Тито, Југославија и Јованка Броз: Од прве другарице преко шпијунке до државне удовице

Од комунистичке Пепељуге и прве даме Југославије, преко сувладарке, до шпијунке и жене која је три деценије провела у изолацији - без основних људских права.

Све то била је Јованка Броз.

Удовица некадашњег југословенског председника Јосипа Броза Тита имала је животни пут који превазилази машту холивудских сценариста.

Некадашњи државни руководиоци сумњали су да она хоће да изврши државни удар, а поједини су је оптуживали и да је психички нестабилна и параонична.

Последње три године Титовог живота била је растављена од њега, али не и разведена.

„Не постоји особа у коју је више учитано од Јованке. Она је као табула раза и свако је себи дао за право да о њој говори", описује историчарка Ивана Пантелић, ауторка обимне монографије „Успон и пад прве другарице Југославије: Јованка Броз и српска јавност 1952-2013".

„Она је била симбол Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и појавно и визуелно.

„Модом и стилом представљала је тај југословенски социјализам, који није био ни западни капитализам, али ни комунизам источног типа", каже за ББЦ на српском ова истраживачица Института за савремену историју.

Министар у техничкој Влади Србије Расим Љајић, који ју је као високи државни функционер упознао 2006. године, овако је у изјави за ББЦ на српском описао Јованку Броз: „Она је била једна жива интелигенција и невероватна бистрина са скоро немогућом меморијом, толико се детаља сећала да је било фасцинантно слушати",

„Њена судбина је оно што и данас интригира. Била је звезда ондашње Југославије, (…) а приписивали су јој врло нечасне улоге", каже Огњен Карановић, историчар и стручни сарадник Матице српске.

Девојка са села

Јованка Будисављевић, Српкиња из села Пећане, рођена је на простору данашње Хрватске 7. децембра 1924. године.

По баби је добиле име које значи „благодет од бога".

Породица Будисављевић била је врло угледна у Лици, а рођак јој је био и научник Никола Тесла.

Партизанима се придружила са 17 година и отишла да се бори против нацистичког окупатора.

Током рата је два пута рањавана, а прележала је и тифус. Тада је изгубила оца и два брата, а млађе сестре су завршиле у сиротишту.

По завршетку Другог светског рата 1946. прекомандована је у Маршалат - кабинет Јосипа Броза, и касније постаје Титова лична секретарица.

Педесетпетогодишњи лидер се у то време опорављао од губитка емотивне партнерке Даворјанке Пауновић, која је сахрањена у дворишту Белог двора.

Због препознатљивог насмејаног лица и шарма којим је пленила, широм земље и света звали су је „југоосмехом".

Милован Ђилас* о 22-годишњој Јованки, када је упознала Тита

Јованка је била упадљиве лепоте. Али лепоте здраве, расне, српске - црна коса, бела пут.

Без кокетности, али не и без женствености - женствености пригушене, попут калуђерица или сељанки које су се обрекле мужу и деци(…).

Тада је била витка, веома витка, с опасачем и у утегнутој униформи.

И тада, под нахереном „титовком", истицала се њена бујна а свиласта коса - никад нисам видео тако раскошно лепу косу.

И крупне тамне очи, над препланулим, благо руменим лицем - очи из којих су избијали стрпљење, пажња и оданост.

Ђилас је био један од најближих Титових сарадника током рата и у послератним годинама, али и први дисидент некадашње Југославије, више о његовој генези односа Јованке и Тита можете прочитати овде.

„Нема ништа чудно у томе да службе одаберу неког провереног да буде у близини лидера. Ипак, нико није могао Тита да натера да буде са Јованком, ту се родила љубав", каже Огњен Карановић.

Бајковити период

Године 1952. постаје Брозова трећа супруга, али и прва „прва дама" у модерном схватању тог појма.

„Тито јесте био бонвиван (човек који воли живот и ужива у њему), али је политички био врло опрезна личност. За њега је власт била највећа страст, а тек онда жена, деца и породица", истиче Карановић.

У књизи Жарка Јокановића „Мој живот, моја истина" такозвана прва другарица каже да је Тита први пут видела кроз прозор 1942. године, а описујући складан живот са супругом наводи да јој је свако јутро кувао кафу.

Тада креће бајковити део Јованкиног пута, када обилази свет и упознаје готово све светске лидере, краљеве и краљице.

„Била је веома вредна и предана у свим улогама које је одабрала и које су јој додељене.

„А нашла се у врло комплексној ситуацији, јер никад није била део политичке елите и они је нису прихватали", објашњава Ивана Пантелић.

Притом, она је била млађа од предратних партизанки и није никако могла бити једна од њих, наводи историчарка.

„То је до краја тужно. Жене Југославије су је обожавале, а нису је прихватале жене које су је окруживале. То јој је била велика фрустрација", истиче Пантелић.

Малициозно су, додаје, говорили да је „Тито водио код (тадашњег југословенског амбасадора) Владимира Велебита у Рим да је научи етикецији".

„Она је била девојка са села, али ни они који су јој то замерали нису били аристократија", истиче Пантелић.

Прва другарица и Титов „бодигард"

Ипак, не може се сматрати да је била без утицаја.

Сведочила је да је њена идеја било формирање покрета Несврстаних, који је представљао противтежу блоковском свету током Хладног рата.

Њена дужност је између осталог била да буде „последњи прстен Титове одбране".

„То знамо и из њеног сведочења, требало је да га заштити ако сви остали закажу и зато је увек носила пиштољ са собом у личним стварима.

„У Америци јој је случајно испао из торбице, што су приметили људи из администрације председника Ричарда Никсона", истиче Карановић.

Јованкин положај додатно је отежавало што није имала формално образовање.

Уписала је студије светске књижевности, али никада није дипломирала.

„То је њој увек представљало терет и на неки начин одузимало легитимитет. Можда је баш због тога некад била немилосрдна према особљу, али гостима је остала у најлепшем сећању", истиче Пантелић.

У протокол је уврстила елементе византијског царског и британског краљевског протокола, додаје историчарка.

„Знам поуздано да су је многи доживљавали другачије и жалили се на њу, али ја говорим само о свом личном искуству, према мени је увек била не само учтива него чак и наглашено љубазна.

„Представљала ме је као `књижевника, који је пристао да нам помогне`, никада као особље плаћено да јој буде на услузи", сведочио је Титов и Јованкин дугогодишњи преводилац Иван Ивањи у тексту за Време.

Монографија Иване Пантелић је, иначе, први и врло редак примерак научног рада посвећеног Јованки Броз.

Историографија се њом мало бавила.

„Тешко ју је реконструисати јер није имала јавну функцију, а записи посебно из седамдесетих година о њој су на граници да пређу у таблоидно", наводи историчарка.

У том делу цитира словеначког историчара Јожу Пирјевца који Јованку Броз у књизи „Тито и другови" назива „југословенском Ксантипом".

Ксантипа је била супруга античког филозофа Сократа и симбол је свадљиве жене.

Јованку су 1975. фактички ухапсили и из Игала спровели у Београд, где је основана посебна политичко-лекарска комисија која је требало да провери њено душевно стање.

„Бурна испитивања завршена су уз констатацију да Јованка није уплетена ни у какву заверу, да је само параноична и да би за Тита било најбоље да се с њом растане.

То није учинио, него се с њом поново помирио и чак јој допустио да се освети 'непријатељима`", наводи Пирјевец.

Хапшење и изолација

Ипак, у годинама које су уследиле она је из Ужичке 15 у којој је живела са Титом пресељена у кућу у Булевар мира, такође на Дедињу.

„Одржано је готово 50 седница државног руководства којима је она била једина тачка дневног реда.

„То је била класична борба за власт", истиче Карановић.

Изолација је била таква да јој нису дозволили ни да обиђе Тита у Љубљани кад је био болестан и оперисан.

Јованка Броз је говорила да је „крива без кривице и осуђена без суда".

„Зато што сам знала више од свих тих шпијуна заједно ко је Титу био одан, а ко није. Ко је одавно радио против њега и против Југославије", рекла је Јованка Броз 2010. за Политику.

Када је Тито умро 1980. неко време провела је у кућном притвору.

„Оспоравано јој је чак и право да присуствује сахрани, али је Индира Ганди условила свој долазак њеним, па су пристали", каже Карановић.

У наредним деценијама живела је усамљено и ретко је давала интервјуе.

„И откада су ме те ноћи у спаваћици и под оружјем избацили из Ужичке 15, ја сам од тада у изолацији, третирана као криминалац, а дуго година без оружане пратње нисам могла ни нос да промолим из дворишта куће", рекла је Броз у књизи Жарка Јокановића Мој живот, моја истина.

Годинама се спекулисало да је писала мемоаре који би могли да дискредитују неког од државних руководилаца.

Претили су јој убиством, али и да ће убити њене сестре.

„Све хаљине и бунде које су јој остале у кући нашла је после неког времена распаране по шавовима, јер су сумњали да се ту крију микрофилмови и неки подаци", истиче Пантелић.

Као главног кривца за такав расплет означила је тадашњег шефа тајних служби Станета Доланца, за ког је у књизи тврдила да је „немачки шпијун" и да је био део Хитлер-југенда - нацистичке омладине.

Доланц је, пак, наредио да она буде стално под надзором служби безбедности.

„Пуне 42 године, од 1971. до краја живота, 20. октобра 2013. била је под потпуним надзором тајних служби, по чему је вероватно апсолутни светски рекордер", писао је новинар и публициста Драган Бисенић у Данасу.

Бисенић је интервјуисао Јованку Броз у више наврата од 2010. до 2013. године.

Изолација Јованке Броз није била само темељна, додаје он, него и понижавајућа.

„Kућа у Булевару мира 75 у којој је живела била је руина која је прокишњавала.

„Пријатељи који су је звали телефоном, нису могли да је добију, а писма која су писали, никада нису стизала", истакао је Бисенић.

Борба са дна

„То је била стравична судбина, али много више ми се допада, ако тако могу да кажем, Јованка Броз после 1980. године.

„Нашла се на дну, али одлучује да се јавно и доследно бори за оно што јој припада", оцењује историчарка Ивана Пантелић.

Доследно је писала саопштења и захтевала да се реши питање Титове имовине.

Живела је само од државне апанаже, иако је имала два основа за пензију - као Титова удовица и потпуковник Југословенске народне армије.

До краја живота није је дочекала.

Распадом Југославије током деведесетих остала је и без државе.

Готово 30 година била је без пасоша, личне карте и здравствене књижице.

„То је била велика срамота да се било која земља на тај начин опходи према некоме.

Ипак, то је показало да и кад се земља распала нису нестале обавештајне службе са којима је она имала проблем", каже историчар Карановић.

Кућа без грејања

Бивши члан Савета министара Државне заједница Србије и Црне Горе Расим Љајић код Јованке Броз био је први пут 2006. и тада је кућу у којој се налазила затекао у катастрофалном стању.

„Кад сам отишао сећам се био је фебруар месец имао сам утисак да је обукла све што је имала на себи, толико је било хладно. Мислим да је било -11 степени напољу, а нигде у кући није било грејања.

„Кућа је била оронула, застарела, буквално немогући услови за живот.

„Нисам могао да верујем да неко може ту да живи", каже Љајић за ББЦ на српском.

Кућа у којој је живела Јованка Броз недавно је реновирана и у њу би требало по најавама да се ускоро усели мандатарка нове Владе Србије Ана Брнабић.

Иако се у медијима помиње као „Јованкина вила", Титова удовица никад није сматрала својом већ државном имовином.

Најпре се посветио томе да јој уведу грејање, бар у дневној и спаваћој соби, а 2009. године добила је и лична документа.

Релативно често ју је обилазио и изградили су однос поверења.

Једном јој је у посету довео Светка Ковача, тадашњег шефа Војно-безбедносне агенције, да је увери да службе више нису против ње.

„Светко се сетио кад је као стажиста или војник био у Херцег Новом да су у посети били Тито и Јованка и она одједном каже `да, то је било 16. августа те и те године`.

„Ми смо се погледали, нисмо могли да верујемо, мислио сам да је скривена камера, свих детаља се сећала", описује Љајић.

Наговарао ју је да напише мемоаре, али није у потпуности успео.

Звали су је и домаћи и страни медији да говори, нудили новац, али није желела.

Заједно са Љајићем у посети јој је била и бивша заменица америчког амбасадора у Београду Џенифер Браш.

Браш се бавила историјом Југославије и молила га је, каже, да је поведе код Јованке јер она није примала никог осим њега и кога он поведе.

Остали су два сата у разговору и Американка је била импресионирана, додаје Љајић.

„После је Викиликс објавио све што смо причали, иако је био приватни разговор", кроз осмех сведочи министар.

Два месеца пред смрт провела је на болничком лечењу.

Испуњена јој је последња жеља да буде сахрањена поред Тита у Кући цвећа.

„Јованка Броз је била живи сведок историје, нико није био на извору као она. Све друго су интерпретације, а она је била учесник дешавања", закључује Љајић.

Југословенска Џеки Кенеди

Америчка медијска кућа, Асошиејтед прес (АП) у време када је склопљен брак између ње и Јосипа Броза објавила је анкету према којој је Јованку Броз, поред египатске фараонке Нефертити и Мерилин Монро, сврстала међу три најлепше жене у историји света, наводи се у монографији Иване Пантелић.

И у другој деценији 21. века Јованка Броз је инспирисала креаторе да праве ревије инспирисане њеним облачењем и неизоставном пунђом, по којој је била препознатљива.

Поједини су је називали „југословенском Грејс Кели и Жаклином Оназис".

Модним стилом прве другарице СФРЈ, бавила се антрополошкиња Данијела Велимировић, цитира историчарка.

„Иако није лако утврдити ко су заправо биле особе које су креирале и осмишљавале имиџ Јованке Броз, сасвим је извесно да је она већином носила креације југословенске модне индустрије, као и оне израђене у малим, приватним модним атељеима, и на тај начин популаризовала земљу", наводи Пантелић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]