Сребреница - геноцид, негирање и раздор

Обележавање геноцида почињеног у Сребреници - када је јула 1995. убијено више од 8000 муслиманских мушкараца и дечака - 24. пут поделило је Србе и Бошњаке, с обе стране Дрине.

О овој теми на Балкану нема ни међу политичарима ни међу грађанима основне сагласности - спорно је да ли је реч о геноциду, број жртава, док поједини тврде да није било ни злочина.

Међународни кривични суд за бившу Југославију Уједињених нација (МКСЈ) у Хагу донео је више пресуда у којима се потврђује геноцид у случају Сребренице.

„Сребреница је политичко питање као и све остало, али суд је донео пресуду и ту нема шта да се расправља", оцењује политичка аналитичарка из Сарајева Ивана Марић.

„Уместо да се сваке године подсећамо на жртве и на то у шта се људи могу претворити, почиње препуцавање и одмакне се од истинске теме", каже она за ББЦ на српском.

„Пред злом памет стаје"

У Поточарима се сваког 11. јула обавља колективна сахрана посмртних остатака убијених током злочина у Сребреници - ове године су то 33 жртве.

У мезарју Меморијалног центра Сребреница до сада је сахрањено 6.610 жртава, а трага се за још више од хиљаду несталих особа.

Грађани су на друштвеним мрежама поделили личне доживљаје јулских дана од 1995. наовамо.

Невладине организације низом акција у Београду позвале су званичнике у Србији да престану са негирањем геноцида у Сребреници, не само због пута Србије ка приступању Европској унији, већ првенствено због поштовања достојанства жртава.

Јована Спремо из Јукома каже за ББЦ да је очито опредељење српског политичког врха да се геноцид негира, упркос одлукама међународних судова.

„Ниједан званичник Србије никада није изашао са том квалификацијом, јасно је да је у питању политичка одлука и ту нема промена у односу на претходне године", истиче она.

Ипак, види промену у односу грађана према овој теми.

„Стање се можда и погоршава, због тешког пронационалистичког наратива који се јавља у медијима - величања злочинаца, негирања геноцида и јако је тешко то избрисати из свести људи, ако нема промене од политичара".

На Твитеру је било доста коментара, који негирају геноцид над бошњачким цивилима.

Поједини тврде да је геноцид почињен над српским становиништвом.

Има и оних који оспоравају злочин и број жртава.

И појединаца који величају лик и дело Ратка Младића.

Сребреница - први пресуђени геноцид после Другог светског рата

Прва осуђујућа пресуда за геноцид у Европи после суђења нацистима донета је 2004. у предмету против Радислава Крстића, бившег генерала Војске Републике Српске, када је Међународни кривични суд за бившу Југославију први пут утврдио да је у Сребреници био геноцид.

За геноцид у Сребреници, између осталих, у Хагу су осуђени бивши генерал Војске Републике Српске Ратко Младић - првостепеном, и бивши лидер босанских Срба Радован Караџић - правоснажном пресудом.

Међународни суд правде у Хагу донео је 2007. пресуду којом масакр у Сребреници квалификује као чин геноцида.

Агиус: Негирање геноцида је „токсични феномен"

Председник Међународног резидуалног механизма за кривичне судове Кармел Агиус каже да је негирање геноцида проблем у региону, али и у другим деловима света.

„Kампања негирања геноцида се појављује у разним облицима - у политичким дискусијама, медијима, образовном систему, или кроз флагрантне иницијативе са циљем да се ревидира историја. Ипак, нагласио бих да ће успркос овим покушајима порицатеља, истина превладати", рекао је Агиус за ББЦ на српском.

„Огромна количина докумената, укључујући низ научних и других доказа подупире пресуде Међународног суда за бившу Југославију те Механизма. И на основу свих тих доказа, који су били темељно проверени, МKСЈ, Механизам и Међународни суд правде у Хагу су недвосмислено потврдили да је у јулу 1995. године у Сребреници почињен геноцид", истиче он.

Агиус каже да су порицање и ревизионизам су „токсични феномени који потхрањују поделе и могу се сматрати последњом фазом геноцида".

„Зато морамо да будемо сложни у разоткривању и осуди оних који желе да негирају да се у Сребреници десио геноцид и ревидирају историју".

Он је присуствовао комеморацији поводом 24. годишњице злочина у Сребреници и тамо се срео са породицама жртава.

„Управо они могу да буду снажни носиоци порука осуде негирања и заступања истине. Њихова храброст и истрајност су инспирација свима нама и ми морамо да наставити да им пружамо подршку", поручио је Агиус.

Иако помирење није било примарни циљ суда, Агиус каже да су рад суда и механизма као наследника, послужили су као полазна тачка за процес помирења, наводи Агиус.

„Тежи део посла на помирењу заправо почиње тек након што су докази предочени, а пресуде изречене. Помирење је процес који мора да долази од народа у региону и оних који их воде, настојањем да се прихвате догађаји из прошлости, да се сагледају и да се крене заједно напред".

Управо због тога, утицај негирања геноцида на процес помирења и његову одрживост не сме да се занемари, рекао је Агиус.

„На свима нама је одговорност да се боримо против порицања и да се активно залажемо за истину, а то нарочито важи за оне који су на позицијама моћи, укључујући политичаре и друге лидере. Али од огромне важности је да се сви актери, као што су научни радници, новинари, учитељи и представници цивилног сектора уједине и осигурају да у друштву не буде места за лажи и дезинформације".

Додао је и да су јавности већ доступни бројни долази да се у Сребреници десио геноцид и да запослени раде на томе да на располагање ставе све материјале.

„Онај ко призна геноцид - мањи Србин"

Српској страни је, сматра аналитичарка Марић, лакше да дају друге називе за злочин, али тиме се не може променити чињеница.

„Створена је фама да је онај ко призна геноцид мање Србин".

Зашто?

Зато што се тако прикупљају политички поени и са једне и са друге стране, одговара.

„Рат у Босни и Херцеговини није завршен као Други светски рат кад су тачно знали ко је жртва ко је чинио злочине, тако је остављен велики простор за малверзације - Бошњаци покушавају представити да је геноцид био скоро свуда у БиХ, а српска страна да га није било уопште".

Остављен је простор неспособним политичарима да на томе скупљају поене, а не на резултатима, сматра Марић.

„Кад видите економску ситуацију у Сребреници и како живе људи обе нације, све вам је јасно.

Они који се предстваљају заштитницима жртава нису створили услове за њихов живот, нису им омогућили повратак."

Притом, додаје, много новца је тамо уложено, много хуманитарне помоћи.

„Та хуманитарна помоћ завршила је у џеповима политичара и ратних и послератних профитера, којима одговара да се 11. јула сликају у Поточарима, а људи су остављени на цедилу", закључује Марић.

Марш мира ратним стазама

Разлике постоје и у медијском приступу - Сребреница је данима главна вест у босанским медијима, док је српске колеге махом занимало само толико да пренесу изјаву премијерке Србије Ане Брнабић да „неће ићи у Поточаре, јер није позвана".

На 20. годишњицу од геноцида у Поточарима је боравио тадашњи премијер, а сада председник Србије Александар Вучић, који је тад нападнут, али за тај напад до данас нико није одговарао.

Међу Бошњацима на Твитеру развила се друга врста дебате - о начину обележавање таквог догађаја.

Неки од њих сматрају да сећање на трагедије не би требало да се претвори у спортска надметања, јер су у више наврата на џеназу долазили бициклисти, мотоциклисти, док део грађана дође пешке у Маршу мира.

„Марш мира", у коме је ове године учествовало више хиљада људи из целог света, завршен је 10. јула у вечерњим сатима када је колона стигла у Поточаре.

Ишли су истим путем којим су Сребреничани, у јулу 1995. године бежали на територију под контролом Армије БиХ, након што је Војска Републике Српске заузела Сребреницу.

Има и оних који показују разумевање за такву врсту церемонија.

Сребреница је тема и на међународном нивоу, што се види и по великом броју твитова на енглеском, који одају пошту жртвама геноцида.

Поред оних који су послом упућени на Балкан, попут амбасадора и страних представника, пошту жртвама на друштвеним мрежама одали су и Кантерберијски надбискуп Џастин Велби и америчка глумица и активисткиња Мија Фероу, која је била у посети Сребреници.

Резолуције о Сребреници којима се потврђује та пресуда донели су парламенти земаља ЕУ, Kанада, САД и Аустралија, док је скупштина Србије 2010. усвојила Декларацију о Сребреници којом је најоштрије осуђен злочин над Бошњацима, без помињања речи геноцид.

Одлуком Европског парламента из јануара 2009. године, 11. јул је проглашен Даном сећања на геноцид у Сребреници.

Смањује се жустрина расправе?

Спремо примећује исту диманику расправе на Фејсбуку, али да се она распламса само око годишњица.

„Током године то ником није на памети, а кад се покрене расправа тражи се оправдање злочина другим злочином. И то ће се наставити, јер о чињеницама не учимо у школи".

Аналитичарка Марић оцењује да полемике о Сребреници, ипак, нису жустре као раније.

„Одмичемо се, људи губе интерес, исељавају се. Ипак, данас постоје друштвене мреже на којима свако може да напише шта хоће. Кад би се законски говор мржње санкционисао, још боље би било".

Немачка и Француска деценијама улажу у помирење, док политичари на Балкану доливају уље на ватру, додаје она.

„Не мрзимо се ми као неки други народи у Европи, али нас политичари стално хушкају. Ипак, надам се да ће народи ићи ка помирењу".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]