Мата Хари - од гламура и еротике до шпијунаже и стрељачког вода

Једна од најмистериознијих личности 20. века и жена од чијег шарма и лепоте нико није могао да се одбрани већ деценијама инспирише писце и филмаџије широм света. Ово је њена прича.

Мата Хари, гламурозна куртизана и шпијунка из Првог светског рата, рођена је 7. августа 1876. у Холандији.

Бивша жена холандског пуковника почела је да ради за немачку тајну службу у првим годинама 20. века, док је наступала у Берлину.

Иако никад није до краја разјашњена њена обавештајна активност - Французи су је на основу наводног признања 1917. стрељали због шпијунаже.

Од тада, па читав век касније, ова егзотична плесачица позната по похотном начину живота, била је инспирација више од 250 књига, биографија и филмова. Један од најпознатијих је Мата Хари са Гретом Гарбо у главној улози.

Како је текао њен живот - у 100, 300 и 500 речи.

У 100 речи - пионирка стриптиза и шпијунаже

Мата Хари, која је постала синоним за атрактивну шпијунку, рођена је као Маргарет Зеле у холандском граду Леувардену.

Егзотичним плесом, нескривеним шармом и изазовним наступима заводила је генерале, министре и богаташе тог времена.

„И без шпијунаже, Мата Хари би била упамћена због тога што је радила у престоницама Европе почетком века", рекао је Ханс Гренвег, кустос локалног музеја у Леувардену.

Како каже, она је „мање-више измислила стриптиз као форму плеса".

„У албумима које смо приказали на изложби, могу се видети бројни новински чланци и фотографије. Била је у правом смислу селебрити", додао је он за ББЦ.

У 300 речи - за кога је шпијунирала

Иако је више од две године била и под будним оком МИ5 - британске тајне полиције - у њиховим архивама забележено је да никада нису нађени докази да је пренела било какве информације од војне важности.

Агенти су два пута и испитивали атрактивну шпијунку, али нису успели да сазнају ништа о њеним наводним шпијунским активностима.

Пажњу британских шпијуна први пут је привукла у децембру 1915. године, када је ухапшена у луци Фокстон на југу Енглеске, док је покушавала да се укрца на брод за Француску.

Током испитивања, признала је једино да иде код љубавника у Хаг, али ништа више од тога.

Инспектор, капетан С. С. Дилон, записао је у извештају: „Иако је имала добре одговоре на свако питање, ипак ми је оставила сумњив утисак".

„Како ни после пажљивог испитивања нисам открио ништа, сматрао сам да није било основа да је спречим да се укрца", додао је.

Његовом оку није промакло да је „згодна, одважна и лепо и модерно одевена", као и да је носила бунду од крзна ракуна у складу са шеширом.

Агенти су је ипак пратили и од доушника сазнали да је у Хагу добијала новац од амбасаде Немачке.

У обавештајном досијеу из 1916. наводи се да је „била у вези са високо позиционираним људима и да је током боравка у Француској упознала многе француске и белгијске официре".

„Сумња се да је била у Француској у важној мисији за Немце", наводи се у извештају, додајући да ће пратити ситуацију.

У новембру 1916. године, британске власти искрцале су Мату Хари из паровода у луку Фолмаут на путу из Шпаније за Холандију, верујући да је у питању Клара Бенедикс, друга немачка шпијунка.

Одведена је на разговор са МИ5 и полицијом, Агенти су претресли и њених десет кофера.

Рекла им је да је регрутовао белгијски официр да ради у обавештајној служби његове земље, тврдећи и да ју је француски конзул у Вигу у Шпанији питао да шпијунира руске снаге у Аустрији.

Поново није било довољно доказа да је задрже и враћена је у Шпанију.

У 500 речи - oд „ока дана" до стрељачког вода

Одрасла је у имућној породици.

Још као дете се, због црне косе, издвајала међу бледим и плавокосим вршњацима.

Читав њен живот биће другачији од осталих, али и трагичан. Већ са 16 година избачена је из школе за учитељице, због афере са ожењеним директором школе.

Одатле се преселила у Хаг, тадашњи центар колонијалних званичника који су службовали у холандској Источној Индији (данашња Индонезија).

Када је имала 18 година, у огласима је видела оглас пуковника Рудолфа Меклауда који је тражио „жену пријатне спољашњости".

Схватила да је то пут ка успеху.

Шест дана после упознавања, били су верени. Иако је са њим отишла да живи на Јави и Суматри, тај брак Маргарет није донео много среће.

Већ 1902. се разводе и она следеће године одлази у Париз где постаје плесна дива, наступајући некад готово нага - само са драгим камењем по телу.

Себи даје ново име - Мата Хари. У буквалном преводу Мата Хари значи „око дана", што је малајски израз за Сунце.

Француске власти је хапсе 1917. године и за неколико месеци, осуђена је на смртну казну. Уместо публике, последњи пут је, у 41. години, пред њом је стајао стрељачки вод.

У извештају француских обавештајаца који је приказан колегама из МИ5 наводи се:

„Мата Хари је данас признала да ју је за немачку тајну службу врбовао конзул Кремер из Амстердама."

Признала је да је слала „све информације које је могла да прибави", али је нагласила да међу њима није било војних тајни.

Тридесетак година после њене смрти, шпијункама које у радиле за МИ5 саветовано је да не користе секс као метод прикупљања података - можда баш управо због Мате Хари.

Шпијунке које заводећи долазе до тајних информација постале су неизоставни део трилера, али се испоставило да у стварном животу британска обавештајна служба то није одобравала.

У досијеима из Националне архиве Уједињеног Краевства објављеним почетком овог века, постоје документи да је „МИ5 сугерисао агенткињама и да се не заљубљују у мете".

Савет је на крају Другог светског рата издао први човек МИ5 Максвел Најт, инспирација за лик шефа тајне службе, „М", у филмовима о Џејмсу Бонду.

Током рата, он је водио одељење МИ5 за регрутацију агената који су имали задатак да се инфилтрирају у немачке шпијунске кругове у Британији.

Попут измишљеног колеге, сматрао је да сексу није место у озбиљном послу шпијунаже.

„Не верујем у оно што би се могло описати као методе Мате Хари", написао је тадашњи први човек британске обавештајне службе.

Списатељица Кејт Квин, која je проучавала животe шпијунки током Првог светског рата, наводи да је популарности Мате Хари помогло што је била „секси", а не само „обична шпијунка".

„Бојим се да је двоструки стандард Мадоне-проституке још тада био снажан, нарочито у бранши обавештајаца тог доба", изјавила је Квин, чија је књига „Алисина мрежа" о британским и француским шпијункама продата у око милион примерака широм света.

„Жене које су се бавиле шпијунажом прихватане су или као безгрешне патриоте које су радиле за државу, а да никада нису компромитовале врлине (Луиз де Бетињи, Идит Kавел - обе су кроз пропаганду приказиване као крхке мученице) или као заводљиве и непоуздане блуднице које су измамљивале тајне од мушкараца помоћу секса", истиче она.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]