Жене и историја Србије: Митра Митровић прва министарка у историји Србије које се данас мало ко сећа

Књижевница и антифашисткиња Митра Митровић је на многа места стигла прва, али се о томе се данас мало зна у Србији.

Ова учесница Народноослободилачке борбе 1945. године, по ослобођењу, постала је прва министарка у историји Србије, али је била и једна од првих комунисткиња заточених у нацистичком логору на Бањици четири године раније.

„Она спада у најистакнутије жене у политичкој и културној историји уопште, а у комунистичком покрету она је свакако најзначајнија појава, као интелектуалка.

„Ми имамо једну културу заборава, уместо памћења и она је све до недавно била предата забораву", каже за ББЦ на српском историчарка Латинка Перовић, која је и лично познавала Митровић.

Станислава Бараћ са Института за књижевност и уметност наводи да је Митровић женама данас важна, јер је била и феминисткиња.

„То можемо пратити од почетка њене политизације када долази на студије", каже она.

Митровић је била и међу првим комунистичким дисидентима, посебно када је средином педесетих јавно, једина уз Владимира Дедијера, стала у одбрану тад већ бившег супруга Милована Ђиласа.

„Она се солидарисала са Ђиласом, али не као његова бивша супруга, већ програмски и идеолошки", наводи Перовић.

Због идеолошког супротстављања неприкосновеном лидеру партије Јосипу Брозу Титу, Ђилас ће многе године провести у затвору, а за Митру Митровић то је повратак животу - ван партије и рефлектора.

Преминула је 4. априла 2001. у 89. години.

Крупна биографија и снажне страсти

Тек недавно група историчара млађе генерације отргла ју је, каже Латинка Перовић, полако од заборава и почела да се бави њеном оставштином.

Један од њих је и Вељко Станић, који пише да „живот Митре Митровић тече у знаку изнуђених и изабраних раскида".

Од растанка са патријархалним животом породице у којој је одрасла и каријером књижевнице од које је привремено одустала до растанка са животном љубављу Милованом Ђиласом и на концу, раскидом са револуционарним комунистичким покретом.

„Иако несумњиво јака жена са значајним револуционарним ангажманом и крупном биографијом, чију су егзистенцију носиле и кидале снажне страсти, над Митром Митровић лебдела је сенка промашености и прокоцканог живота.

„Аутобиографију неће завршити, а у јавном животу неће учествовати", наводи Станић, који се подробно бавио њеним досад необјављеним записима о тридесетим годинама.

Ко је Митра Митровић?

Рођена је 1912. у Ужичкој Пожеги, као једно од петоро деце железничара и домаћице.

Иако јој је отац умро за време Првог светског рата, мајка је успела да одшколује сву децу.

„Они су сви завршили факултете, брат Живан био је познати, такође заборављени, новинар Политике.

„То просто изгледа невероватно, да је та жена самохрана подигла ту децу и сви су били оријентисани лево, критички, антифашистички, неговали су ту бунтовничку традицију", наводи Перовић.

Каже да ће касније и Ђилас у мемоарима о Митриној мајци писати са великим дивљењем.

У јесен 1930. Митра уписује студије југословенске књижевности на Филозофском факултету у Београду.

У додиру је са богатом литературом и прикључује се лево оријентисаним, како се тада звало, прогресивним омладинцима.

„Оријентисала се према припреми револуције која је за њих била нада, илузија, утопија, али то је то време.

„Као што кажу Французи, време нас одређује, а Митру је то време одредило", наводи Перовић.

Тад упознаје и Милована Ђиласа, младог комунисту, са којим убрзо почиње и везу.

Митра Митровић и годину дана старији Ђилас су припадали генерацији која је одрастала у диктатури после 1929. године.

„Они су откривали трулост грађанског друштва у почетку, како је то описивао (хроничар) Милан Стојимировић, његову похлепу, богаћење, површности.

„Иако сам није био левичар, Стојимировић је говорио да будућност припада тој левичарској омладини", каже Латинка Перовић.

Шестојануарска диктатура је период апсолутистичке владавине краља Александра I Карађорђевића у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца који је трајао од 6. јануара 1929. до септембра 1931.

Забављање двоје илегалаца обележио је и његов одлазак на робију 1933. године.

Да би се поздравили, дошла је у судницу право с полагања последњег испита, а пре дипломског, пише Вељко Станић.

Венчали су се у мају 1937. и после рата добили ћерку Вукицу.

У пролеће 1934. године полиција први пут хапси и Митру, тад младу СКОЈ-евку, чланицу Савеза комунистичке омладине Југославије.

„Радила је конспиративне послове, одржавала везе „са инструкторима који су долазили из иностранства", путовала у унутрашњост преносећи илегални материјал у коферу са дуплим дном, глумећи безбрижну госпођицу у возовима у којима се кретала.

„Њена веза са партијским руководством била је Вукица Митровић, која је на Митру остављала снажан утисак и по којој ће, много касније, Митра својој кћерци дати име", пише историчар Вељко Станић.

Животни пројекат - Жена данас

Пошто је у то доба Комунистичка партија била забрањена, Митра је сарађивала са легалним грађанским гласилима.

Тај прозор ка публици искористиће 1936. када оснива Жену данас- магазин за жене у којима ће под маском женских тема отворено заступати најпре антифашизам, а касније и револуционарне идеје.

Кључни догађај одиграо се годину дана раније на међународном плану када је основан Народни фронт, међународна коалиција левичарских партија против рата и фашизма.

У то време Митра је већ дипломирала, а у партији има двогодишњи стаж.

„Оснивање часописа Жена данас Митра је сматрала животним пројектом.

„Кроз форму женског листа и просвећивања жена, промовисани су антифашизам, антиимперијализам и борба против капитализма", наводи Бараћ.

Иако му је такав био садржај, тај лист је формално имао одређене власнице из буржоаског, грађанског друштва, које су биле прихватљиве за цензоре.

„Идеја је била да се обраћају женама, да се боре за право гласа, за једнаке наднице, питања васпитања деце, права на абортус и да на тај начин придобијају најшире слојеве.

„И он јесте допирао до њих, јер је читан на састанцима синдиката или одређених секција", истиче Бараћ.

Лист Жена данас је излазио до 1940. године када је 30. број забрањен.

„Митра и њене сараднице су све време играле игру са цензуром и биле свесне да сваки број може да буде забрањен.

„У то време цензори су долазили да прегледају сваки одштампани број, па би био пуштан у дистрибуцију у зависности од тога шта цензор каже", описује Бараћ.

Да је и властима било јасно да се на тај начин кују планови за револуцију, показује податак да је многе сараднице часописа полиција хапсила и испитивала о томе шта су радиле на састанцима редакције.

Логор и страхоте рата

Немачка окупација и почетак рата априла 1941. доноси нове врсте искушења и хапшења.

Митра Митровић је прва комунисткиња заточена у нацистичком логору на Бањици.

Доведена је 16. јула 1941, али је уз помоћ партијских сабораца успела да побегне из притвореничке болнице 28. августа исте године, наводи историчарка Љубинка Шкодрић у књизи Жена у окупираној Србији 1941-1944.

„Пружање отпора у логорима и покушаји бекства нису били нарочито чести.

„Дешавало се да логораше захвати осећај безизлазности и апатије, нарочито услед слабости тела која се преносила и на дух".

Ипак, због тога што је комунистима живот у логорима био најугроженији, они су покушавали да се бекством домогну слободе.

„На тај начин спасене су и Митра Митровић и Иванка Муачевић, породиља која је из затвореничког одељења избављена са бебом, четири дана након порођаја", наводи Шкодрић у књизи.

О Митри Митровић као опасној жени, која је смогла храбрости да побегне из логора, пишу и странци на Твитеру.

Наредне, ратне године проводи са друговима, на фронту.

„Онда је дошао прелаз преко Сутјеске, један па други, за нас из Треће дивизије. И многе нове смрти.

И опет стазе измешаних живих и мртвих. Домалочас живи који је помагао рањеном, лежи сад мртав у сунчано јутро на Озрену, крај њега још живог.

Рањене су превијали, а здрави су умирали без превијања, у истој секунди", писала је о битки на Сутјесци Митра, наводи Данас.

Оснивачица АФЖ

Успела је и током рата да објаве три броја Жене данас на слободној територији, а часопис наставио је да излази и по завршетку сукоба.

„То показује континуитет Антифашистичког фронта жена, за који се рачуна да је основан током рата у Босанском Петровцу, што јесте било званично.

„Кроз трајање овог часописа ми видимо да АФЖ постоји од 1936. године", наводи Станислава Бараћ, виша научна сарадница Института за књижевност.

У часопису се могла прочитати и књижевна, филмска и уметничка критика.

„Скојевке које су њему објављивале тектове постајале су и интелектуални субјекти, а већ јесу биле револуционарни субјекти.

„(…)Оне су биле револуционарке, а нису биле жене револуционара", додаје Бараћ.

Током нацистичке окупације је радила и као чланица редакције листа Борба и била изабрана за чланицу најважнијег политичког тела - Антифашистичког већа нове Југославије (АВНОЈ).

Прва министарка

После ослобођења постаје посланица у народној скупштини, а део је и пропагандног срца Комунистичке партије - Агитпропа.

Већ 1945. постаје прва жена чланица Владе у Србији, руководи ресором просвете, науке и културе.

То није имало никакве везе са чињеницом да је супруга једног од највиђенијих политичара у то доба Милована Ђиласа, инсистира Бараћ.

„Погрешно је да се њен рад прати од почетка Другог светског рата или још горе, од краја рата, испада као да је неким чудом постала министарка, а апсолутно није", додаје она.

Митра Митровић је још пре 80 година, говорила и писала оно што се и данас чује - да је жене потребно укључивати у власт, али не само формално колико „да се задовољи принцип заступљености".

„По њеном мишљењу за активно учешће жена требало је савладати и отпор мушкараца и кочнице код самих жена", цитира је историчарка Љубинка Шкодрић у књизи.

Осам година Митровић ће провести на значајним позицијама у друштву, а затим се, силом прилика, 1954. повлачи.

Тад се окреће писању и превођењу.

Објавила је мемоаре Ратно путовање, као и неколико књига, између осталих, Веселин Маслеша и Положај жене у савременом свету.

Зашто је предата забораву?

Заборав који обавија име Митре Митровић није само питање идеологије или менталитета ових простора, већ показатељ „много дубљег сукоба који карактерише целу нововековну историју Србије", оцењује Латинка Перовић.

„То је оно што ја зовем доминантном и нежељеном елитом, која се разликовала много око програмских оријентација обновљене државе да ли се ослонити на Запад и западне вредности или на Русију и вредности словенског, патријархалног света.

„Ту је много утицала и монистичка политичка култура, у којој је доминирала једна партија - прво радикална странка у 19. и на почетку 20. века, а касније Комунистичка и она је увек правила редукцију на штету европске, модерне вертикале којој је припадала и Митровић", каже историчарка.

Елегантна и женствена

Није била од првоборки које су на пријеме долазиле у униформи.

Напротив, носила је костиме и шал, наводи Перовић.

„Од студија је уз врло скромна средства бивала врло елегантна и на тај начин потврђивала женственост.

„У покрету где су преовлађивали мушкарци, она се није се доказивала тиме што ће изгубити одлике еманциповане жене", додаје она.

Каже да ју је у више наврата сретала, а да ју је увек интригирала, као „јединствена жена коју памти са пуно поштовања и љубави".

„За мене је она била жена блиставе интелигенције, високе образованости, жена која је умела да мисли и коју, иако је тако можда изгледало у почетку, није понела власт.

„Иако је као таква изазивала велику завист, она се са достојанством носила са свим тим и остала верна сопственој природи и карактеру до краја живота", закључује Перовић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]