рођен је Волфганг. На жалост, Луц никада није стигао да га упозна".

Савезничке трупе су се искрцале на Сицилију 10. јула 1943. године, као део операције ослобађања Италије.

Четири дана касније, Лонга је при повлачењу немачких снага у ногу погодио шрапнел након чега је искрварио до смрти.

Гизела је вест о нестанку супруга добила 30. јула.

Веровало се да је мртав.

Тек седам година касније, ова чињеница и детаљи смрти су били и потврђени, а пронађен је и његов гроб у немачком делу америчког војног гробља у Гели.

Овенс је одлучио да се не пријављује у војску током рата, нити је био регрутован.

Међутим, пошто му је било забрањено да се бави атлетиком, комерцијалне понуде су полако почеле да нестају, па се он одлучио да породицу издржава на један неуобичајен начин.

Он се тркао за новац тако што је локалним спринтерима давао по 10-20 метара предности на самом старту.

Са лакоћом је побеђивао у тим тркама.

Такође, када људских ривала није било, Овенс се тркао са мотоциклима, аутомобилима и коњима.

„Људи кажу како је било деградирајуће за једног олимпијског шампиона да се трка са коњем", рекао је Овенс, „али шта је требало да радим? Имао сам четири златне медаље, али не можеш да једеш те четири златне медаље".

Након таквих послова, ствари су почеле да се поправљају за Овенса током 1950-их година када се запослио као мотивациони говорник.

Започео је да води и сопствену фирму за односе с јавношћу и постао поприлично тражен.

Почео је и да путује светом као спортски амбасадор.

Током пута у Немачку 1951. године са кошаркашким тимом Харлем Глобтротерса, Овенс се јавио породици Лонг.

Упознао је Каја и одвео га на утакмицу Глобтротерса у Хамбургу као свог почасног госта.

Кај је 1964. године био и део документарног филма Џеси Овенс се враћа у Берлин, а током тог интервјуа њих двојица су рекреирали фотографију на којој Овенс и Лонг лешкаре и часкају на Олимпијском стадиону у Берлину.

„Кај је изузртно ценио Џесија - његову харизму, његову скромност и његов природни дар и успех као атлетичара", каже Келнер-Лонг.

Овенс је 1976. године био награђен Председничком медаљом слободе.

Умро је од карцинома плућа, четири године касније.

Имао је 66 година.

Постхумно је од Конгреса награђен Златном медаљом 1990. године. Председник Обама је 2016. године позвао Овенсову родбину у Белу кућу на пријем који за њега и остале црне чланове шампионске 4x100м штафете није био одржан након Игара у Берлину 1936. године.

Његова супруга Рут је наставила да води његов легат. Она је управљала Фондацијом Џесија Овенса пре него што је ту штафетну палицу предала њиховим ћеркама - Глорији, Марлин и Беверли - а касније је ту укључила и петоро унука.

Током година, породице Овенс и Лонг су остале у сталном контакту.

Јулија Келнер-Лонг је, заједно са Овенсовом унуком Ђином, упалила олимпијски пламен на специјалној церемонији одржаној на Олимпијском стадиону у Берлину 2004. године. Потом је са Марленом уручила и медаље освајачима трофеја у скоку у даљ на Првенству света у атлетици одржаном у Берлину 2009. године.

Келнер-Лонг и Стјуарт Ранкин су постали блиски пријатељи након случајног сусрета у Минхену 2012. године, а недавно су и заједно учествовали на снимању документарног филма о њиховим дедама.

„Однос наше две породице мени значи јако пуно и поносна сам на ту везу", каже Келнер-Лонг.

„Јулија и ја се често шалимо и мислимо на наше деде и веома смо срећне због тога што су нам породице и поред тога што је прошло толико година и даље повезане", додаје Ранкин.

И поред стварне приче о пријатељству између Овенса и Лонга коју негују и обе породице, њихова посебна веза има свој специфичан живот и на интернету.

Један од најраширенијих митова се бави живописним писмом које је Лонг наводно написао Овенсу са „крвљу натопљеног песка" северне Африке. У писму он позива Овенса да се врати у Немачку и да пронађе његовог сина уколико се он сам не врати кући.

У писму између осталог пише и ово: „Реци му, Џеси, како је то било када нисмо били раздвојени ратом, реци му како би ствари могле да функционишу међу људима на овом свету".

Неподношљиво дирљиво, али скоро сасвим сигурно и измишљено.

Лонг никада није учествовао у рату у северној Африци.

Нико из породице није никада видео то писмо и сви уједно сумњају у могућност да је такво писмо икада било написано и послато.

Келнер-Лонг без обзира на све разуме моћну поруку коју људи упорно извлаче из њихове приче.

„Она нуди наду и инспирацију свим људима, широм света", каже она.

„У временима у којим је расизам и даље присутан, ова прича је и даље актуелна, више него икада раније".

„Мислим да је Луцов пример спортског опхођења оно што би требало истицати и сачувати за сва времена".

„Однос мог деде и Луца је сасвим сигурно нешто што се није могло предвидети, али због тога што се ипак догодио, он је пружио перспективу пуну наде за деду, али и за мене".

„Луцова снага, његов карактер, то се не може речима описати, али у сваком случају показује да и на најнеочекиванијим местима и даље можете да пронађете трачак светлости и наде".

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]