Други светски рат и Југославија: Женама су претили глад, мучења, логори, смрт, али и шишање

Kада је прошле јесени у Француској породица из Босне и Херцеговине ћерку претукла и обријала јој косу, јер је, наводно, желела да се уда за Србина, многи су били шокирани, а уследило је и протеривање из земље.

Међутим, и француском и балканским друштвима такво опхођење према женама није новост - напротив, постоји деценијама иако се о томе не говори много.

Током Другог светског рата жене су шишане по казни - за такозвану „хоризонталну колаборацију", наводи историчарка Љубинка Шкодрић.

„Шишање жена које су биле у интимним везама са окупатором је запањујуће слично на територији целе Европе током Другог светског рата.

„Било би занимљиво трагати за коренима те појаве", каже Шкодрић за ББЦ на српском.

Ово је само једна од бројних тема о којима историчарка, на основу обимне научне грађе, пише у новој књизи „Жена у окупираној Србији 1941-1944".

У њој одговара на питања која научници досад нису често постављали.

Једно од њих је - како је изгледао обичан дан жене у Београду током немачке окупације?

Шта је за то време радила жена у оближњем селу Рушањ?

Како су живеле припаднице сукобљених покрета отпора, а како проститутке у Србији у периоду док је Трећи рајх владао добрим делом Европе?

Шишање жена феномен 20. века

Иако подсећа на племенске и архаичне обичаје, присилно шишање је феномен 20. века, који се појављује када и светски ратови - када одводе велики број мушкараца у ратно заробљеништво.

„Тих случајева је у Србији било и током Првог светског рата, у Шпанији током Шпанског грађанског рата и онда ескалација током Другог светског рата.

„У Француској, Белгији, Холандији, Данској, Норвешкој", наводи сарадница Института за савремену историју.

Постоје и аутентичне фотографије Роберта Капе као сведочанство тог вида јавног срамоћења.

На слици из 1944. види се жена обријане главе са дететом у наручју у Француској.

Сачувана је и фотографија која сведочи о шишању жене у селу Боговађи у Колубарском округу у западној Србији.

„Код нас су жене шишали припадници Равногорског покрета", каже Шкодрић.

Равногорски покрет или Југословенска војска у отаџбини, чији су припадници познати као четници, била је српска националистичка и монархистичка организација, која се током рата борила против Немаца, а касније и против комуниста.

Забележен је, наводи Шкодрић у књизи, случај домаћице коју су 1944. четници тукли испред кафане у Степојевцу недалеко од Београда, затим ошишали и натерали да прође кроз село са косом у рукама.

Констатовано је да је злостављана јер јој је муж стрељан, али је остала забелешка да „стварни мотив злочина није утврђен".

Некада им је коса краћена маказама за шишање оваца и мазане су катраном, како би срамота била још већа.

Истраживања у Француској и Србији говоре да велики број ошишаних жена нису биле у интимним везама са окупатором, али су постојале сумње да су обавештајно или економски сарађивале, додаје она.

„За различите преступе, кажњаване су санкцијом која се примењивала за сексуални неморал и неверство".

Притом, додаје, мушка верност се нигде не спомиње.

„Велики број мушкараца је радио у Немачкој у фабрикама или на пољопривредним поседима и био у контакту са Немицама.

„Нико није ни током рата, ни по завршетку у Србији потегао питање њихове брачне верности", каже Шкодрић.

Иако има вишегодишње искуство рада у Архиву Србије, историчарка се са овим феноменом претходно сусретала само у књижевним делима и библијској причи о Самсону и Далили, али су ту другачије улоге.

У тој причи је снага владара Самсона у коси и његова жена му је одсеца, како би се докопала моћи.

„Поједини Французи шишање тумаче као освету за међуратну моду кратких женских фризура и већу еманципацију жена - тражиле сте, ево вам".

Проституција или хоризонтална колаборација

Питање јавног морала било је веома важно за нацистичку Немачку, па тако и питање проституција.

У Француској је ова врста сарадње са окупатором названа и хоризонтална колаборација.

Због тога су у окупираној Србији правно регулисали рад бордела, који су званично постојали у то време.

Имали су право да раде, али су морали да испуњавају строге здравствене стандарде, јер су се немачки војници плашили ширења заразе полних болести.

Постојале су и посебне јавне куће намењене само за немачке војнике и њихов рад редовно су их обилазили инспектори док су жене биле обавезне да два пута недељно иду на прегледе код лекара.

„Поред тога, због опште немаштине, лошег материјалног стања, јавио се огроман пораст проституције.

„Поједине жене нису имале другог избора да прехране себе и породицу, па су се одавале томе", истиче историчарка.

Постоји, додаје, податак да партизанске власти, после ослобођења нису знали шта да раде са њима - у једном тренутку у затвору у Ђушиној улици у Београду било их је 500.

Равногорке

Еманципација жена није била масовна појава у Југославији између два рата, преовладавао је став да је женама место у кући.

Делили су га и официри некадашње краљевске војске, који су чинили окосницу Равногорског покрета.

Ипак, већ од 1941. четницима се придружује и неколико жена и то на борбеним положајима, а много више их материјално помажу и раде обавештајне и курирске послове за њих.

Међу њима се истичу две занимљиве личности - учитељица Милка Баковић, која је објавила мемоаре после рата, и Јелена Калабић Ђорић.

„Оне су учествовале у борбама, а за Јелену Калабић Ђорић је важило да је то `женска која се последња повукла из борбе`, тако су је описали.

„Обе је красио и осећај патриотизма, али и антикомунизма. Милку Баковић су заробили партизани, али је успела да се ослободи", каже Шкодрић.

Како је рат одмицао међу равногорцима креће кампања за укључивање већег броја жена.

Тада настаје Југословенска организација равногорки и Женска равногорска организација сантитета, чије су припаднице обучаване да пружају медицинску помоћ.

„Као реакција на масовна стрељања у Крагујевцу и околним селима 1941. настаје организација Црне шамије - име је добила по црној марами коју су жене носиле у знак жалости.

„Ова самоникла организација касније постаје део равногорског покрета и за њих врши обавештајне и курирске акције", наводи историчарка.

Најзначајније припаднице Црних шамија су биле Радмила Божић и сестре Вера и Радмила Сарамандић.

Партизанке

Истакнуте појединке имао је и партизански покрет.

Међу њима су свакако Митра Митровић и Спасенија Цана Бабовић, које су касније учествовале у раду Антифашистичког фронта жена Југославије.

Ни међу комунистима није било планирано да жене учествују у борбама и чак им је, после слома устанка 1941. саветовано да не иду с војском.

Ипак, велики број њих није послушао савете и партизански покрет 1942. године доноси одлуку да се жене примају у одреде.

На територији окупиране Србије најупечатљивија је била Божидарка Дамњановић Кика, која за ралику од већине „другарица" није била предратна комунисткиња.

Партизанима се придружила током рата, али је постала синоним читавог покрета.

„Важила је међу становништвом за неустрашиву, неухватљиву, чак су и припадници равногорског покрета сматрали да ју је немогуће ухватити.

„Дивили су јој се, али су се и плашили, јер је важила за строгу, сурову и одлучну".

Боравила је на Космају и знала је како да комуницира са мештанима, а да је не открију.

„Знала је да се камуфлира, да носи сукњу и преслицу, да се претвара да преде вуну као обична сељанка и тако је успевала да избегне хватање", описује историчарка.

Током Другог светског рата удала се за Дражу Марковића, такође комунисту, који је касније био високи државни функционер.

„Једна од сурових специфичности живота партизанки у окупираној Србији јесте и велики број самоубистава, када су се налазиле у безизлазним ситуацијама, током година великог прогона 1943. и 1944.

„То говори о њиховој одлучности на борбу и доследности да ће пре изабрати јуначку смрт и страдање, него логор и заробљеништво", истиче Шкодрић.

Логорска искуства

Жене у логорима широм окупиране Европе биле су изложене другачијој врсти малтретирања него мушкарци.

Шкодрић у књизи наводи да се „нису осећале као жене" - од изгладнелости нису имале груди, кожа је висила на њима, неретко су патиле од губитка менструалног циклуса.

Оне које су и имале циклусе нису имале хигијенских средстава већ им је крв текла низ ноге.

Биле су изложене и гинеколошким експериментима, а ту су били „и трудноћа, побачаји, рађање, убијање новорођенчади, као и доношење одлуке да ли да остану са децом која су одабрана да умру".

Многе мајке, сестре и супруге бораца су затваране као таоци, а било је и хапшења оних које су директно учествовале у покрету отпора.

„Злоупотребљавана је сексуална осетљивост жена, током саслушања су бивале разодеване, пребијане по полним органима, до фотографисања како се купају или врше нужду", наводи историчарка.

Нема података о силовању у логорима, али постоје документи који сведоче о бројним случајевима силовања приликом хапшења, додаје.

„Тежак и битан моменат је да је колаборационистичка штампа писала за партизанке како су неморалне, како су због тога отишле у шуму.

„То је служило као оправдање за њихов третман касније приликом хапшења", наводи Шкодрић.

Ипак, поједине партизанке су и тамо показивале храброст.

„Сузе су нам навирале на очи и кришом смо их брисале, јер плакати улогору било је исто што и дезертирати у борби.

„Плакати се могло ноћу кад пребациш ћебе преко главе и нико те не види.

„Ја сам понекад и дању пребацивала ћебе преко главе…", наводи Кика Дамњановић у књизи „Ја и моји ратни другови" логорска искуства једне саборкиње.

Жена на селу

Међу женама у окупираној Србији најбројније су биле сељанке, слабо образоване.

Оне су биле у посебно тешкој ситуацији.

„Село је, како је рекао професор Драгољуб Јовановић, угрожено током рата јер се налази на удару свих војски и свака од њих има неко очекивање.

„На селу су тад углавном биле жене, јер је велики број мушкараца или у војним одредима, или у заробљеништву, а један део на принудном на раду, у свему их мењају њихове супруге, мајке, сестре, ћерке", описује историчарка.

Ипак, о њиховом животу има најмање докумената.

„Волела бих да сазнамо више о животу жене на селу, она је мало неухватљива.

„У том погледу вредно је сведочење Јелисавете Божић, која је писала под псеудонимом Лујза Рајнер", каже Шкодрић.

Она је Енглескиња која је била удата за Србина.

Током савезничког бомбардовања Београда 1944. склонила се у село Рушањ поред Београда.

Она у књизи описује сусрет сеоског и градског становништва у Рушњу, које је избегло ту.

„То село је по обичајима подсећа на антику и Илијаду и Одисеју.

„Занимљиво је како описује друштвени живот сеоских жена - један од момената за предах и разговор је одлазак по воду, кад чекају у реду, а друго је кад одлазе на гробља да оплакују мртве", цитира Шкодрић.

Градско становништво се, примећује Енглескиња, трудило да буде слично Бечлијама и Парижанима, мада им „сеоско становништво није тако далек род".

Жена у граду

Ни жене у граду нису биле поштеђене изазова окупације.

„Жена се сада сама стара о кући и породици, као и жена на селу, а добија и нову улогу снабдевача - мора на пијацу или на село, и мора да купује на црној берзи.

„Шабачки прота Григорије Бабовић је у октобру 1941. описао да су на шабачкој пијаци 'све жене, мушкараца нема, и ове што продају и ове што купују'.

Стекле су и нове куварске вештине - да ни од чега направе јело.

Морале су да штеде и намирнице и огрев, а ни ствари за хигијену није било довољно.

Јеврејке и Немице

Како ће неком бити током окупације, зависило је и од расног фактора.

Нацистичка идеологија пропагирала је немачку расу као аријевску.

Због тога су припаднице немачке мањине - фоклсдојчерке уживале у привилегијама.

Фолксдојчери су припадници немачке националне мањине који су махом живели у Војводини, у Банату.

Мушкарци Јевреји су већ 1941. готово одведени у логоре или побијени, а жене су касније страдале, током 1942.

„Јеврејке су морале прво да испрате смрт и страдање мужева и синова, а затим су оне и деца у великој мери убијене у гасном камиону, душегупци којим су одвожене из логора на београдском Сајмишту".

Жене са територије окупиране Србије у највећој мери биле су заточене у логору на Бањици.

Шпијунке

На свим странама било је и шпијунки, али историјски су најпознатије оне које су радиле за немачку обавештајну службу - попут Марион Баудерер, Олге Белагић и Вере Пешић, која се више бавила пропагандом.

Неке од њих су хапшене у Краљевини Југославији, па су пуштене из затвора у Пожаревцу одмах по доласку Немаца.

Баудерер, на пример, била је спретна и агилна и око себе имала мрежу агената, међутим „компромитовала је рад хвалисањем", због чега је изгубила поверење Немаца који су тражили и да буде протерана из Београда.

„Мушкарце терали у одреде, жене из одреда"

Шкодрић у књизи говори не само о животу жена на Балкану, већ у целој Европи и Русији и увиђа одређене специфичности.

„У Балканским ратовима и Првом светском рату имамо велики број жена не само које учествују као болничарке, већ и оне које се боре са пушком у руци, међу њима су Милунка Савић и Наталија Јаворник.

„У Другом светском рату једна од специфичности овог подручја је да велики број жена чествује у партизанским покретима, а присутне су и у Равногорском покрету, мада мање", каже Шкодрић.

Тога није било толико у Европи, али се може направити паралела са Русијом у Првом светском рату и касније Совјетским Савезом, каже.

Притом, и у Совјетском Савезу и у бившој Југославији те жене нису биле мобилисане - оне су добровољно ступале у војне одреде.

„Ту је занимљиво сведочење Мирка Тепавца који каже да је током рата видео много мушкараца кукавица, али не и жену кукавицу, док су многе мушкарце терали у одреде, жене су терали из одреда.

„И поред тога, мало би коме значило да му неко каже `храбар си као партизанка`", каже историчарка кроз осмех.

И Милован Ђилас, блиски сарадник Јосипа Броза Тита и један од најзначајнијих људи у Комунистичкој партији Југославије током рата и касније, сведочио је о храбрости жена, чак и оних које су биле ангажоване у санитету, не директно у борбама.

„Ангажовале су се да извлаче рањенике из борбе, притом угрожавале сопствене животе", додаје.

Процењује се да је 100.000 жена учествовало у борбама на простору свих република бивше Југославије, мада неки тај број сматрају претераним.

„Неке ауторке сматрају, са друге стране, да је то била и одлучујућа предност партизанског покрета", каже Шкодрић.

После Другог светског рата жене у Југославији, којом су владали комунисти, добиле су политичка и законска права као и мушкарци.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]