Дејтонски споразум и Босна и Херцеговина, 25 година касније: „Шта ми значи примирје када сам изгубио целу породицу“

„Стижу вести о примирју, кажу потписан споразум. А ја се питам шта мени значи примирје када су ми отац, мајка и брат убијени само неколико месеци уочи потписивања", каже за ББЦ на спрском Хасан Нухановић.

У тренутку мировног потписа, заједно са још хиљадама избеглица, Хасан је био у Тузли.

На 30 километара ваздушне линије од њих су масовне гробнице.

„Али, истина, када је потписан мир, то ми је отворило пут да покушам да сазнам шта се десило мојој породици", каже Нухановић.

После три недеље преговора у новембру 1995. иза чврсто затворених врата у америчкој војној бази у Дејтону у Охају, споразум који је окончао више од 40 месеци рата у Босни и Херцеговини и званично је потписан у децембру исте године у Паризу.

Више од 100,000 људи изгубило је живот током сукоба, док је половина предратног становништва Босне - скоро два милиона људи - остала без домова.

Многи су склони да кажу да неке ствари у Босни и Херцеговини ни дан данас не функционишу управо због компликованих оквира Дејтонског споразума, док други тврде да и оно мало што у овој држави ради - ради управо због договора који је дуго припреман.

„Дете рођено од три мајке"

Глумца Јосипа Пејаковића, иако је најдужи део опсаде провео у Сарајеву, вест о споразуму је затекла у Минхену.

„Био сам у Минхену у колима када сам чуо на радију да је потписан Дејтонски споразум", каже Пејаковић за ББЦ на српском.

„Почео сам да трубим и онда сам изашао из кола и са другим људима који су видели моје босанскохерцеговачке таблице почео да се грлим и љубим."

Каже да је првобитну еуфорију и срећу због примирја убрзо заменила стрепња зато што је разумео да политичка реалност која произилази из Дејтонског споразума неће имати утемељење у реалном животу и потребама људи.

„Међутим, када сам се пар дана касније вратио у Сарајево било ми је јасно да је то једно дете рођено од три мајке.

„Многима је одмах је било јасно да то нема добру будућност, није било потребе да споразум читамо три пута."

Помешана осећања

За Хасана Нухановића, период од масакра у Сребреници до потписа Дејтонског споразума представља апстрактна, магловита и готово небитна три месеца.

Ипак, памти дан примирја када је коначно после троипогодишњег рата у Босни потписом у Дејтону, а каснијом верификацијом у Паризу, стављена тачка на крвопролиће.

„Наравно да смо ми преживели из сребреничког геноцида прижељкивали да мир буде потписан.

„Било је на хиљаде мртвих, милиони погођени ратом и тај потписани мир је зауставио ужасно крвопролиће.

„Било је око 35.000 несталих, од тога чак 30.000 Бошњака.

„Очекивали смо да ће ти људи сада почети да се враћају. То се није догодило."

Није могао, каже, да се одупре језивом осећају да је припадао оном делу становништва које је у смислу броја и начина, доживео највећи покољ јула 1995. године, непосредно пред потписивање споразума.

„Питао сам се зашто се ово није догодило пре три месеца? Или пре годину дана или пре три? Била су ми помешана осећања."

Први Бошњак

Захваљујући томе што је за време рата радио као преводилац за Уједињене нације, данас 52-годишњи Нухановић је први Бошњак који је после Дејтонског споразума ушао у Сребреницу.

„Постојала је та нека илузија да ће се моја породица сада, када је рат завршен, вратити, изаћи из шуме."

Нажалост, није тако било.

„Није ме занимало ко их је убио, никада разговори нису ишли у том правцу, јер ту наилазиш на зид ћутње.

„Ја сам само желео да знам на који начин су убијени".

„Налетим на једног Србина који ми каже да ми је мајка убијена у Власеници, и мени се учини да је он био тамо када се то догодило.

„И кажем: реци ми само је л' нож или метак?

„Метак, каже он. Ето, барем сам то сазнао", препричава Нухановић.

'Нисмо веровали да ће мир некада доћи'

Радмила Тодоровић живи у Бањалуци.

Када је потписан Дејтонски споразум имала је 20 година и била је у Добоју.

Када се присећа дана око и после потписивања Дејтонског споразума каже да је са једне стране доживела налет среће, али да са друге, осећај зебње и страха није нестао.

„Самим тим потписивањем доживели смо навалу среће", каже она за ББЦ на српском.

„Јасно се сећам тог дана и мислим да је бар код нас у Републици Српској било толико пуцања да је сав арсенал истрошен то вече. Сви су тога дана били срећни.

Но, већ следећег дана, родила се зебња.

„Толико дуго смо били у рату да нисмо веровали да тога сада више нема."

„Нисмо веровали да ће мир некада доћи", присећа се она.

„У току рата мени није било јасно зашто се рат уопште и води", пита се и данас Радмила Тодоровић.

Каже да припада „генерацији која је одгајана без националних префикса".

„То никоме није било битно и онда када је рат почео имала сам осећај да се сви бране од неког тамо другог.

„Одједном су ми, преко ноћи, комшије постали непријатељи и мени је то било стварно тешко да разумем."

Рада је живела на линији територијалног разграничења.

Пуцњава, рафали и звиждуци метака били су свакодневница попут одласка у самопослугу.

„Око четири године ми смо живели као да ништа није постојало пре тога и као да ништа неће постојати после тога.

„У тој атмосфери просто нисмо веровали да ће икада доћи мир."

Али када је напокон потписан мир месецима после тога до ње су стизале негативне ствари које су будиле добро познат осећај стрепње, неспокоја и немира.

„Рат је престао, то је било сјајно, али у суштини било је јасно да смо сви изгубили нешто или некога и сви смо били незадовољни, све стране.

„Та чињеница је побуђивала страх да би све то могло да се врати."

Страх је и даље ту, каже Радмила.

„Заправо, имам осећај да је примирје, иако траје ево већ 25 година само привремено, а да је рат оно реално стање за овај простор."

'Ми, заправо, живимо полуживот'

Политиколог Игор Штикс за ББЦ на српском каже да се често могу чути такве најаве о „замени територија", али да су у политичкој реалности мале шансе да се тако нешто и догоди.

„Ја не мислим да се ствари дешавају по аутоматизму", каже Игор Штикс који је избегао из Сарајева пре потписивања Дејтонског споразума.

Политичари, наглашава, воле да се играју идејом да кад се заврши прича са Косовом, онда прелазимо на друго полувреме у БиХ.

То се, наравно, неће баш тако лако догодити иако неки сањају о томе и мисле да треба то да ураде како би имали већу земљу, уверен је он.

Према његовим речима, неко можда и може да покуша да оствари ту идеју, али то онда значи да ће велика већина грађана живети још лошије или још у већем броју напуштати земљу.

Хасан Нухановић каже да је много пута пожелео да оде из Босне, и са новом породицом започне нови живот.

Али језиво сребреничко искуство кроз које је прошао му није дозволило да оде.

„Да ми је остао макар неко жив, рецимо брат или мајка, мој живот би био потпуно другачији у последњих 25 година, од потписа Дејтона.

„Пазите, ја нисам имао избор. Потписан је Дејтон, а мени нема оца, мајке и брата и шта мени остаје?"

Размишљао је о одласку из Босне да „олакшам живот новој породици и одем негде где би нам било лепше и боље."

„Али нисам могао зато што ми нема оца, мајке и брата и ја треба сада да их тражим.

„И тражио сам их, томе сам посветио живот."

Живот у лимбу

„Тај део становништва, којем ја припадам, тотално је хендикепиран у смислу да ми заправо живимо полуживот", каже Нухановић.

„Уместо да буде као у неком филму, који има свој ток, али ипак последњи део филма има неку врсту логичког расплета.

„Међутим, ми чекамо али расплета нема. Наша реалност има мање логике од филма.

„Па зар не бих ја данас 25 година после Дејтона требало ћерки да кажем да нема разлога да се брине? Да држава у којој живи, неће доћи у питање?".

Сваког јутра има исту стрепњу.

„Не могу да јој кажем да може мирно да спава зато што ја последњих десет година устајем ујутру, на киоску купим новине и на насловној страници пише: 'Милорад Додик изјавио да ће се Република Српска одвојити'.

„Онда реаговања, политичари из Федерације одговорили Додику да се не игра, кажу ако се ти одвајаш то значи рат. То се дешава у континуитету."

Да су страх и недостатак слободе основни животни модел у целој Босни мисли и Радмила Тодоровић.

Чини јој се да је одмах после потписивања у Дејтону било више слободе него данас.

„Зато што, у ствари, јесте потписан мир када су у питању пушке и меци, али у суштини рат никад није престао.

„Стварају се напетости, стварају се непријатељства, смањује се поверење и фактички ти ниси слободан човек.

„Живимо у некаквом лимбу, у дискредитованој реалности", мишљења је Тодоровић.

Глумац Јосип Пејаковић оцењује да су старије генерације „изгубиле битке које смо водиле".

„Нисмо успели да сачувамо једну дивну државу и због тога се извињавамо садашњој генерацији која ће нам, надам се једног дана, опростити што нисмо умели боље".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]