Југославија, Други светски рат и Кадињача: Успон и пад Ужичке републике

„Рођена земљо, јеси ли знала, ту је погинуо батаљон цео, црвена крв је процветала, кроз снежни покров, хладан и бео."

Овим стиховима је песник Славко Вукосављевић, у поеми Кадињача описао битку из Другог светског рата између партизана и немачких нациста, после које је - 29. новембра 1941. године, Ужичка република престала да постоји.

Ужичка република је захватала подручје западне Србије, делове Шумадије и Поморавља, на површини од око 19.000 километара, и имала близу милион становника.

„Тада прва слободна територија у окупираној Европи, ослобођена је захваљујући самосталном и заједничком деловању два покрета отпора - партизанског и четничког", каже за ББЦ на српском Горан Новаковић, историчар Народног музеја у Ужицу.

Партизани су током свог боравка у Ужицу, центру слободне територије, производили оружје, организовали представе и приредбе, док су локалне занатлије пекле хлеб, кројиле одела и поправљале обућу.

„Поносан сам на њу, без обзира на политичку позадину јер су то били наши људи, Ужичани.

„Сматрам да су се борили храбро и да су имали петљу да се супротставе таквом систему", каже за ББЦ на српском Ужичанин Марко Ристовски.

Освајање слободе, без испаљеног метка

Ужичка република је настала 24. септембра 1941. године.

Стварању „слободне територије", како су је тада називали, претходило је повлачење немачке војске три дана раније.

На њихово место су дошли четници Косте Пећанца.

„Потом су три партизанске чете опколиле град и захтевале да се преда њима на управу.

„Након преговора и инсистирања угледних грађана да се не пролива братска крв четници су јутра - 24. септембра, напустили град", објашњава историчар Новаковић.

Каже да им је при одласку исплаћено два милиона динара из трезора Народне банке Југославије, док је остало око 50 милиона динара, од чега је део био у сребру.

„Тако да се може рећи да је у три дана, од 21. до 24. септембра, Ужице променило три војне управе без иједног испаљеног метак", додаје.

Новаковић сматра да је Ужице одабрано као центар слободне територије због „финансија и оружја".

У град је 1928. године из словеначког града Крања пресељена фабрика оружја и муниције, која је наставила да ради све до почетка Другог светског рата.

Партизани су по доласку у град фабричке машине изместили у трезоре Народне банке Југославије, који се данас налазе у Народном музеју у Ужицу, и покренули производњу у све три смене.

Тако је кренула да ради „једина фабрика у окупираном делу Европе, где се производило оружје за борбу против фашизма".

„Јединице су у потпуности снабдеване муницијом из те фабрике, а притом су друге мање радионице за израду тела бомби, пиштоља, поправке самог оружја, биле распоређене по целом граду", додаје Новаковић, иначе кустос Народног музеја у Ужицу.

Фабрика је била смештена у подземном простору, заштићеном од немачког бомбардовања.

Радила је до 22. новембра, када се догодила експлозија у којој је погинуло око 120 радника и цивила који су се налазили у суседном тунелу.

Ужице је, као стратешки важан град, изабрано и због трезора Народне банке Краљевине Југославије.

После исплате четницима, партизани су остатак новца искористили за „куповину сировина и намирница, снабдевање војске на фронту, функционисање друштвеног и привредног живота града и републике", додаје Новаковић.

Каже да су део новца партизани понели приликом евакуације из Ужица.

„Нису могли све да понесу јер је било доста сандука, па су један део закопали око Златибора и после се враћали по тај новац, а нешто су запленили Немци и пронашли локалци."

Погледајте видео о Титовом превозном средству

„Хлеб, слобода, огрев"

Партизани су по доласку у Ужице обновили привредни, политички и друштвени живот града.

Почела је производња оружја и муниције за војне потребе, организована је здравствена амбуланта и железнички саобраћај, а локални дућани су несметано радили.

„Све је то омогућило снабдевање становништва свим потребним намирницама, како би се фунционисало у ослобођеној територији, али и јединице на самом фронту", говори Новаковић.

Каже да се у граду водио и „један културан живот".

Формирана је Уметничка чета при Ужичком партизанском одреду са драмском, ликовном и музичком секцијом, па су организоване представе, приредбе и остали културно-уметнички догађаји.

Штампани су и листови Борба, Вести, Билтен Врховног штаба и други.

У таквој атмосфери, средином октобра 1941. у Ужице се измешта Врховни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије (НОПОЈ) и Централни комитет Комунистичке партије Југославије са Јосипом Брозом Титом на челу.

Они су такође били смештени у једној од две зграде данашњег Народног музеја у Ужицу, наводи Новаковић.

„Са тог места ће Тито руководити свим операцијама које су се догађале за време трајања Ужичке републике", додаје.

Многи су је због уређења, структуре и организације називали државом, што она, по Новаковићу, није била.

„Не бих је назвао државом већ пре мислим да је то била слободна територија са, у том тренутку, добро организованом начином вођења војне и цивилне управе."

Почетак краја сарадње партизана и четника

Лето и јесен 1941. године обележиле су бројне побуне и оружане акције у којима заједнички учестовали партизани, чије су језгро чинили чланови Комунистичке партије Југославије под вођством Јосипа Броза Тита, и четници Драгољуба Драже Михаиловића.

Док је Ужичка република постојала, партизански центар је био у Ужицу, а четнички на Равној гори, на планини Сувобор.

„У многим градовима су постојале њихове заједничке команде и штабови, где су јединице оба покрета заједно учестовали у ослобађању тих градова", каже историчар Новаковић.

Иако су партизани и четници почетком рата сарађивали, упоредо су се јављали и спорадични сукоби.

Коначни разлаз и престанак привидне сарадње догодио се 1. новембра 1941. године.

Тада су четници из правца Пожеге напали партизане надомак Ужица - на Трешњици, након чега је уследио контранапад партизана на Равну гору, објашњава Новаковић.

Каже да су идеолошке разлике биле непремостиве јер су се „равногорци" залагали за монархију и повратак краља Петра Другог, а комунисти, који су предњачили у партизанском покрету, за „револуционарну промену власти" и федералну државу.

Касније током рата су четници често сарађивали са окупатором и осталим квислиншким оружаним формацијама у Србији.

Битка на Кадињачи

Ужичка република је престала да постоји после 67 дана - 29. новембра 1941. године.

Немци су четири дана раније покренули офанзиву на слободну територију, из правца Ваљева и Краљева, понегде уз помоћ четника.

Увидевши да неће успети да одбране град, Врховни штаб и партизани су кренули да се повлаче ка Санџаку.

На превоју Кадињача, удаљеном 14 километара од Ужица, одступницу је бранио Раднички батаљон, потпомогнут Орашком четом Другог шумадијског одреда и две чете Посавског одреда.

Раднички батаљон су чинили железничари, обућари, кројачи, ткачи, пекари и пушкари, наводи Новаковић.

„То су били људи који су пре почетка рата радили на тим радним местима, а са формирањем Ужичке републике од стране њих су формиране партизанске радничке јединице."

Каже да је већина пушкарске чете погинула приликом експлозије у Фабрици оружја и муниције, док су железничари враћени у Ужице да би онеспособили машине и локомотиве које ће пасти нацистима у руке.

Шест немачких дивизија и један пук, далеко надмоћнији и опремљенији, поразили су партизане, према немачких извештајима, за нешто више од сат времена борбе по дневној светлости и снегу на Кадињачи 29. новембра.

Погинуло је 108 партизана, док су немачки губици, према њиховим изворима, били два мртва и један рањени војник, наводи Новаковић.

Док је трајала битка, према истим изворима, Немци су из другог правца ушли у Ужице и до 16 часова заузели град.

„Стога се поставља питање да ли је та одступница које су партизани бранили на Кадињачи Врховном штабу била оправдана?

„Не треба сумњати у јунаштво тих људи који су изашли на Кадињачу и који су супротставили далеко нaдмоћнијем непријатељу - свако од њих је био херој, али се доводи у питање сврха те одбране на Кадињачи", сматра Новаковић.

Хостел посвећен Ужичкој републици

Готово 80 година после „републике", њене тековине се у Ужицу још увек негују, како код старији, тако и код млађих мештана.

„С једне стране сам поносан на локални крај и разборитост тих људи који су желели да дају какав такав отпор у том моменту најмоћнијој сили на свету.

„А са друге, показује карактерну црту Ужичана - да се снађу и прилагоде у свакој ситуацији", говори Марко Ристовски.

Он је 2013. године отворио еколошки хостел и назвао га Републик.

„Генерално је наша идеја, пошто смо први еко хостел у Србији, да будемо енергетски независни као што је Ужичка република била 1941. године", каже 36-годишњи Ристовски.

Тежили су, додаје, да отворе угоститељски објекат који ће имати „симболику" и бити „тематски обојен" и на тај начин подстаћи туристе на „разговор и интересовање".

Каже да су кинески туристи највише заинтересовани за Ужичку Републику и историју Југославије са њеним доживотним председником Јосипом Брозом Титом, а одмах за њима и гости из Америке које првенствено занима бруталистичка архитектура споменика на Кадињачи.

Суграђани на име хостела гледају благонаклоно, уз тек понеко негодовање оних који другачије мисле.

Ристовски је као мали слушао од деде о Ужичкој републици који је био дете док је постојала.

Међутим током одрастања 1990-их, нису је често помињали у друштву и породици јер су, каже, имали „много већих проблема" - санкције, ратови, немаштина.

Док се школовао, Кадињачу је редовно посећивао, али „не из убеђења већ због природне лепоте".

Ипак, данас на Ужичку републику гледа као на симбол његовог родног града и описује је као „самопроглашњену слободарску територију која је послужила Јосипу Брозу Титу да направи Југославију".

„Један мали корак, да се направи нешто велико", закључује Ристовски.

„Пао је четрнаести километар, ал' никад неће Кадињача"

Народни музеј Ужица наставља да негује тековине Ужичке републике.

Он се налази у зградама које сведоче о том времену и у којима је била Фабрика оружја и муниције, Врховни штаб НОПОЈ и где су се сусрели Јосип Броз Тито и британски изасланик Бил Хадсон.

У оквиру музеја су две сталне поставке - Ужичка република 1941. и Партизанска Фабрика оружја и муниције 1941.

Споменик Јосипу Броз Титу, који је са Трга партизана уклоњен 1991. године, налази се у дворишту музеја.

У част погинулим партизанима изграђен је споменички комплекс на Кадињачи који је Јосип Броз Тито отворио 1979. године пред око 100.000 посетилаца.

Идејно решење дали су академски вајар Миодраг Живковић и инжењер архитектуре Александар Ђокић, док је споменик-костурницу откривену 1952. године пројектовао архитекта Стеван Живановић.

Исте године када је изграђен, меморијални комплекс Кадињача, који је редовна станица школских екскурзија, проглашен је за споменик културе од изузетног значаја.

Пет година раније - 1974. Жика Митровић снимио је филм „Ужичка република" у коме су глумили Раде Шербеџија, Марко Николић, Неда Арнерић и други.

Од 2009. године Кадињача је у државном програму обележавања значајних датума и годишњица, па део програма финансира Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, а остатак град Ужице.

На догађају говоре градоначелник, представници Министарства, војске и други званичници, док уметнички програм припада глумцима из ужичког Народног позоришта или Београда, као и хору који изводи песме из Другог светског рата.

„Ове године с обзиром на епидемиолошку ситуацију и донете мере, број посетилаца неће бити исти као и претходних година", каже за ББЦ на српском Славица Стефановић, директорка Народног музеја у Ужицу.

Каже да се протеклих година на обележавању годишњице битке окупљао велики број људи и да су увек међу њима савременици Ужичке републике и њихови потомци.

„Једна старија госпођа ми се јавила да ове године неће изаћи због короне, али ми је рекла да на јубилеј следеће године долази са унуком, а да ће после он сигурно наставити сам да долази", препричава Стефановић.

Додаје да су већ кренули да планирају како ће обележити 80. годишњицу битке на Кадињачи и да су већ увелико у преговорима са Милованом Витезовићем да направи сценарио за представу.

„Људи се сећају, људи нису заборавили. То су поруке антифашизма које се и даље шире и наравно сећамо се Ужичке републике", закључује Стефановић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]