Постјугословенски филмски раздор: Дара, Аида и наставак борбе за филмску истину

Од похвалних критика у Србији и најаве да ће филм „Дара из Јасеновца" бити приказиван у средњим школама, до сугестија да је део сценарија плагијат дела југословенског писца Арсена Диклића.

Расправе о Антонијевићевом делу, најављеном као „први филм о Јасеновцу", пројектом од државног значаја и кандидата Србије за филмску награду Оскар, не јењавају откако је премијерно приказан у ударном вечерњем термину на првом програму Радио телевизије Србије 20. фебруара.

На све то се надовезао и коментар редитеља Предрага Гаге Антонијевића у којима исмева заточенике у логорима у током рата у Босни.

Ово није први филм који је изазвао подељене реакције у Србији, али и у региону, мада су до сада највише дебата доносили филмови који су се бавили ратним сукобима деведесетих година у бившој Југославији и њиховим последицама, а не догађајима из Другог светског рата.

Недавни пример је Quo vadis, Аida филм Јасмиле Жбанић о сребреничком геноциду, који дистрибутери у Републици Српској нису желели да прикажу у биоскопима, а део јавности у Србији га сматра „антисрпским".

„Постјугословенске кинематографије воде битку за наратив, оне се надмећу у томе чији је наратив тачан, јер је филм најпотентнија уметност за приказивање трауматског искуства", каже за ББЦ на српском филмска теоретичарка Весна Перић, ауторка књиге „Траума и постјугословенски филм" .

То је најочигледније у кинематографијама Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине, тврди она, јер „питање одговорности учествовања у југословенским сукобима представља то најсуптилније поље у којима ове три државе опробавају легитимитете националних наратива".

Од пропаганде до покушаја помирења на филму

Иако теме ратних сукоба и њихових последица доминирају у кинематографијама земаља насталих после распада Југославије, неки филмови те сукобе третирају директно, а у некима су они само повод за филмску причу.

„Заправо се врло мало филмова експлицитно бавило односом Срба и Хрвата после распада Југославије", примећује Ненад Полимац, филмски критичар Јутарњег листа.

Он наводи примере с почетка 1990-тих, попут филмова Вријеме за Оје Кодар, Богородица Невена Хитреца, Четвероред Јавкова Седлара (који се бави Блајбуршким масакром), који су сви „на ивици пропаганде".

„Тадашња кинематографија преферирала је такве филмове, јер се у њима елаборира теза да је Србија агресор, а Хрватска нападнута, а њено становништво злостављано".

У то време у Србији је снимљен Вуковар, једна прича Боре Драшковића, по његовом мишљењу „не много бољи филм од тадашњих хрватских пандана".

Али зато он издваја Убиство с предумишљајем Горчина Стојановића као „солидан филм, јер се роман/сценарио Слободана Селенића бавио српско-хрватским односима на ивици фабуле и зато је био тако добар".

Најспектакуларнији пример ратног филма, „најкомплекснији и најхоливудскији", према мишљењу Весне Перић, јесте филм Лепа села, лепо горе Срђана Драгојевића.

У интервјуу магазину Недељник поводом двадесетогодишњице од премијере Лепих села, редитељ Срђан Драгојевић каже да према филму и даље постоји нека врста опреза у Сарајеву, иако је био одлично примљен широм бивше Југославије.

Критике филму је упутила „културна елита, док обични људи цене и уважавају филм", изјавио је он 2016. године.

Драгојевићев филм дугује успех одличним глумачким изведбама сваког глумаца понаособ, сценаријем са дијалозима и репликама које су ушле у свакодневни жаргон, те самом ратном тематиком и „балканском људском природом" која је у филму приказана на окрутно - језив начин, објашњава Сеад Вегара, оснивач сајта Филмофил.ба.

По њему, успелији пример филма који такође користи нелинеарну нарацију је Кругови Срдана Голубовића.

Филм је инспирисан стварним догађајем, покушајем Требињца Срђана Алексића да спаси пријатеља Бошњака, кога су тукли војни полицајци 1993. године.

Том приликом, Алексић је пребијен и подлегао је повредама шест дана касније.

„Сви детаљи и идеје споменуте током филма бивају заокружене, а сценарио Срђана и Мелине Кољевић и Голубовићева режија су врхунски доказ рада синеаста који итеткако знају да причају причу путем покретних слика," истиче Вегара.

После премијере филма у Требињу 2013, локална борачка организација позвала је на бојкот филма јер је „искоришћен за антисрпску пропаганду и антитребињску причу".

Трауме бивших бораца третира филм Мушкарци не плачу (2017) босанског редитеља Алена Дрљевића.

У филму психотерапеут (Себастијан Каваца) позива бивше ратнике да се „суоче с пострауматским синдромом тако што ће се суочити с бившим непријатељима", па затим бивши војници препричавају и одигравају трауме из рата.

По Вегари, реч је о „филмској метафори болесног друштва, затрованог остацима отрова из ратова на подручју некадашње заједничке државе Југославије".

Да ће нас теме злочина „прогонити као духови, уколико их не признамо", приказано је у хрватском филму Црнци (2009) Звонимира Јурића и Горана Девића о злочину на српским цивилима у једној гаражи код Осијека, наводи Весна Перић.

У овом филму из 2009, паравојна јединица Црнци добија задатак да пређе прву линију фронта и врати тела погинулих бораца, а „имплицитно филм је проговорио о ратном злочину на хрватској страни", објашњава Сеад Вегара.

„Овај филм је огољен од било какве иделогије, универзална је психолошка драма, смештена у окриље домовинског рата."

Јасмила Жбанић је специфичан случај у региону, сматра Ненад Полимац, јер се од почетка каријере бави ратом у Босни, почевши од српске окупације Сарајева.

„За разлику од Пјера Жалице, (аутора филма Гори ватра који на комични начин третира етничке размирице у малом месту у Босни после рата, прим.аут), Жбанић је најмање спремна за дијалог са босанским Србима, иако назнаке тога постоје у филму Алена Дрљевића Мушкарци не плачу, који је она продуцирала," каже он.

Један од успешнијих примера филмова о рату је македонски филм Пре кише Милча Манчевског (1994), награђен Златним лавом на Венецијанском филмском фестивалу.

То није ратни филм, тврди Весна Перић, али кроз причу о фоторепортеру који се враћа у родну Македонију, пошто је на босанском ратишту војник убио цивила да би он добио спектакуларну фотографију, Пре кише тематизује ратно искуство.

Узроке и последице рата на сличан начин третира филм Звиздан Далибора Матанића кроз три приче: једна се дешава у освит рата, једна после, а једна у недавној прошлости.

„Тиме се потенцира репетитивност рата и сукоба, јер у све три приче имају љубавну причу, немогућност љубави као код Ромеа и Јулије", каже она.

Дара из Јасновца: Велика гледаност, негативне критике и скандали

И пре премијере, филм Дара из Јасеновца је привлачио пажњу јавности, првенствено из разлога који нису филмске природе.

Председница Управног одбора Филмског центра Србије Јелена Триван је о филму у више наврата говорила као „о пројекту од националног значаја".

Међутим, буџет филма није познат, али се претпоставља да је већи од три милиона евра, што превазилази трошак продукције просечног српског филма.

Избор националног кандидата за Оскара пратиле су процедуралне нерегуларности, тврде други учесници у овом процесу.

Наиме, неопходно је да филм који ће представљати Србији има седмодневну биоскопску дистрибуцију у земљи, да учествује на релевантним светским фестивалима и да има позитивне критике у филмским часописима.

У тренутку кандидовања, филм Дара из Јасеновца приказан је, према тврдњама продуцената, само на специјалној пројекцији у Грачаници.

Дневни лист Данас је објавио информацију да је промоција филма у Америци финансирана из буџетских резерви у износу од 144 милиона динара.

Критике објављене током приказивања филма у Америци нису биле позитивне.

Џеј Вајсберг са филмског сајта Варајети је филм назвао „антихрватском пропагандом", а критичар Ел Еј Тајмса Роберт Абел је тврдио филм се не бави холокаустом, већ разрачунавањем Срба и Хрвата.

Тврдио је и да у Независној Држави Хрватској није постојао логор за Србе, што разјарило публику у Србији.

Током промотивне кампање за номинацију за Оскара трајао је својеврсни виртуелни рат на сајту IMDB.com.

Филм је добијао највише оцене у очигледно организованој акцији гледалаца из Србије због чега је укинута могућност давања оцене.

После неуласка у ужи избор за номинације за награду Оскар за најбољи страни филм, продуценти Даре из Јасеновца одлучили су да уместо у биоскопима, филм прикажу на националној телевизији 20. фебруара.

Филм о девојчици са Козаре, која после смрти мајке у логору смрти мора да чува млађег брата, док се око ње дешава покољ, гледало је 2.650.000 људи, објавила је Радио-телевизија Србије.

У критици у Сити магазину, Ђорђе Бајић хвали главну глумицу, дебитанткињу Биљану Чекић, као и мање познате протагонисткиње, а истиче сценарио као највећи проблем филма.

По њему, Дара из Јасеновца „нема епски замах и продукциону раскош Шиндлерове листе, а нема наративну виртуозност и иновативност Шауловог сина.

„Нема ни мелодрамску префињеност Деветог круга (југословенског филма из 1960. у коме глуме Душица Жегарац и Борис Дворник, који се бави темом Холокауста и који се, сасвим заслужено, нашао међу номинованим за Оскара), али јесте урађен са одређеним степеном финесе", каже Бајић.

Павле Симјановић је у дневном листу Данас написао да мотив чувања млађег брата, кога је мајка оставила Дари, није драмски одржив, због чега „заинтересованост гледаоца за причу која трчи у месту опада, чиме престаје и брига за судбину ликова.

„Једноставним речима, ради се о досадном филму."

У критици објављеној у Јутарњем листу, Ненад Полимац пише како је Антонијевић погрешио што је инститирао на такмичењу за најпознатије америчке награде (Оскар и Златни глобус).

У питању је „провинцијални урадак што своди рачуне у ни у данас разрешеним националним сукобима", навео је Полимац.

Он тврди да филм није антихрватски, већ антиусташки, а осуду Католичке цркве у филму сматра „проблематичном".

„Дара из Јасеновца углавном је верна историјским чињеницама, али естетски је слаба, статична и досадна, прате је сумње на плагирање.

„Редитељ Предраг Антонијевић и сценаристкиња Наташа Дракулић спремно су пристали на улогу точкова у пропагандној машинерији Александра Вучића", пише Јерко Бакотин у загребачким Новостима, гласилу српске мањине у Хрватској.

У критици написаној за Омладински програм БХРТ, а објављеној на сајту Filmofil,ba Мирза Скендерагић пише да је „најважнији недостатак овога филма истицање теме филма у први план, омеђене националним".

„И одлучно одрицање од широг уметничког значења које произилази из односа једног филмског садржаја и једне филмске форме."

С обзиром на телевизијску премијеру, продуценти више не могу рачунају да ће повратити уложена средства кроз биоскопску дистрибуцију, а због запаљиве теме не очекује се да ће филм бити приказан у региону.

Филм је једно време био доступан на Јутјубу, због чега Ненад Полимац не мисли да ће бити приказан у хрватским биоскопима.

„Млађа публика га је већ видела, а не делује ми вероватно да би га дистрибутери приказали у мултиплексима, јер је већ лоше прихваћен у медијима", навео је Полимац.

Неколико дана после српске премијере, појавиле су се тврдње да је део филма плагиран.

У анализи филма у подкасту Задовољство у тексту на сајту Ремаркер, драмска списатељица Биљана Србљановић указивала је на сличности између приче филма Дара из Јасеновца и сценарија Арсена Диклића за филм Лордана Зафрановића Дјеца Козаре из 1986.

У Диклићевом сценарију главна јунакиња се зове Рада, а пошто јој је мајка убијена у логору, остаје сама с братом.

Исто као Дара у Антонијевићевом филму, приметила је Србљановић.

Прва убиства се дешавају на железничкој станици пре уласка заробљених Срба у теретне вагоне у оба сценарија.

Постоји сцена када жедне мајке и деца појуре као чесми, а усташе покушавају да их спрече испаљивањем рафала, док у сценарију Наташе Дракулић гужва настаје око хране.

Сцена у којој старији човек усташи који креће да га убије каже: „Само ти (сине/дијете) ради свој посао постоји у оба сценарија, тврди Србљановић.

Зафрановић није успео да обезбеди у потпуности средства за филм на конкурсима у Филмском центру Србије, а најавио је да ће се адвокати бавити сличностима између сценарија Диклића и Дракулић.

Снимање Дјеце Козаре на локацијама у Републици Српској Зафрановић је најавио на конференцији за штампу у Бања Луци одржаној 4. марта 2021.

Уз опаску да Дара неће бити последњи филм о Јасеновцу, Весна Перић каже да би било занимљиво да се овом темом не баве само редитељи из региона, већ „можда неки грчки редитељ леве провинијенције или можда Шпанац".

„Треба да буде више прича о некој теми, вишегласје је увек добро," закључује она.

Погледајте видео: „Quo vadis, Aida": Филм о Сребреници изазива контроверзе

Југосфера на филму: Комерцијалне стратегије

Паралелно са филмовима који изазивају жучне дебате и осуде, између страна које се означавају као кривци за злочине у ратовима на територији бивше Југославије, цвета сарадња између филмских аутора и радника широм региона.

Филмски центри имају конкурсе за такозване мањинске продукције, на којима се подстиче сарадња између филмских стваралаца из различитих држава.

Продуценти размишљају рационално, сматра Весна Перић, јер осмишљавају приче које ће бити релевантне „у Загребу, Подгорици, Новом Саду".

Она наводи да су „кастинг стратегије индикативне за домаћег гледаоца, иако странцу неће значити ништа".

Она даје пример глумице Мире Карановић која игра мајку хрватског војника, учесника у ликвидацији српских цивила у филму Винка Брешана Свједоци или жртву силовања Есму у филму Грбавица Јасмиле Жбанић.

Таквих примера има још, додаје Перић.

Аиду у актуелном филму Јасмиле Жбанић игра Јасна Ђуричић, а једног од заповедника у војсци Републике Српске босански глумац Емир Хаџихафизбеговић.

У Ничијој земљи, филму Даниса Тановића, овенчаним Оскаром хрватски глумац Рене Биторајац игра српског војника, а Бранко Ђурић Муслимана.

Редитељски одабар, по њој, представља „јасан знак спремности да се говори о злочинима које су другим народима чинили припадници мог народа и обратно, јер тако можемо доћи до катарзе у јавном простору".

„Тако радимо на прошлости активно, не да бисмо је глорификовали, него да бисмо је разумели као конфликтну, пуну антагонизама," закључује она.

Само један филм - Парада Срђана Драгојевића успео је „сувисло да се бави ратним збивањима, тако што му је то била Б тема, јер се бавио организацијом геј параде у Београду", каже Ненад Полимац.

Прича о ратним ветеранима који се организују да буду обезбеђење на Паради поноса је имала подједнак комерцијални успех у свим земљама бивше Југославије, захваљујући стратегији „не ударајте осетљиву тему директно, него са стране и имаћете жељени резултат".

Редак пример да две земље могу доћи до донекле сличног става о трауматичном догађају из прошлости, какав је логор у Јасеновцу, представлха одлука Радио-телевизије Србије и Хрватске радио телевизије да готово у исто време прикажу филм Дневник Дијане Будисављевић.

Иако је филм о жени која је спашавала српску децу из логора у Јасеновцу, имао противнике у Хрватској, експлозивне реакције су изостале, каже Весна Перић, „јер је главна протагонисткиња Аустријанка, што ублажава потенцијални антагонизам у бици за наратив".

Филмови о ратовима, њиховим последицама, тешке социјалне драме освајају награде на фестивалима, а и „чини се да западноевропски фондови очекују да са Балкана долазе крваве приче, јер смо ми неко срце таме", примећује Перић.

Међутим, она сматра да не можемо осудити ауторе због тога, „јер су тешке приче наша реалност и редитељи публици дају огледало да она види шта се дешава".

Иако мисли да се филмови не снимају ради награда и фестивала, Сеад Вегара примећује да већина филмова из бивше Југославије „може да рачуна на пријатан биоскопски живот, само ако су признати на фестивалима или освоје неке награде".

Мотиви бављења ратним темама су очекивани на овим просторима и снимаће се и у будућности, каже он.

„Ипак мислим да нам је потребан отклон од тешких и суморних ратних прича.

„Било би лепо да наше филмаџије се окрену лаганијим темама и да неко проба да сними романтичну комедију."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]