Мит да су жене природно емпатичније од мушкараца

Кад жене постижу велике ствари, грешком се сматра да то нису „Жене које чине Велика дела, већ Мушкарци у подсукњама“, написала је филозофкиња Мери Астел 1705. године.

Чак је и краљица Елизабета Прва једном славно изјавила да ће владати земљом као краљ, упркос томе што поседује тело „слабашне жене“ – као да владавина мора бити мушки пут.

Иако су ове анегдоте из прошлости, суптилне родне пристрасности о томе шта значи би успешан, моћан појединац и даље истрајавају.

Ми поготово и даље описујемо особине као што су емпатија као природно женске а особине као доминација и самоувереност као мушке.

Чак и када исказују исто понашање, мушкарци се доживљавају као одлучни а жене као агресивне.

Једна посебно истакнута особина која је често овако родно нормирана је емпатија.

Жене су наводно природне емпате док се мушкарци који исказују више емпатије обично доживљавају као слаби.

Али зашто је то тако?

Да ли је истина да жене природније поседују више емпатије од мушкараца или смо социјализовани да будемо такви?

Родни стереотипи попут ових имају јасне последице по начин на који одгајамо децу, културу радног окружења и лидерство.

Али оно што је мање видљиво је колико рано ове предрасуде крећу и чињеница да стереотипи потцртавају наша очекивања – намећући значајна ограничења на то како очекујемо да се други понашају.

Хормони који стоје иза емпатије

Емпатија подразумева истовремено способност да се разумеју мисли и осећања других, омогућујући нам да реагујемо на одговорарајући начин.

О њој може да се размишља и у оквирима когнитивне емпатије – наше способности да препознамо емоције и прихватимо друге перспективе – или афективне и емоционалне емпатије, где имамо емоционалну реакцију на нечије мисли и осећања.

Научници користе разне методе да емпиријски измере емпатију, у шта спадају упитници и експериментални задаци.

И одавно је утврђено да су, у просеку, жене склоне да доследно добијају веће оцене од мушкараца.

Сајмон Барон-Коен, клинички психолог са Универзитета у Кембриџу, тврди да је то зато што је женски мозак „превасходно програмиран за емпатију“, што жене чини посебно погодним за неговатељске улоге, док је мушки мозак „превасходно програмиран за разумевање и градњу система“.

Иако друштвени фактори очигледно утичу на емпатију, каже Барон-Коен, његов рад сугерише да изложеност хормонима у материци игра улогу у друштвеном развоју.

Његова студија из 2006. спроведена на више од 200 деце старости између 6 и 9 година показале су да су нивои тестостерона у амниотичкој течности током трудноће – који су виши код мушкараца него код жена – у директној корелацији са резултатима деце на когнитивним тестовима систематизације, дефинисаним као способност анализе правила или образаца.

И заиста, изложеност тестостерону у материци био је јачи предсказатељ оцене детета на тесту него само његов пол.

Слична студија из 2007. такође је показала да је изложеност фетуса тестостерону била у обрнутој корелацији са оценама на тесту емпатије.

„Очигледно је да су нешто као што емпатија или систематизација сложена мешавина биологије и друштвених фактора“, каже Барон-Коен.

Да ли је емпатија у генима?

Многи други истраживачи, као што је неуронаучница Ђина Рипон, сматрају да је ова хормонална теорија проблематична.

„Идеја да су све жене природно склоније емпатији део је разлога зашто истрајава такозвани 'мит о женском мозгу'“, каже она.

Такође не смемо да заборавимо, каже Рипон, да је мозак мале деце „изузетно подложан спољним утицајима“.

Сазнајте више о сексистичким митовима који никако да умру у овом интервјуу ББЦ-ја са Ђином Рипон.

У једној утицајној студији која је пронашла родне разлике у задацима везаним за емпатију, разлике нису биле велике: жене су биле емпатичније у 36 од 57 проучаваних земаља, али су у 21 земљи резултати били слични, а аутори су навели да „не могу да утврде узрочност“.

И иако жене заиста имају резултате који су нешто више од просечних у студијама емпатије, распон варијација у оквиру родова много је већи него између њих.

„Ако погледате распон резултата емпатије у оквиру мушких и женских популација, он је огроман“, каже Рипон.

За девојчице и жене се често каже да лакше читају емоције на лицима људи, што је важна вештина неопходна за емпатију, али су резултати опречни, а скорашња истраживања показују да ова преференција није нешто са чим се оне рађају.

Мета-анализа објављена 2025. проучавала је 31 студију са 40 одвојених експеримената о томе како су једномесечне девојчице и дечаци посматрали туђа лица, да ли су плакали ако други плачу и колико су свесни били оних око њих.

У свим тим мерењима, без обзира на пол, новорођенчад се нису разликовала у њиховој друштвеној свесности и спремности да разумеју туђе емоције.

И заиста, генетска студија емпатије масовних размера из 2018. године спроведена на више од 46.000 учесника који су попунили упитник и приложили узорке ДНК, сугерисала је да гени заиста играју улогу у томе колико је емпатична нека особа.

Али ниједни од тих гена нису повезани са полом особе.

Варун Воријер, доцент неуроразвојног истраживања на Универзитету у Кембриџу и аутор студије, објаснио је ономад да „будући да само десетина варијација у степену емпатије између појединаца зависи од генетике, једнако је важно разумети и негенетске факторе“.

То значи да средина у којој неко одраста и живи мора такође да игра улогу.

Социјализација емпатије

Жене обично више исказују емпатијске особине, не зато што су им урођене, тврде многи научници, већ зато што су девојчице и жене социјализоване да предузимају нешто поводом властитих емоција и да дају приоритет потребама других од најранијег узраста.

Девојчице такође често добијају играчке које истичу нежније, старатељске вештине, док се дечаци охрабрују да се играју са играчкама алатима и аутомобилима.

„Малим девојчицама се говори да буду добре и да не буду нељубазне и грубе, тако да то постепено постаје део онога што оне јесу“, каже Рипон.

Многе студије су слично показале да моћ извитоперује нашу емпатију и утиче на то да људи престану да је осећају.

У мојој књизи Хранитељи, износим аргумент да, будући да су мушкарци током историје имали више моћи од жена – и настављају да је имају у пословном свету и политици – склонији су да осећају мање емпатије.

С друге стране, показало се да они који су финансијски немоћни бољи у читању емоција.

Једна студија је показала да су појединци који доживљавају себе као „некога нижег субјективног ранга, нижих примања и припадају културним групама повезаним са нижим класама“ били бољи у читању емоција других, на пример.

То што жене имају више резултате на тестовима емпатије би стога могло да потиче од потребе да буду изузетно перцептивне према онима који поседују моћ, у комбинацији са њиховим властитим релативним одсуством моћи.

Емпатија је прилагодљива особина

Кључно од свега, емпатија може да се научи, према Нејтану Спренгу, неурологу са Универзитета Мекгил, у Монтреалу, у Квебеку, у Канади.

„Једном кад разумемо ту идеју распона емоционалног искуства, можемо да се усредсредимо на њу и сазнамо које су то емоције других људи и побољшамо нашу емпатију“, рекао је Спренг у ББЦ-јевом Документарном подкасту.

„То није статично, то је динамична ствар током читавог нашег животног века.“

Једна неуролошка студија из 2023. године јасно показује да мождани таласи и мушкарца и жене реагују на сличан начин кад им се прикажу слике болних гримаса или неутралних израза лица.

Али у делу експеримента у ком су учесници попуњавали упитнике о емпатији оцењујући колико је осећају, резултати мушкараца су у просеку били нижи од резултата жена.

Тачније, уколико им није било речено унапред да ће имати добре резултате.

У групи мушкараца који су били припремљени информацијама које сугеришу да су мушкарци такође природно „добри у дељењу и бризи за туђа осећања“, родне разлике у томе колико емпатије показују су нестале.

Не само да ови налази сугеришу да је тешко распетљати експерименте са самопријављеном емпатијом од низа личних и друштвених пристрасности, већ додатно поткрепљују хипотезу да очекивања и мотивација особе играју велику улогу у њиховој емпатији.

„Испада да су жене емпатичније кад знају да се процењују њихови нивои емпатије“, каже Рипон за експерименте као што је овај.

„То је друштвено прихватљива особина, тако да оне желе да постигну високрезултат.“

Једна студија је показала да су жене једини пут имале бољи резултат од мушкараца у задатку у ком је од њих тражено да тачно процене нечија осећања кад је прво било затражено од њих да размисле како се саме осећају.

Кад нису биле подстакнуте на овај начин, није било приметног родног јаза.

А кад су истраживачи понудили новац за тачно закључивање туђих емоција, тачност у емпатији се повећала код оба рода.

Учесници су лако научили да буду емпатични зато што је постојала награда за то.

Сара Хоџис, психолошкиња са Универзитета у Орегону и коауторка ове студије, сматра да жене можда не показују већу тачност у емпатији због урођене способности, већ зато што су мотивисаније да то раде услед друштвених очекивања.

Уместо да емпатију доживљавамо као фиксну особину, требало би да је доживљавамо као процес који се ослања на бројне изворе информација, међу њима говор тела, речник, стереотипе, лична искуства и прошле интеракције, према Хоџис.

„Кад су људи мотивисанији да знају шта неко мисли или осећа, они регрутују више извора да то конструишу“, каже Хоџис.

Кобне последице емпатије

Оно о чему се мање говори, каже Хоџис, јесте да емпатија није само мека вештина која се користи за добро – она може да се искористи и за манипулисање другима или искоришћавање људи.

„На пример, у преговорима, ако знате доњу границу друге особе, бољи сте преговарач“, каже Хоџис.

Али, на крају, последице очекивања које окружују емпатију и сличне особине могу да допринесу неравноправности у друштву и да имају кобне последице и по жене и по мушкарце.

О женама се суди као о некоме ко има мањи лидерски потенцијал од мушкараца зато што смо склони да лидере доживљавамо као доминантне и одлучне, што су особине које се обично везују за мушкарце.

Али кад је у питању усамљеност, жене су склоније да потраже подршку од њиховог друштвеног окружења него мушкарци.

Друштвена изолација је тако познати фактор ризика за покушај самоубиства, чија је стопа много виша међу мушкарцима.

Срећом, наратив о важности емоционалних вештина међу мушкарцима и женама полагано се мења, па тако и важност емпатије према другима и одговорности за старање, према Најалу Хенлону, социологу са Технолошког универзитета у Даблину, у Ирској.

„У најширем смислу, мушкарци и дечаци су социјализовани тако да не примећују старање на онај начин на који то примећују жене и девојчице, да то није део пута како се постаје мушкарац“, каже Хенлон.

„Они себе замишљају као очеве, али не очекују да ће бити у положају примарног старатеља.“

Али друштво се већ мења тако да прихвати више мушкараца са старатељским одговорностима и да они исказују више емпатије у јавности.

Мушкарци проводе више времена са децом него у прошлости, и говоре како желе да проводе више времена са њиховом породицом (мада жене и даље обављају већину флексибилног рада и старања о деци).

Рад који се врши на редефинисању мушкараца као брижнијих и емпатичнијих отвориће врата новој врсти мушкости која би могла да помогне у спречавању усамљености, каже Хенлон – онај који истиче међусобну зависност и емпатију уместо самосталне појединце усредсређене на моћ.

„Бројна истраживања показују да је то боље“, каже Хенлон.

„И за мушкарце, и за жене, и за децу.“

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk