Јасмила Жбанић за ББЦ: „Емотивна прича о Сребреници - покушај да се људи помере са зацементираних позиција“

Била је кловн и радила је у луткарском позоришту, али одрастање током опсаде Сарајева одредило је професионални пут редитељке Јасмиле Жбанић.

Искуство жене у рату је тема којом се бави од дебитантског играног филма Грбавица, приче о последицама ратног силовања, до актуелног Quo vadis, Aida, у коме је приказан геноцид у Сребреници из перспективе једне мајке.

Теме које су јој важне у животу, покрећу страст за стварањем филма.

„Кад смо почели да радимо филм о Сребреници апсолутно сви су нам рекли да грешимо, да улазимо на терен који је немогуће савладати, да је то лоше за моју каријеру," каже Жбанић за ББЦ на српском.

Сценарио за Quo vadis, Aida почела је да пише пре пет година у жељи да „драматичне и тужне приче буду приказане на филмском платну".

Геноцид у Сребреници почињен је пре 25 година, али њој делује да је „све и даље свеже, болно и актуелно у вези са том темом".

Не бежи од тога да је њен филм покушај помирења међу народима у Босни.

„Емотивна прича о Сребреници је покушај да се људи помере са зацементираних позиција", објашњава она зашто је одабрала причу једне мајке.

Додаје да „јунакиња филма, мајка коју покушава да заштити своју децу, може бити свако од нас".

Више од негирања злочина које је присутно у неким деловима Босне и Херцеговине, Јасмилу је бринула реакција људи који су преживели ову трауму, као и оних који и даље траже тела чланова породице.

„Хиљаде људи устаје с мишљу где је моје дете, где су кости мог детета, да не спомињем колико људи скрива те злочине да не би морали да одговарају за њих," каже она.

Погледајте видео: Шта се у догодило у Сребреници пре 25 година

Шта је филмска, а шта историјска истина?

Quo vadis, Aida је први играни филм о Сребреници.

Главни лик у филму је преводитељка Аида Селманагић ангажована при холандском батаљону у бази у Поточарима, пред коју ће доћи колона избеглица из Сребренице пошто српске снаге заузму град у потрази за спасом.

Међу окупљенима испред базе су Аидини муж и два сина.

Снимци уласка Војске Републике Српске у Сребреницу и чињенице изнете током суђења оптуженима за ратне злочине пред Међународним трибуналом у Хагу Јасмили Жбанић су послужили као „стубови на којима је ткала причу".

Иако се трудила да избегне материјалне грешке, неке догађаје је морала другачије уобличи због „ритма филма."

Као пример, наводи чињеницу да су се генерал Ратко Младић и командант холандског батаљона у Сребреници Том Кареманс сретали три пута у сребреничком хотелу Фонтана.

У филму је приказан један састанак „који представља суштину онога што се дешавало, чиме се задржава аутентичност".

Размишљала је да ли уопште да прикаже лик Ратка Младића или да снима глумца с леђа, ако његово лице не личи на Младићево.

Ипак одлучила се да од Младића не прави „мистериозну фигуру".

„Он је човек од крви и меса који се нашао у једној ситуацији, где је владао животима људи, где је могао да каже ко ће живети, ко ће умрети," каже она.

Ратка Младића игра Борис Исаковић, кога Жбанић описује као „глумчину који може играти све".

Погледајте видео: Сребреница и реч која се не изговара

Идеју за причу Јасмила Жбанић је пронашла у књизи Под заставом УН-а: Међународна заједница и злочин у Сребреници Хасана Нухановића, преводиоца у холандског бази током рата.

У књизи која покушава да испита одговорност међународне заједнице за геноцид, Нухановић описује ситуацију у Поточарима у јулу 1995, као и одвајање од родитеља и брата који су касније убијени.

У почетку писања сценарија Нухановић је сарађивао са Јасмилом Жбанић, али су се професионално разишли пре почетка снимања филма.

Редитељка каже да је 2015. године Нухановићу рекла да ће у филму променити имена, увести другачије мотиве и да филм неће бити прича о његовој породици.

Како нису могли да се договоре, Жбанић је променила главног лика и увела жену - Аиду.

„Потпуно схватам да је људима који су то преживели, важно оно што су видели, а не шта чини филм", сматра она.

Нухановић је на Фејсбук профилу изнео замерке филму, наводећи између осталог да сцене у којима је војска Републике Српске приказана као бахата нису аутентичне.

„Није поента филма требала бити у бахатости српских снага према УНПРОФОР-у, већ у једној промишљеној радњи српске стране да свијету прикаже једно цивилизирано лице, док Бошњаке убија, стријеља, коље, истовремено док се УНПРОФОР бави собом," пише Нухановић.

Заштитне снаге Уједињених нација - УНПРОФОР - боравиле на простору бивше Југославије за време грађанског рата од 1992. до 1995. године.

Пресуде за злочин у Сребреници

Због злочина који су пратили пад Сребренице 11. јула 1995, када је убијено више од 8.000 Бошњака, до сада је пред међународним и судовима у региону осуђено укупно 47 људи на више од 700 година затвора, а изреченo je и пет доживотних казни.

Судови су изрекли пет казни доживотног затвора укључујући ону Ратку Младићу која још није правоснажна.

Правоснажне доживотне казне затвора изречене су Радовану Караџићу, бившем председнику Републике Српске, Љубиши Беари, некадашњем начелнику за безбедност генералштаба војске РС, генералу Здравко Толимиру и Вујадину Поповићу, бившем начелнику за безбедност Дринског корпуса војске РС.

Највећи број пресуда за Сребреницу изрекао је Суд Босне и Херцеговине, осудивши укупно 25 људи.

У Хагу је осуђено 14 бивших припадника војске и полиције Републике Српске, док је правосуђе Србије осудило пет људи, а у Хрватској осуђена су двојица бивших припадника паравојне јединице Шкорпиони.

А пресудом из 2007, Међународни суд правде је доказао да је држава Србија прекршила Kонвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида тиме што није учинила све што је било у њеној моћи да га спречи.

Ко је Јасмила Жбанић

Холандски батаљон у Сребреници: Кукавичлук и недостатак емпатије

Сребреница је 1993. проглашена за заштићену зону, а холандски батаљон (Dutchbat) који је деловао у oквиру УНПРОФОР-а имао је задатак да штиту ову енклаву.

Окружени снагама војске Републике Српске, холандски батаљон није смео да користи оружану силу, сем у случају самоодбране, а на њихов захтев да НАТО бомбардује положаје босанских Срба, који су напредовали према Сребреници, био је одбијен.

По уласку у Сребреницу, Ратку Младић је објаснио команданту батаљона Тому Каремансу да ће избегле жене и деца бити одведени на слободну територију, а касније и мушкарци.

Уместо тога, више од 8.000 Бошњака је убијено у околини базе у Поточарима.

Холандски батаљон приказан је у филму у негативном светлу.

Током истраживања за филм, Јасмила Жбанић је боравила и у Холандији.

„Од таксисте до рецепционера у хотелу, сви знају шта се десило и колико су се кукавички понели холандски војници", објашњава она.

По њој постоје три нивоа одговорности холандског батаљона.

Међу војницима у батаљону било је и младића од 18-19 година, а они су приказани у сценама у којима неки војници плачу или се туку између себе.

У разговору са војницима коју су били присутни у Поточарима у јулу 1995, Жбанић је добила потврду да су „неки су покушавали да помогну, неку су погрешно схватили шта треба да раде, па су одвајали мушкарце од жена".

За најодговорније у холандском батаљону, команданта Тома Кареманса и његовог заменика Роба Франкена, Жбанић каже да „иако су радили у ограниченим условима, нису показали емпатију према људима, нити се потрудили да их спасу".

Кареманс и Франкен су одбили да се сусретну са Јасмилом Жбанић током припреме филма.

Међународна заједница је имала, по њеном мишљењу, снажну предрасуду према Муслиманима и „све је то допринело да они не ураде ништа да им помогну".

После извештаја о деловању холандског батаљона у коме је закључено да мисија УН и холандске војне снаге нису обавиле своју дужност, објављеног 2002, пала је влада тадашњег премијера Вима Кока.

Суд у Холандији је 2014. прогласио холандску државом одговорном за смрт 350 мушкараца који су уточиште потражили у војној бази, али не и за смрт свих оних који су били ван базе у Поточарима.

„Млади не смеју бити таоци ратних злочинаца"

После светске премијере на фестивалу у Венецији, филм је приказан у Босни и Херцеговини у Меморијалном центру у Поточарима и виделе су га чланице четири удружења жена и мајки Сребренице.

Ту пројекцију, Жбанић описује као веома дирљиву.

„Оне нису само то доживеле, већ ових 25 година живе с том боли, а немогуће је у 100 минута ставити оно што се преживело тих дана и ових 25 година."

Такође, посебна пројекција организована је за младе из региона.

Комуникација с људима рођеним после геноцида у Сребреници важна је Јасмили Жбанић, јер сматра да млади „не смеју да буду заробљени причама из прошлости".

Међутим, да би се то десило, Жбанић објашњава, неопходно је да се прича о злочинима из рата.

Примећује да у свим деловима бивше Југославије постоји тенденција да се трауме из рата преносе на млађе генерације.

У том смислу осврнула се на текст објављен на српском порталу Република, где су филм као „антисрпски" окарактерисали пуковник Веселин Шљиванчанин, осуђен за ратне злочине у Вуковару и Драгослав Бокан, редитељ и оснивач паравојне формације Бели орлови.

„Обојица су рекли да је ово филм који говори о злочинима српског народа," каже она.

Додаје да се тиме „млади људи држе као таоци њихових злочина".

Погледајте видео: Сребреница: Млади који остају

Филм се с успехом приказује у Федерацији Босне и Херцеговине, али не и у Републици Српској.

Жбанић каже да је интересовање међу приказивачима у Београду и Бања Луци постојало, али да је „и страх био присутан".

Зато се и одлучила на приказивање на онлајн плаформи, како би омогућила свима у региону који желе да виде филм да то и учине до 4. јануара.

Из Србије је добила коментаре гледалаца да им је овакав филм био „преко потребна катарза", а једна девојка из Републике Српске јој је написала поруку у којој каже да је тек сад схватила „шта се дешавало, а о чему нам нису причали".

Quo vadis, Aida је босанскохерцеговачки кандидат за Оскара, али редитељка тврди да никакву подршку за промоцију филма није добила од државе.

„Што је до мене, урадим максимално, али ово није ситуација која зависи од мене", каже она.

Оптимизам у доба короне

Избијање пандемије корона вируса затекло ју је у последњој недељи монтаже филма.

Пошто је Quo vadis, Aida копродукција девет земаља, монтажер је био у Пољској, дизајнер звука у Сарајеву, специјални ефекти су се радили у Холандији.

Чекала је да се отворе границе како би завршила филм.

„Осећала сам се као жена која је трудна 12 месеци", описује ову ситуацију уз осмех.

Живи између Берлина и Сарајева, а одлазак великог броја младих са Балкана људи сматра шансом за обнову региона.

„Они ће схватити ко су у шта су и градиће нешто изван материјалних територија, ипак живимо у дигиталном добу," каже она.

Младе људе које упознаје сматра „талентованим, пуним живота и лепоте", али тврди да их коче и удаљавају свеприсутна „болест национализма и бесмислене патријархалне вредности које нису за 21. век и будућност".

Оптимизам покушава да задржи и током периода затварања, изазваног великим бројем заражених корона вирусом.

Зато и не пореди пандемију с ратом.

„Ми смо у Сарајеву били без воде, струје и хране, али смо се дружили и организовали филмске фестивале.

„Сад имаш све, али недостаје ти оно најважније - људски контакт."

Пошто верује научницима који тврде да ће живот поново бити нормалан тек 2022, покушава да се припреми за оно што нас чека, јер ћемо тад „можда бити солидарнији једни према другима".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]