Други светски рат, савезници и Београд: Зашто је на Ускрс 1944. бомбардована престоница Србије

Била је недеља, 16. април 1944. православни Ускрс.

Пошто су већ огуглали на звук сирене за ваздушну опасност која је ратних година често одзвањала окупираним градом, Београђанима је дан почео готово као и сваки други.

Иако су крајичком ока спорадично бацали поглед ка небу, надали су се да ће празник провести у миру.

Тако је било и у улици Зеке Буљубаше, на звездарском насељу Булбулдер - родитељи су спремали по кући, док су се деца играла напољу и куцала ускршњим јајима.

А онда се све променило у једном тренутку.

„Према бакином сећању, бомбардери су се појавили на небу из правца опсерваторије и Звездарске шуме, а деца су навијала ,Наши, наши!'", говори за ББЦ на српском Никола Миликић, историчар кустос Историјског музеја Србије и унук Мирјане Миликић, рођене Крстић, тада средњошколке и сведокиње догађаја.

Њен брат Живојин је у личним белешкама записао да је видео оборени савезнички авион и посаду како искаче са падобранима.

„Следећег чега се сећа јесте да је из авиона почело да испада нешто што је за малог Живојина личило на флаше.

„Неколико тренутака касније зачуло се карактеристично фијукање бомби", препричава историчар.

Отац Добривоје је истрчао на улицу и викнуо „лези!", што су деца и учинила.

Тела су им, наводи Живојин у списима, одскакала „десетак центиметара од снажних детонација", док је улицу „преплавио облак шута и прашина".

Тако је почело најтеже савезничко бомбардовање окупираног Београда у Другом светском рату, у којем је према званичним проценама погинуло скоро 800 људи, уз велику материјалну штету.

Био је то први у низу удара америчке и британске авијације, који ће се поновити још неколико пута до краја рата.

У гробницу по спас

Миликић се сећа да му је бака причала и да је део укућана бежећи спас пронашао на Новом гробљу, које се налази на врху њихове улице.

„Kо год је био у прилици у том тренутку, трчао је на гробље и ускакао у гробне раке.

„Због тога је Ново гробље за локално становништво све до краја рата служило као најближе склониште", објашњава Миликић.

Породична кућа његове баке у којој је живела са родитељима, двојицом браће и фамилијом која је избегла из унутрашњости, где данас живе њени потомци, сплетом срећних околности није страдала.

Ускрс 1944.

Небо над Београдом су савезнички авиони надлетали још крајем 1943, а посебно током марта и априла 1944, када су жестоко нападани циљеви у Мађарској и Румунији.

„Треба напоменути да је Београд тог дана изабран као резервни циљ.

„Формације авиона су полетеле да гађају циљ у Румунији, било је облачно, онда су се окренули, вратили назад, неки у разбијеној формацији, и дејствовали по Београду", каже за ББЦ на српском историчар аматер Милош Бојанић.

Иако му историја није примарно занимање, каже да десетак година истражује савезничко бомбардовање Београда и Србије, користећи примарне изворе, попут америчких докумената 15. ваздухопловне армије и извештаје из Општине града Београда „који врло прецизно наводе број страдалих".

Ускршње бомбардовање Београда 16. и 17 априла већим делом је извела ова америчка ваздухопловна јединица, чији су авиони полетали са југа Италије.

У савезничким бомбардовањима је учествовала и британска авијација.

„Бомбардовање Београда се одвијало у склопу веће савезничке ваздушне операције и било је део шире кампање припреме за искрцавање савезника у Нормандију јуна 1944, за које нико осим западних савезника није знао", тврди за ББЦ историчар Небојша Ђокић из Српског научног центра.

Зато је, наглашава, требало „држати Немце под тензијом" и, да би их заварали, „дејствовало се и овде".

Поред Ускршњег бомбардовања, савезници су у Другом светском рату гранатирали Београд и 18. маја, 6. јуна, 3. јула и неколико пута у септембру 1944. године.

Војни циљеви

Главни циљеви савезничких бомбардера биле су железничке комуникације - мостови, пруге и ранжирне станице.

Београд је био посебно важан стратешки циљ јер је једина железничка рута која је повезивала Балкан са остатком Европе водила преко главног града Југославије.

Ранжирне станице - распоредно место великог броја теретних кола, налазиле су се у Земуну и у склопу некадашње главне београдске железничке станице у Савамали.

„Око две трећине бачених бомби у Југославији је пало на циљеве на железницама", говори Бојанић.

Поред железничке инфраструктуре и објеката, у Београду су као важни војни циљеви гађани и аеродром, фабрика авиона Рогожарски у улици Кнеза Данила и Икарус у Земуну.

На њих је пало око 940 тона бомби.

Приликом савезничког бомбардовања, оштећене су и поједине фабрике, железничке станице на Топчидеру и Раковици, пивара, бродоградилиште и друго.

Бомбардовање је вршено са безбедне висине од 3.000 до 5.000 метара, такозваним „тепих бомбама", односно испуштањем велике количине бомби на унапред одређени циљ.

У акцијама је коришћено неколико стотина авиона боинг Б-17, познатији као „летећа тврђава", и „либератор" Б-24.

Војни циљеви у Београду су углавном били непосредно окружени стамбеним зградама због чега страдало много цивила.

„Проблем је представљала сама техника која је тада коришћена, а Американци су сматрали да је бомбардовање прецизно и успешно ако 50 одсто бомби падне у кругу пречника од 300 метара.

„Такав услов је испуњавала Железничка станица, али може да се деси да половина бомби подбаци или пребаци, а управо те које пребацују су падале по стамбеним зградама где је настрадао велики број цивила", објашњава Бојанић.

Гађајући главну железничку станицу у Београду, део бомби је „пребацио" и погодио суседне зграде.

Погођен је и логор на Сајмишту када је погинуло око 60 затвореника, а разорени су и бројни болнички објекти.

Једна бомба је пала и на Бајлонијеву пијацу усмртивши око 200 људи.

Контроверзе

Последњих тридесет година појавиле су се разне теорије које одступају од званичних верзија догађаја, наводе историчари.

Једна од њих је да је Београд плански бомбардован на празник и да је на једној од бомби писало „срећан Ускрс".

„Оно што сигурно можемо да кажемо је да нема ништа у папирима што би говорило да је неко намерно гађао на Ускрс", наводи Ђокић.

Бојанић сматра да је то био део пропаганде квинслишког премијера Милана Недића, која је „желела да искористи савезничко бомбардовање" у политичке сврхе.

„Други део пропаганде је број настрадалих који је знатно преувеличаван у извештајима Недићеве владе.

„У јавном писму Божидара Недића (брата Милана Недића) краљу Петру се чак наводи и више од две хиљаде погинулих", додаје.

Ђокић наводи да се много прича о томе како су „само српски градови" разарани током савезничких бомбардовања, што, додаје, „није истина".

Као пример наводи Славонски брод у Хрватској, који је поред словеначког Марибора и Београда био важан стратешки циљ, а „гађан је на католички Ускрс".

„Тад је погођена католичка црква усред мисе и, по неким подацима, погинуло је између 250 и 280 људи."

Загреб је, каже, бомбардован 12 пута, али је било далеко мање људских жртава јер се њихове искрцне рампе и ранжирне станице налазе ван града.

Навео је и да су Мостар у Босни и оближњи рудници боксита „сравњени са земљом".

Партизани и југословенска влада у избеглиштву

Поједини историчари тврде да је иза савезничких бомбардовања одређених циљева у Србији стајао Јосип Броз Тито, као врховни командант НОВЈ.

„ББЦ је на Ускрс 1944. објавио вест да су савезници на захтев маршала Тита бомбардовали Београд.

„На то је сместа реаговао Богољуб Јефтић, посланик југословенске владе у Форин офису, и уручио демарш због директног стављања савезника на једну страну у грађанском рату", изјавио је за Новости историчар Момчило Павловић, тадашњи директор Института за савремену историју.

Војни аташе британске амбасаде у Београду Ник Илић рекао је за ББЦ на српском да је главни официр за везу испред партизана био Владимир Велебит који је говорио „које локације у Београду треба гађати и тако ослабити Немце."

„Он је рекао: 'Ту и ту, овде и овде. Ту треба гађати бомбама'.

„Савезници јесу бомбардовали, али је све било по плану и у договору са партизанима", рекао је Илић.

Небојша Ђокић, међутим, каже да Тито и Партизани нису имали утицај на „стратешка бомбардовања", попут ускршњег у Београду.

„Постојала је тактичка авијација која је дејствовала на захтев партизана, али у овом бомбардовању, као ни у бомбардовању Лесковца, то није био случај јер су се на потпуно други начин одређивали циљеви", додаје историчар.

Каже да су се такве одлуке доносиле на „највишем нивоу" и да се „месецима унапред планирало".

„Стратегијска авијација је гађала инфраструктуру за коју пре свега служи, није намењена да гађа циљеве концентрације трупа, за то је служила тактичка авијација, пре свега БАФ (Балканско ратно ваздухопловство - Balkan Air Force)", истиче Ђокић.

Историчар Милан Терзић је у раду Југословенска краљевска Влада, генерал Драгољуб Михаиловић и савезничко бомбардовање циљева у Југославији 1942-1944. године изнео другачије тврдње.

„Југословенска краљевска влада са генералом Михаиловићем и Савезницима координирала је акцију бомбардовања о чему говоре Михаиловићеве депеше и захтеви југословенске владе.

„Захтеви за уништавањем војних ефектива непријатеља припадају корпусу антифашистичких ставова генерала Михаиловића и југословенске владе, а на бомбардовање се гледа и у правцу моралног дејства на становништво у Југославији", писао је Терзић.

Позивајући се на Терзићев рад, историчар Ђорђе Станковић је у другом раду навео да је Михаиловић, вођа четника у Србији, „до почетка 1944. године упутио влади 30 депеша са прецизно назначеним циљевима" у Београду.

Југословенска влада у избеглиштву је негодовала због бомбардовања Београда на Ускрс, а протест је уложио и амбасадор у Лондону, Богољуб Јевтић.

„Влада у избеглиштву се жалила и тражила да више воде рачуна, слична реакција је била и партизана.

„И једни и други су сматрали да тактичка авијација треба да дејствује по елементима и структурама, а не да се бомбардује по градовима", објашњава Ђокић.

Људске жртве

Историчар аматер Милош Бојанић истраживао је страдање цивила у савезничком бомбардовању Србије и Београда 1944. године.

На основу извештаја Отсека за гробља и Пасивне заштите - немачке организације која је раскопавала рушевине и вадила погинуле, у које је Бојанић имао увид, укупан број страдалих у савезничким бомбардовањима Београда је 1.245 људи.

У ускршњем бомбардовању погинуло је близу 800 људи, у мајском 300 и у осталима око 150, пише у његовом раду „Број настрадалих цивила у савезничком бомбардовању Србије 1943-44. године: Доступни подаци, процене и анализа".

Према немачким изворима приказаним у брошури из 1975. године поводом изложбе „Бомбардовања Београда у Другом светском рату", број страдалих Немаца био 343, док је погинуло и 96 италијанских војника.

Материјална штета

Југословенска влада је лета 1945. одредила групу од 40 инжењера са задатком да за четири дана прегледа разарања Београда, не рачунајући мостове и железницу, која су настала током немачких и савезничких бомбардовања.

У извештају америчке амбасаде у Београду, чији је документ у целости изложио историчар Миле Бјелајац, навели су да је укупна штета „на објектима и имовином грађана" изнела 220.150.000 динара (скоро 4 милиона долара по курсу из 1939).

Удео америчког бомбардовања у стамбеној штети износио је 1.222.000, а на стварима 1.270.000 долара.

Штета коју су током Априлског рата нанели Немци била је упола мања - 1.100.000 долара.

Комисија је тада евидентирала 1.880 лакше, 679 тешко и 440 потпуно оштећена стана.

Остали градови у Србији

Савезници су поред Београда 1944. године гађали многе градове широм Србије и бивше Југославије.

Бомбардован је Алибунар, Ћурпија, Краљево, Нови Пазар, Смедерево, Суботица, Пријепоље, Сјеница и други.

Неки од ових градова били су на мети приликом повлачења нациста у јесен 1944. године из Грчке.

После Београда, највише је гађан Ниш - први град у Србији који су савезници бомбардовали - 20. октобра 1943.

Бојанић је у његовом раду навео да је на град бачено око 1.700 тона бомби и да је погинуло око 600 људи.

Лесковац је такође поднео велике људске жртве.

„У Лесковцу је железничка станица била ван града, за разлику од Ниша и Београда, и није страдало само насеље него је проблем био што је ту била пијаца и страдали су људи на пијаци", истиче историчар Ђокић.

Данас би другачије

Ђокић тврди да данас поједини војни историчари кампању савезничког бомбардовања сматрају погрешном.

Говоре како су „много веће штете" могли да нанесу непријатељу да су, на пример, „појединачно гађани возови и локомотиве", које су мањкале Немцима.

„Данас се сматра да то није било баш најефикасније.

„Већу штету су наносили ловачко-бомбардерском авијацијом где су авиони јурили локомотиве и железничке композиције на пругама", закључује историчар

Последње савезничко бомбардовање Београда у Другом светском рату било је у септембру 1944. у оквиру операције „Ратвик" када су гађани железнички мост и мост краљ Александра, данашњи Бранков мост на Сави и Панчевачки мост на Дунаву.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]