Други светски рат: Сремски фронт, бојно поље на коме се гинуло и ослобађало

Ослобађајући педаљ по педаљ Београда заједно са Црвеном армијом у јесен 1944, многи југословенски партизани су се надали да ће им ово бити последње борбе у Другом светском рату, пред дуго очекивани мир.

Одлагање пушака и изношених униформи ипак је морало да сачека још неколико месеци јер се журило даље по слободу, овог пута на бојишта у Срему.

Тако су три дана после ослобођења главног града, 23. октобра 1944. године започете „најтеже и најдуже" борбе против немачких нациста и усташа и домобрана Независне државе Хрватске (НДХ) - на Сремском фронту.

„Није то био јединствен фронт, већ једна линија положаја која је ишла, грубо речено, од Београда до Винковаца", говори за ББЦ на српском доктор Предраг Бајић, виши кустос-историчар Музеја Војводине.

Борбе су се одвијале на простору који је, додаје, ограничен Дунавом и делом Фрушке горе на северу и Савом на југу, а трајале су 172 дана, са дужим и краћим прекидима.

Окончане су 12. априла 1945. коначним пробојем Сремског фронта око данашње границе Србије и Хрватске, чиме су отпочеле „завршне операције" ослобођења Југославије у Другом светском рату.

Зашто су се водиле битке на Сремском фронту?

Сремски фронт су формирале немачке јединице које су се повукле из Београда и оне са подручја Славоније и околних делова под командом Друге оклопне армије.

Проценивши опасност која им је претила од надирања снага Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) и Црвене армије, Немци су већ крајем септембра и почетком октобра почели изградњу одбрамбених положаја у Срему.

Успостављено је седам одбрамбених линија, од истока, ка западу, које су имале шифроване називе - браон, зелена, жута, црна, црвена, Нибелуншка и још једна зелена линија.

Борбе на Сремском фронту почињу нападима на прву, браон линију одбране на каналу Јарчина, тридесетак километара од Београда.

Међутим, главни положај немачке одбране, истиче Бајић, био је на шестој - Нибелуншкој линији, која се од Босута до Дунава протезала у два реда, уз данашњу границу Србије и Хрватске.

„То је била континуирана борба јер је Хитлер наредио да се граница НДХ брани као граница Немачке", објашњава историчар.

Додаје да су главни разлози овакве одбране положаја у Југославији била налазишта нафте на југозападу Мађарске, око Велике Кањиже и суседних места.

„То су била последња нафтоносна поља која су остала Немцима пошто су изгубили она у Румунији и давно на Кавказу.

„Брањење те зоне било од виталног интереса за читав Трећи рајх, ту није било померања ни стопе", тврди Бајић.

Сматра да је због тога теза домаће „ревизионистичке историографије" о томе да је „нападана војска која се повлачила - апсолутно нетачна".

„Немци од Београда до Винковаца нису ни један положај, ни један ров, ни једну потпорну тачку напустили без борбе."

Како су изгледале борбе?

Ослобађање Срема се одвијало „у скоковима - од линије до линије и града до града".

„Ишло се тако што се заузимала отприлике једна по једна линија одбране - Немци се повуку па се прегрупишу на следећој линији", наводи Бајић.

Поједини градови, попут Руме, заузети су за неколико сати, док се за Сремску Митровицу крајем октобра борило два дана.

Ипак, најтеже је ослобођен Шид који се налазио на српском делу Нибелуншке линије где су Немци пружали највећи отпор.

Он је неколико пута прелазио из партизанских у руке окупатора, а први пут је ослобођен 3. децембра 1944.

Немци су тачно месец после тога извели противудар, да би 17. јануара уследила Операција Зимских олуја, којом су поново заузели Шид.

Тада је главну реч на Сремском фронту водила нацистичка Група армија Е која је на бојно поље дошла повлачећи се из Грчке, преко Македоније, Црне Горе, Косова, западне Србије и Босне.

Два дана касније, партизани поново ослобађају Шид.

„Ту је дошло до застоја када се прешло у фронталну борбу која је трајала од почетка фебруара до првих дана априла", додаје Бајић.

Иако је уследила фаза затишја, борба против окупатора водила се и на другим местима.

Упоредо са Сремским фронтом, одвијале су се Книнска и Мостарска операција, под командом Петра Драпшина и Четврте армије.

Такође и Батинска и Болманска битка у Барањи где је учестовала Трећа армија команданта Косте Нађа, као и други ослободилачки походи.

Опречна мишљења

Међу српским историчарима последњих деценија владају опречна мишљења по питању дешавања на Сремском фронту.

Једно од места спорења је број страдалих југословенских војника.

Званичан број погинулих партизана је око 13.500 чији је идентитет утврђен, док је међу страдале убројано још око 4.000 бораца „без имена и презимена", објашњава Бајић.

У борбама је изгубило живот и око 1.100 припадника Црвене армије и 630 Бугара.

Губици на противничкој страни се процењују на око 30.000 немачких и квинслишких војника.

У српској јавности такође провејавају поједине тврдње да је на Сремском фронту живот положило више од 30.000, па чак и 80.000 југословенских бораца, док се у неким случајевима помиње број од 120.000.

„Цела НОВЈ имала је нешто више од 300.000 погинулих за цео рат, а овако испада да је четвртина од тога погинула у пробоју Сремског фронта. који је трајао два дана, што је апсурдно", објашњава Бајић.

Додаје да су савезници током битке код брда Монте Касино, око 100 километара јужно од Рима, која је трајала од јануара до маја 1944. у борбама са нацистима изгубили око 55.000 људи.

То се, наглашава, није догодило са југословенском војском у пола године ратовања на Сремском фронту.

Предмет спорења историчара је и питање одласка великог броја младића на ратиште, њихова опремљеност и обука.

„После присилне мобилизације и дводневне обуке омладина, углавном из Србије, у оскудној опреми и слабо наоружана, нашла се у јуришу у првим редовима, као топовско месо.

„На тај начин више хиљада младих људи (између 10.000 и 30.000), добрим делом из грађанских породица, није имало веће шансе да се врати са фронта", писао је историчар Срђан Цветковић Новостима.

Историчар Бајић истиче да су младићи који су се борили на Сремском фронту већином били добровољци, те да то није била „присилна мобилизација".

„Они су прошли обуку која је, како се изразио један енглески официр, била скечи (sketchy), на неком елементарном нивоу.

„Али су у односу на партизане из 1941, који нису служили војни рок и којима је само објашњено како се пуни пушка и заузима нишан, имали добру обуку", тврди Бајић.

Кaже да су младићи имали пешадијску обуку, да су учени како да се „заклоне од авиона", „боре против тенкова" и остало.

„То је било мало, али да су слати голоруки о томе нема ни разговора."

Центри за обуку су били у околини Ваљева и Аранђеловца.

По завршетку обуке војници су одлазили у борбене јединице, углавном у 21. и 22. српску и 6. личку дивизију.

Бајић каже да су Београђани углавном пристизали у 6. личку пролетерску дивизију која је „једино јаче ангажована приликом разбијања противнапада код Шида који је угрожавао и Београд".

Ко се све борио на Сремском фронту?

Према неким проценама, на Сремском фронту се сукобило више од 250.000 војника.

У борбама на Сремском фронту учестотвале су партизанске јединице Првог корпуса НОВЈ, односно Прва југословенска армија од 1. јануара 1945. и 12. војвођанског корпуса, као и велики број самосталних јединица.

У оквиру Прве армије учествовале су Прва и Друга пролетерска дивизија, 5. и 11. крајишка, 6. личка, 17. источно-босанка, 21. и 22. српска, а касније су јој се прикључиле и 42. и 48. македонска дивизија.

Све до новембра 1944. у Срему су се бориле 16. и 36. војвођанска дивизија, као део 12. војвођанског корпуса који је касније прикључен Трећој армији и тако учествовао у биткама у Барањи.

Учешће су узеле и 11. ваздухопловна ловачка и 42. ваздухопловна јуришна дивизија.

Савезничку Црвену армију представљали су 64. и 68. стрељачки корпус, ваздухопловна група дивизија „Витрук" и речна флотила, а Бугарску народну армију 3. и 8. пешадијска дивизија.

На страни НОВЈ биле су и једна словеначка и италијанска бригада.

Немцима су у борбама помагале усташе, домобрани и белогардејци Руског заштитног корпуса.

Бајић каже да није било четника на Сремском фронту, док се део пука Српског добровољачког корпуса - љотићеваца борио на страни окупатора приликом ослобађања Сремске Митровице.

Помоћ и посете

Врховни командант НОВЈ Јосип Броз Тито посетио је положаје Прве армије на Сремском фронту 16. јануара, дан уочи друге немачке противофанзиве.

„Маршал је посетио ровове са којих су се добро видели непријатељски положаји.

„Друг Тито је, поред ровова, обишао и заклоне за оруђа, возила и муницију", говорио је командант Прве пролетерске дивизије, Васо Јовановић.

Крајем фебруара у обилазак је стигао и британски фелдмаршал Херлод Александер који је у Илоку обишао јединице 21. српске дивизије са командантом Прве армије Пеком Дапчевићем.

„Мој утисак је да је Југословенима вредно помоћи и да се они боре ограниченим средствима да би истерали Немце из своје земље", пренео је Александер утиске са Сремског фронта у депеши начелнику Империјалног генералштаба.

Међутим, савезничке помоћи западних сила није било, јер, наводи Бајић, никада није склопљен такав вид споразума као са Московом.

Био је то, каже, „део политике" Тита и Врховног штаба.

„Водили су рачуна да савезничке трупе не улазе већим обимом на територију Југославије да не би евентуално пружили подршку четницима", додаје.

Са друге стране, партизани на фронту су имали безусловну помоћ Сремаца, захваљујући „јакој вези" са КПЈ успостављној током зиме на прелазу из 1941. у 1942. годину.

Резултат тога било је скоро 50 партизанских школа оформљених широм регије, као и смештај, транспорт и нега партизана током борби на Сремском фронту.

Пробој Сремског фронта

Припреме за пробој су почеле крајем марта и почетком априла 1945 - „прилазним борбама и груписањем".

Подразумевале су, каже Бајић, одласке у извиђање „најслабијих места и отпорних тачака" где је дошло до „концентрације напада", као и акције у којима су „начињане линије одбране".

Пробојем Сремском фронта командовао је начелник штаба Прве армије - Милутин Морача, која је за ту потребу подељена на Северну и Јужну групу дивизија.

Рејон концентрације Северне групе био је на самој граници Србије и Хрватске, на линији Шаренград - Шид - Ердевик - Илок, где је заузела главни правац удара, док је Јужна подељена на Босутску и Босанску оперативну групу.

Пробој Сремског фронта између Дунава и Босута почео је 12. априла у 4.45 сати ујутру после петнаестоминутне припреме из „артиљеријских и минобацачких оруђа" Северне групе.

Тачно у 5 сати партизани су кренули у јуриш.

Војници Прве пролетерске и 21. српске дивизије кренули су у напад према хрватским местима Мохово, Ловас и Товарник и српским Илинцима.

„Ошамућени непријатељски војници у првој линији ровова пружили су слаб отпор.

„После 10 минута борбе, јединице првог ешелона већ су ускочиле у непријатељске ровове, разоружавале немачке војнике и одводиле их у заробљеништво ка селу Бапска (на крајњем истоку Хрватске)", пише у књизи Сремски фронт 1944 - 1945.

Поред пешадије у пробоју су ангажоване и тенковске бригаде и авијација.

До краја дана партизани и савезници ослободили су неколико градова на крајњем истоку Хрватске, између осталих и Вуковар.

Тако је, каже Бајић, завршен „оперативни пробој", док је стратешки уследио 13. априла када су ослобођени Винковци.

После пробоја Сремског фронта три групе Прве армије су се поново ујединиле и заједно са Другом и Трећом на северу, и Четвртом армијом која је деловала на југу земље, наставили су да „гоне непријатеља у повлачењу".

И тако је било све до 15. маја 1945. године када је командант Треће армије - Коста Нађ, послао чувени телеграм следеће садржине:

„Друже Тито, рат је завршен."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]