Спот, бокс и расизам: Лен Џонсон - борац са 93 победе који никада није могао да постане шампион Велике Британије

Већина боксера ће вам рећи да ударци не боле толико много као потреси које доживљавају ван ринга.

Ситуације у којима сте приморани да у последњем тренутку прихватите борбу или када вас ретко плаћају иако вам је то било обећано или када схватите да ваш менаџер ради за противника.

Све су то тренуци када вас обузимају љутња, бес и горчина, тренуци познати многима који се баве спортом.

И онда замислите да сте Лен Џонсон, пензионисани боксер средње категорије, са више од 100 борби иза себе.

Замислите како једне септембарске ноћи 1953. године улазите у Олд еби тепхаус паб у Манчестеру после напорног дана у којем сте возили аутобус по граду.

Џонсон, који је тада био у раним педесетим годинама, избегавао је алкохол, али је наручио туру за пријатеље.

Али оптимизам, разговор и шале које су се ориле локалом брзо су замрле у једном једином тренутку.

Његова наруџбина је одбијена и он је избачен напоље због боје коже.

Није то била прва ситуација у којој је боксер доживео дискриминацију због тога што је био црн.

Али Џонсон је узвратио, баш као што је то чинио током целе каријере.

Најстарији од четворо браће, Џонсон је рођен 22. октобра 1902. у Kлејтону, делу Манчестера, од оца из Сијера Леонеа и мајке Иркиње.

Са боксом се упознао тако што је био умешан у тучу на послу, да би га отац Били одвео да гледа бокс меч.

Џонсон се није истог тренутка пронашао у овом спорту и био је врло изненађен када је сазнао да га је отац пријавио за борбу само пар недеља касније.

Није знао готово ништа о томе како се боксује, још мање је знао како да се припреми за меч, али је тренирао најбоље што је умео.

Његова мајка је пронашла стари канап за сушење веша и он му је послужио за прескакање.

Меч је одржан 1921, у Алхамбра позоришту у Опеншоу крај Манчестера.

Његов противник је био локални тинејџер Џери Хоган.

Неискусни Џонсон је из тог меча изашао као победник, нокаутом у трећој рунди, али испоставило се да је имао и доста среће.

„Џери је брадом налетео на моју шаку и срушио се на под - заиста немам представу како сам га нокаутирао", рекао је Џонсон, кога је у књизи „Некрунисани боксерски шампион" цитирао аутор Роб Хауард.

Срећа или не - али та неочекивана победа је била само почетак.

Џонсонов отац је био боксер и обојица су стицали искуство у борбама у„ шатрама" на путујућим вашарима, прихватајући изазиваче из публике.

Овакве „борбе" нису трајале дуго, али су у то време сматране добрим начином да избрусите сопствену вештину.

На тај начин је Џонсон стекао одбрамбене вештине које ће ускоро постати његов заштитни знак.

Временом се развио у изразито чврстог боксера који је био у стању да избегне велики број удараца, али и да доста добро узвраћа, па је каријеру у којој је имао 93 победе завршио са 36 нокаута.

У рингу, после неубедљивог старта који је замало довео до раног пензионисања, ускоро је постао противник кога су сви избегавали.

Прави пробој је направио 1925. године када је поразио Роланда Тода, тада владајућег британског шампиона у средњој категорији, два пута за седам месеци.

Исте те године победио је и Теда Kида Луиса, боксера ког је Мајк Тајсон једном приликом описао као „вероватно највећег боксера који је икада дошао из Велике Британије".

Требало је да за Џонсона ове победе буду одскочна даска за доминацију и даље успехе у наредном периоду.

Али то се није десило.

То ипак нису биле борбе за титулу и то само из једног разлога.

,,Правило 24" Британског боксерског борда је прописивало да кандидати за титулу морају да „имају беле родитеље".

Ово правило које је подржала и Влада усвојено је 1911. године, а на снази је остало све до 1948.

Исте те године Дик Тарпин је постао први црни боксерски шампион у Великој Британији, победом над Винсом Хокинсом на поене пред 40.000 гледалаца на Вила Парку.

Тарпинов брат Рендолф ће 1951. године постати и првак света у средњој категорији победом над Шугаром Рејом Робинсоном.

Џонсон није био једини спортиста тог времена који је био успешан борац, али изузет из елите тог времена.

Неких 50 километара даље, у Ливерпулу, борио се Ричи Kид Танер, момак из Гвајане, који је сматран за врхунског боксера у перолакој категорији, али који се никада није борио за титулу.

Неприхватање црних боксера се тада није дешавало само у Британији.

Почетком 20. века, Америка је била бесна због чињенице да је најбољи тешкаш био црнац.

Џек Џонсон, који није био Ленов рођак, током седам година колико је био првак света, доживео је толико непријатности да је морао да напусти земљу.

Помилован је 2018, чак 72 године после смрти.

Лен Џонсон је такође био приморан на бекство.

Отишао је из Британије 1926. године провео шест месеци у Аустралији.

Тамо је победио Харија Kолинса и тако постао шампион Империје (данас би се то сматрало шампионом Kомонвелта) у средњој категорији.

Џонсон је сматрао да му је то искуство донело „велику моћ", иако после тога није уследио тријумфални повратак у Велику Британију.

Речено му је да ова титула неће бити призната у његовој земљи.

Био је то само један од фактора који ће у њему изазвати велико разочарање у свет бокса.

„Забрањено ми је да идем у Алберт Хол и национални спортски клуб".

„У ствари, гдегод је било великог новца, мени је био забрањен приступ", рекао је Џонсон 1930, у књизи Мајкла Херберта „Никада нокаутиран".

„Предрасуде према обојеним људима су ме спречиле да се борим за титулу. Сматрам да више нема користи од било чега што се дешава у овом послу".

Џонсонова каријера се ближила крају.

Његова последња борба је одржана 1933.

Његова љубав према спорту се ипак одржала све до избијања Другог светског рата и он се повремено и даље борио у шаторима путујућих вашара.

Али тада је започео и други чин у представи његовог живота.

Онај са политичком позадином.

Пред крај рата, Џонсон је постао члан Kомунистичке партије.

Био је активан у заједници у Мос Сајду у Манчестеру и често је интервенисао у случајевима у којима се јављала расна дискриминација.

Био је и један од локалних представника у утицајном Пан-Афричком конгресу, одржаном 1945. у његовом родном граду.

Током боксерске каријере Џонсон је сматран за „локалног хероја" у сопственој заједници, објашњава аутор књиге Херберт.

„Сви су остајали будни после његових великих мечеве у Белвију", каже он.

„Сви би били на ногама док га такси не би довезао кући и увек би га сачекао бучан поздрав."

Људи из Манчестера су му узвратили, па је могао да рачуна на истакнуте грађане и градоначелника да ће потписивати петиције и подржавати његове кампање.

Пошто се повукао из бокса, Џонсон је постао врло близак са Полом Робесоном, играчем америчког фудбала, певачем, глумцем и политичким активистом.

Робесон је охрабрио Џонсона у његовом активизму и жељи да заустави расну дискриминацију која га је прогањала и у рингу и ван њега.

Један од Џонсонових великих успеха је стигао усред свађе која је избила због претходно поменутог Олд еби тепхаус паб инцидента у јужном делу Манчестера 1953.

„Лен и његов најбољи пријатељ Вилф Чарлс су отишли код градоначелника, окупили новинаре и са собом довели око 200 људи пред паб," објашњава Рашел Евароа, један од менаџера Олд еби тепхауса.

„Kао резултат тога, газдарица је послужила Лена, иако он није пио, и после тога обојени људи су нагрнули у остале пабове у Манчестеру".

„Био је то заиста историјски тренутак".

Свеједно, Џонсон никада није успео да тај успех претвори у одрживи наступ на пољу политике.

Без обзира на истрајност, на крају је поклекао у трци за позицију у Градској скупштини.

Џонсон је умро 1974, у 71. години.

Његови успеси и борба можда говоре о неком другом времену, али постоји и снажна паралела са данашњим тренутком.

Олд еби тепхаус паб је данас отворен за све и у њима су легенде као што су Џонсон и Вилф поштоване.

У октобру 2020. године, за време Месеца црне историје, ту је одржана конференција којој су присуствовали чланови Џонсонове породице.

Ту су говорили и разни историчари и глумци који се појављују у Борцу, позоришној представи о његовом животу.

А ту је и иницијатива да се у његову част, у граду који је и сам мењао, подигне споменик.

Они који подржавају ту идеју говоре и о сличном покрету у граду Плимуту.

Тамо су поборници идеје сакупили 100.000 фунти да би подигли статуу Џека Леслија, фудбалера који је 1925. избрисан са списка Енглеске када су селектори открили да је црнац.

Диџ Малик-Џонсон, један од оснивача покрета Црни животи су важни у Манчестеру, води ову иницијативу јавно причајући о Џонсону и покрећући онлајн петицију.

„Он сам је увек помагао људима", каже Малик-Џонсон.

„Kао и многи други, само је радио исправну ствар, а за то никада није био награђен.

„Била би то велика ствар када би његов рад био коначно признат".

Ламин Туреј, глумац и активиста, члан је Ватрогасног боксерског клуба из Моса у којем је Џонсон, сматра се, кратко радио.

„Он је релативно непознат у Манчестеру и релативно непознат у Великој Британији", каже Туреј.

„А требало би да је национално благо".

„Имао је више од 130 борби, победио је у 93. Он је практично британски Мухамед Али, па је зато податак да ми у ствари не знамо ко је он - шокантан".

„Био је борац и у рингу и ван њега и ја сматрам да је веома важно да се то запамти".

Градоначелник Манчестера Енди Барнам мисли да Џонсонова прича „апсолутно мора да буде испричана".

Сер Ричард Лис, председник градске скупштине, такође је отворен за идеју да му се у граду подигне споменик.

„Било би сјајно да у Манчестеру имамо статуу Лена Џонсона", каже сер Ричард.

„Лутфур Рахман, који је извршни члан у одбору за споменике, проучава овај случај и проверава шта имамо и шта немамо пред јавну презентацију која ће у ствари представљати и историју целог града".

Боксерски шатори су научили Џонсона да се бори на сваки начин, ко год да је противник, а он је то применио и у осталим сферама живота.

Иако му је ускраћен шампионски трон у спорту, нико не може да порекне његову заоставштину која и данас наставља да инспирише.

Можда то и није изненађење за човека који је увек био испред свог времена.

Погледајте видео о Мухамеду Алију

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]