Србија, дијаспора и хокеј: Како српски тренер у Чикагу и НХЛ шампион стварају тим суперклинаца

Легендарни канадски хокејаш Вејн Грецки једном је рекао: „Промашићеш сваки шут који ни не покушаш да упутиш ка голу".

Тако једноставна идеја, која лако постаје метафора за живот - посебно ако сте хокејаш.

Ненаду Раковићу, некадашњем хокејашу Партизана и Србије, једна таква велика шанса указала се пре две године када је ледену халу Пионир у Београду заменио Чикагом.

Раковић у Илионису, заједно са сарадницима међу којима је и Брент Сопел, некадашњи играч НХЛ шампиона Чикаго Блекхоукса, ствара међународни дечији тим снова у хокеју на леду.

„Указала ми се шанса коју добијаш можда једном у животу - да радим са људима који имају НХЛ искуство, напредујем и помогнем клинцима са Балкана да напредују", каже Раковић у разговору за ББЦ на српском.

Раковић је тренер Кјуб развојног тима који је, пре почетка пандемије корона вируса, окупљао децу из Америке, Канаде, Србије и Словачке у програму који личи на размену студената, само са младим хокејашима.

Како је све почело?

По завршетку играчке каријере у Партизану, Раковић је неко време радио у клубу као тренер млађих категорија, затим као спортски директор Црвене звезде, да би се потом преселио у Канаду.

„У Канади се амо о хокеју прича, као у Бразилу о фудбалу. На јуниорском утакмицама буде по 6.000 гледалаца", каже он.

Захваљујући познанству са америчким тренером који је својевремено радио у Србији, Раковић се касније обрео у Чикагу.

„Жеља нам је да направимо програм који ће да траје, да оформимо међународни дечији хокејашки тим.

„Имамо категорије до 10, 12 и 14 година, правили смо до сада неколико турнеја у различитим земљама. То су прави хокејашки клинци Харлемовци", истиче поносно Раковић.

Харлем Глобтротерси или Харлемовци су кошаркаша екипа позната по акробацијама и атрактивним потезима на терену.

Деценијама уназад, Харлемовци гостују у свим деловима света, а својевремено је један од чланова екипе био и легендарни амерички кошаркаш Вилт Чемберлен.

Занимљиво је и да у млађим хокејашким категоријама заједно тренирају и девојчице и дечаци.

„Имали смо девојчицу из Словачке, једина је била у тој екипи и изузетно је талентована.

„Одушевио сам се - уз њу је било 12 дечака, али је заводила ред и сви су је веома поштовали", каже Раковић

За прекаљеног чувара мреже Брента Сопела, шанса да се деца такмиче са вршњацима из иностранства је веома важнa и жали што као дечак није имао ту прилику, већ је европски лед осетио тек пред крај каријере у руској лиги.

„Овај програм је добар јер, не само што смо открили нове таленте, већ и деца проширују видике".

А шта кажу деца?

Канађанин Џек Армстронг за ББЦ на српском каже да му се свидео Београд и то што су, поред клизалишта, обишли неколико школа и видели како раде ђаци у Србији.

Ипак, најјачи утисак му је била утакмица у Суботици под ведрим небом.

„Тренутак када смо изашли на отворено клизалиште ћу заувек да памтим, а била је и магла па се пола леда није ни видело", каже Армстронг.

Детаљ који такође памти је и то што су организатори подигли заставу земље из које долази.

„На полувремену смо добили чај да се загрејемо, а после су нас водили на пица журку - јер ми смо противници на леду, али ван њега смо другари", наводи Армстронг који једва чека прилику да опет дође у Србију.

Марко Смакић, дванаестогодишњак из Београда први пут је био „преко баре".

„Драго ми је што смо видели градове у Америци и Канади и што сам упознао много вршњака који баш много воле хокеј као и ја".

Дечак из Београда истиче да су млади хокејаши из Србије показали да могу да се такмиче са вршњацима из земаља где је овај спорт знатно развијенији.

Американцу Кејлебу Крилу долазак у Србији представљао је први сусрет са Европом.

„Заједно смо тренирали и играли утакмице, обишли неколико школа, а најбоље од свега је што сам стекао нове пријатеље", каже овај дванаестогодишњак.

Брент Сопел - НХЛ шампион и борац против дислексије

У овом пројекту учествује и Брент Сопел који је пре десет година са Чикаго Блекхоксима освојио Стенли куп, трофеј намењен победнику америчко-канадске НХЛ лиге, најјачег такмичења на свету.

„Сопел је укључен у програм, излази на лед, а идеја је да исприча клинцима сопствену животну причу", објашњава Раковић.

Сопел је основао Фондацију за децу која пате од дислексије, проблема који и њега мучи.

Канадски ас каже за ББЦ на српском да се раније није довољно причало о томе и зато сад хоће да помаже другима.

„Важно је да свако дете добије праву шансу да има квалитетан живот.

„Имао сам доста проблема због дислексије, тек после 30. године сам схватио да сам то заиста ја и ухватио се потпуно у коштац са проблемом", истиче Сопел.

Објаснио је да, не само што се у детињству мучио са читањем, већ је касније имао и проблем када су му тренери објашњавали тактику.

Сопел каже да му је циљ да прошири рад фондације и на друге крајеве света, баш као што жели да настави да трага и за новим хокејашким талентима.

Шта је дислексија?

Према међународној дефиницији Удружења за дислексију то је специфична неспособност учења која је неуролошког порекла.

Одликује се сметњама у тачном или течном препознавању речи, лошим правописом и способностима декодирања, а обично су резултат дефицита фонолошке компоненте језика.

Британско Удружење за дислексију дефинише је као комбинацију способности и сметњи које утичу на процес учења читања, правописа и писања.

Пратеће слабости могу да буду присутне у области брзине обраде информација, краткорочног памћења, слушне или визуелне перцепције, развоја говора и језика и моторичких способности.

Ово је нарочито повезано са овладавањем и коришћењем писаног језика који има различите системе бележења - слова, бројеви и музичке ноте.

Славица Голубовић са Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију у Београду каже да се дислексија не лечи.

„Неко ко се роди дислексичан он ће ту дислексију имати целог живота с тим што ће са растом, различитим радом, третманима, техникама моћи да не неки начин редигује те своје симптоме и компензује своје сметње.

И то би родитељи требало да знају", објашњава Голубовићева за РТС.

Према подацима Светске здравствене организације, проблем са дислексијом има три до седам одсто светског становништва.

У Србији не постоје званични подаци, али према проценама организација која се баве овим проблемом, око десет одсто деце суочава се са дислексијом.

У Америци је хокеј скуп, у Канади га сви играју

Главна разлика између Европе и Северне Америке и Канаде је инфраструктура потребна за развој хокеја, тврди Раковић.

„У Чикагу има доста хала, а у Европи се грабиш - сваки секунд на леду је драгоцен".

„Али, oвде је скуп хокеј као спорт, зато сиромашнија деца иду на амерички фудбал, бејзбол или кошарку", објашњава Раковић..

Канада је потпуно друга прича - тамо само хокеј и постоји, додаје.

„По ономе што сам до сада видео, у Канади знатно више деце иде на хокеј.

„Приступачнији је и јефтинији него у Америци - и дете професора са факултета и дете камионџије играју хокеј", каже он.

И Канађани и Американци имају нешто другачији приступ у изградњи тимског духа у односу на европску праксу, у шта се Раковић врло брзо уверио.

„Када путујемо на турнир у други град, свако води сопствено дете, не видиш га до утакмице. Пошаљеш му распоред, као у сениорској екипи

„Код нас је друга прича. Путује се заједно, идете на ручак, вечеру све као тим", објашњава он.

Каже и да му то олакшава посао, али сматра је европски систем бољи за екипу.

„Клинци се брже осамостале, изграде тимски дух. Али опет овде је тако из практичних разлога, а притом утисак ми је да је цела култура другачија - више заснована на индивидуалности", додаје Раковић.

У Чикагу прво Џордан, па сви остали

Чикаго је познат и као један од само 13 америчких градова који имају клубове у четири спорта у великим лигама.

У хокејашкој НХЛ лиги су то Блекхокси, у кошаркашкој НБА су Булси, у НФЛ лиги америчког фудбала част бране Берси, а у МЛБ бејзбол лиги град има два клуба Вајт Соксе и Кабсе.

„Колико сам до сада стекао утисак, Булси су без дилеме највећи тим, ипак је ту играо Мајкл Џордан. Следе Берси, па бејзбол клубови, а хокеј је опет постао веома популаран од 2010", објашњава Раковић.

Град богат историјом има развијену спортску културу.

„Уживам кад видим колико људи из Чикага прати локалне клубове.

„И, иако их некад бије глас да су нестрпљиви у чекању на добре резултате, купују сезонске карте и сувенире и тако помажу клубовима које воле".

Каква је будућност?

Ако је судити по ономе што тренер и деца причају - нема разлога за бригу, јер кад пандемија прође - програм ће бити настављен.

Хокеј је спојио клинце који живе удаљени хиљадама километара, а помогле су и друштвене мреже преко којих одржавају контакте.

„Европска деца у овом узрасту могу да прате ритам, али када крене озбиљнији рад потребни су им бољи услови", објашњава Раковић.

Једна од идеја тренерског тима који води овај програм је да деца тренирају у сопственим земљама, а да се турнири организују више пута сваке године и да тако држе корак.

„Хоћемо да те турнеје трају по неколико недеља и да поред утакмица и дружења, деца упознају и како изгледају школе у Србији, Словачкој, Америци".

А следеће године садашњим тимовима требало би да се прикључе и талентовани хокејаши из Словеније, Хрватске и Мађарске.

„Сви ти клинци ће онда имати прилику да упознају друге културу, да науче језике, да виде како свет функционише.

„Кад се отвориш ка свету, широко ти поље", закључује Раковић.

А можда у том свету једног дана буде места и за неког хокејашког шампиона са Балкана који ће подићи Стенли куп.

Погледајте видео о спортској пењачици са инвалидитетом

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]