„Човек који се бунио кад се нико није бунио": Милован Ђилас - прича о првом, а заборављеном дисиденту

Од затвора, до велике четворке СФРЈ и назад. Од ватреног комунисте до првог дисидента. Од оснивања Информбироа до улице у Чилеу - Милован Ђилас је свакако једна од најконтроверзнијих личности Балкана.

Појам дисидент представља интелектуалца који је у комунистичким земљама отворено изражавао неслагање са режимом.

И многи се њиме ките.

А до пре четврт века, у Палмотићевој улици број 8, у центру Београда, живео је Милован Ђилас - први послератни дисидент у комунистичким земљама Источног блока.

Ипак, када 2020. поменете презиме Ђилас - прва и једина асоцијација млађим генерацијама је Драган Ђилас, један од опозиционих лидера. Један и други нису породично повезани.

„На ордену слободе коју је добио по изласку из тамнице пише: `Миловану Ђиласу, херојској личности коју је савест нагнала да се побуни против тираније", каже академик Матија Бећковић, његов дугогодишњи пријатељ.

„Не може се краће формулисати живот ове изузетне личности и тешко је данашњим генерацијама објаснити шта је значило побунити се у оно време када се није бунио нико", додаје он.

Ђилас се побунио пре совјетских дисидената Александра Солжењицина и Андреја Сахарова и поводом њега је настала реч дисидент, напомиње Бећковић.

„Милован Ђилас је био човек који је мислио својом главом, спреман да да и живот за идеје у које је веровао и није био корумпиран", наводи Дејан Ђокић, професор историје са Голдсмитс колеџа Универзитета у Лондону који је дуго изучавао Ђиласа.

„Kако неко такав да буде узор данашњим елитама или онима који имају такве аспирације или пак гласају за њих", пита се он.

Тако се и данас, 25 година после Ђиласове смрти, ломе копља око његовог имена.

„Став према Ђиласу промениће се онда кад антифашизам буде прихваћен као камен темељац савремене културе и политике", каже кратко његов син Алекса Ђилас за ББЦ.

Ко је био Милован Ђилас?

Рођен је 12. јуна 1911. у селу Подбишће, недалеко од Колашина у Црној Гори.

Преминуо је 1995. у 84. години.

Његов живот може се, готово хируршки прецизно, поделити у две целине - обе трају 42 године.

Првих деценија је био убеђени комуниста, револуционар и један од највиших руководилаца Комунистичке партије Југославије у рату и после њега.

Други део живота провео је критикујући систем, због чега је био на робији и проглашен за „државног непријатеља број један".

„Ђилас је био неко ко је био спреман да се се бори за власт из идеала и да се онда одрекне власти због идеала - и прво, а посебно ово друго су права реткост у нашој средини, али и шире", каже Ђокић.

„Kао један од најближих Титових сарадника у једнопартијском систему тадашње Југославије власт коју је имао Ђилас није била мала", додаје он.

Међутим, како се наводи у хронологији живота, коју је писао његов син Алекса Ђилас, касније „ниједан грађанин Југославије није био толико нападан и клеветан" од врха државе.

Називали су га проданом издајничком душом, непријатељем, унутрашњим емигрантом, страним плаћеником и агентом.

„Ђилас је био неко ко је због својих идеала био спреман да жртвује слободу и живот.

„Робијао је у обе Југославије, а током Другог светског рата је био кључни актер најважнијих догађаја и битака које су обележиле Народноослободилачки рат", каже Ђокић

„Само што то вероватно мало ко зна, пошто је Ђилас 1954. године, после сукоба са Титом и партијом, избачен не само из те исте партије него и из њене историје и историје земље коју је, заједно са осталима у врху KПЈ, ослобађао и стварао" додаје он.

Сличног става је и историчар Вељко Станић.

Он за ББЦ на српском каже да се Ђилас неконвенционално понашао и није желео да има виле на Дедињу, које су и тада биле резервисане за највише државне функционере.

„Зато ће касније изјавити - 'комунизам не губи историјске битке, он губи битку са историјом'", наводи Станић.

„Сва своја звања и сва одликовања и тутуле дао би за једну добру реченицу"

Станић додаје да је Ђилас био „интелектуалац у политици".

„Иако је био професионални револуционар, то је постао тридесетих година као несвршени студент књижевности и студентски лидер", додаје он.

Ипак, студије није завршио - тридесетих година 20. века је као комуниста осуђен на на вишегодишњу робију.

„Он је био књижевник, човек пера, у партији је то било његово задужење - идеолог. У рату и пропагандиста, уредник новина Борбе", истиче Станић.

Заједно с Едвардом Kардељем је 1947. био у Пољској на оснивању Информационог бироа комунистичких и радничких партија - Информбироа.

Само неколико месеци касније, у пролеће 1948, биће главни идеолог Комунистичке партије када се она одвојила од Стаљина.

„Није био никакав анђео, али једно је била политика које се одрекао, а друго уметност због које је живео.

„Једном приликом ми је рекао да би сва своја звања и сва одликовања и тутуле дао за једну добру реченицу", наводи Бећковић.

А титула има много.

У првим годинама нове - црвеније - Југославије, Ђилас је био део велике четворке, коју су чинили Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ, Александар Ранковић и он..

Ко зна за Тита, а ко за Ђиласа?

Осим Тита, ни једна друга политичка личност међу Јужним Словенима у 20. веку није толико важна за светску историју као Милован Ђилас, сматра историчар Ђокић.

Тито је, каже, занимљив као вођа вероватно најуспешнијег покрета отпора у окупираној Европи, а после рата као политичар светског ранга, изузетног талента и харизме, који се успешно супротставио и Хитлеру и Стаљину.

„Он (Тито) помало изгледа као неки гламурозни негативац из филмова о Џејмсу Бонду, човек који је волео да носи униформе, пуши скупоцене цигаре, пије најбоља вина и борави у друштву лепих жена, холивудских звезда и диктатора из Несврстаних земаља на својој јахти.

„Али Ђилас је тај чија се дела изучавају и чији су вишетомни мемоари неизоставна литература на светским универзитетима", истиче Ђокић.

И не само западним: недавно је један млађи кинески историчар докторирао са темом о Ђиласу, а још током Хладног рата, утицао је на источноевропске дисиденте и критичке интелектуалце попут Пољака Лешека Kолаковског, и на реформски оријентисане политичаре попут совјетског вође Михаила Горбачова, подсећа он.

У Сантјагу, главном граду Чилеа, једна улица је названа по Миловану Ђиласу, као и, од пре неколико година, у Амстердаму.

Тито и Ђилас су једини преживели у светским оквирима, сматра историчар Станић - Тито као државник и део популарне културе, а Ђилас као политички мислилац.

„Тито и Ђилас били су људи две генерације. После рата кад се Тито одвоји од Стаљина, гради позицију између Истока и Запада, гради несврстане и самоуправљање као трећи пут, он је већ у годинама".

У том тренутку, наравно, нико не зна да ће Тито живети још три деценије - прешао је шездесету и „жели да брани то што је стекао."

„Не жели да иде у неке даље реформе. Ђилас је млађи 20 година, њему је револуција само полазна тачка ка демократском социјализму".

Тада почиње његова еволуција, а те политичке идеје живе су и данас, сматра Станић.

Демократски социјализам би данас подразумевао реформу капитализма - социјалну државу, школство, здравство, еколошка питања.

„Ако погледамо шта је у политици Бернија Сандерса у Америци или Џеремија Корбина и лабуризма у Британији, циљ радикалне левице данас је управо онај демократски социјализам о ком је писао Ђилас", каже он.

Други га виде као „типичну фигуру Хладног рата" између два супротстављена идеолошка табора, која припада историји.

Тог става је социолошкиња из Загреба Мира Богдановић.

„Пропашћу реалног социјализма у свету, Ђилас припада прошлости, а дисидентство као феномен је било једно од оружја идеолошке субверзије.

„У том смислу Ђилас као личност нема шта рећи младим генерацијама", оцењује она.

Пропали покушаји прављења свеца од Ђиласа у постсоцијалистичком периоду су, сматра она, најбољи показатељ те превазиђености.

Зашто се разишао са Титом?

„У једном тренутку је схватио да је револуција, чији је он био један од лидера, извршила своју историјску улогу, али да историја не стаје ту, него треба да еволуира у нешто што је демократски социјализам", истиче Станић.

Залаже се за реформу партије и указује на њене материјалне и политичке привилегије и монопол над привредним и духовним животом.

Када је ступио у отворени сукоб са врхушком партије, Ђилас је био на функцији председника Савезне скупштине.

Тада покреће месечник Нова мисао - посвећен књижевности, науци и уметности, који ће убрзо бити забрањен.

Врхунац је била Ђиласова политичко-документарне проза Анатомија једног морала, у којој је описао затвореност, ароганцију и снобизам партијског „високог друштва" и индиректно бранио љубав глумице Милене са генералом Пеком Дапчевићем.

Следи серија критичких чланака објављиваних у партијском дневном гласилу Борба.

На Трећем (ванредном) пленуму Централног комитета Савеза комуниста Југославије, одржаном у Београду у јануару 1954. године, Тито је оптужио Ђиласа за „ревизионизам".

Због наводног противљења политици партије и угрожавања њеног јединства и власти, Ђилас је искључен из Централног комитета.

По слободној вољи иступио је 19. априла 1954. године из партије.

„Када је вратио партијску књижицу 'број четири', Јосип Броз је казао да је то први случај у историји партије да је то неко учинио.

„Замислите побуну једног човека у тренутку када је Комунистичка партија на врхунцу моћи и славе", наводи Бећковић.

Тада пише неколико дела, између осталих, и Бесудну земљу - о Црној Гори и балканском менталитету уопште.

Нису хтели да му објаве, иако је чисто лирско дело, истиче Станић.

„Ђилас је преко Десанке Максимовић, с којом је увек био пријатељ, замолио да књигу прочита Иво Андрић, да он буде рецензент, па да ако он одлучи да вреди или не вреди, он ће се томе повиновати.

„Андрић је одбио", подсећа Станић.

Тада из ината и због темперамента, сматра историчар, Ђилас завршава Нову класу, једну од најзначајнијих критика комунизма.

Ко је написао Нову класу?

Неки кажу - ЦИА.

Станић наводи да је Нова класа написана на Ђиласовој машини у Београду и завршена 1956. на српском.

Додаје да је тадашња југословенска тајна служба Удба приликом претреса могла и да је заплени, али да вероватно нису препознали значај дела.

„Била је у стану и није била ни сакривена. Његова супруга, Штефица Ђилас, послала је новинарки Катарини Кларк чија заоставштина постоји у Америци. Она је предала издавачу Прегеру.

„Прегер јесте, то ће се касније појавити, примао субвенције од ЦИА-е, а ЦИА је помагала бројне часописе и издавачке подухвате по Европи."

Прегледањем докумената је, каже, видео документе америчке тајне службе у којима се види да заинтересоавно прате објављивање Нове класе.

„Али нигде нема сумње да је то Ђиласов рукопис.

„То се, уосталом, види и ако се пажљиво читају његови чланиц из Борбе и Нове мисли, а затим Нова класа- види се да је то писао један човек, види се ток мисли", додаје Станић.

Ђилас се у писму одрекао хонорара у корист хуманитарне организације, али је Прегер прогласио банкрот и тај новац није завршио код оних којима је био намењен.

„У Америци постоји оригинални рукопис Нове класе на српском и превод на енглески. Кад су Ђиласа питали за то, он се нашалио `Да сам могао из затвора да утиче , утицао бих на ЦИА-ју да још више штампа ту књигу.

„Постоји његова писана потврда да је тај рукопис који је преведен његов рукопис, са променама које улазе у стилске", додаје Станић.

Са енглеског „оригинала" је књига штампанана српском, са поговором Николе Милошевића, 1990. године.

„Ђилас је тада још жив и он то одобрава", наводи Станић.

Живот државног непријатеља број један

Тих година, Ђилас је сматран јеретиком и људи су га се клањали на улици.

„Када би се неко усудио да му назове `Добар дан`, он је одговарао са `Хвала`", истиче Бећковић.

Против њега, али и целе његове породице и свакога ко је имао са њим неке везе, покренута је машинерија целе државе, додаје Бећковић.

Због интервјуа Њујорк тајмсу, у којем је критиковао политичко стање у Југославији, истичући потребу постојања опозиционе партије као чиниоца демократизације, Ђилас је 1955. осуђен на казну затвора од осамнаест месеци, условно на три године.

Само годину дана касније, поново је ухапшен и осуђен на три године строгог затвора због критике југословенског става неутралности - у ствари подршци бруталној совјетској војној инвазији којом је угушена револуција у Мађарској.

На Седмом конгресу Савеза комуниста Југославије 1958. у Љубљани, Тито Ђиласа назива „лудаком, издајником, човеком који пљује на достигнућа револуције".

Мит о Голом отоку

Недавно су, на основу усмених сећања,медијиписали и да је Ђилас идејни творац Голог отока.

Стручњаци, међутим, сматрају да за његову појединачну одговорност у том смислу историјских потврда нема.

„Нико није казао да је то тачно. Чак постоје супротне тврдње Добрице Ћосића да је после посете Голом отоку отишао код Ђиласа и Ранковића и да су они били затечени и учинили да се статус затвореника поправи.

„У свести голооточана Ђилас сигурно није био омиљена личност" , каже Станић.

„Власт је нашла једног кривца и једнога злочинца, а то је био он. Они га нису никада судили ни за какав злочин, него увек за идеје и писане текстове - књиге и чланке.

„Да је било тачно нешто од тога што су говорили - било би довољно једно суђење да он буде дискриминисан и деградиран и да се скине с врата", каже Бећковић.

Члан 320. Kривичног закона по коме је Ђилас суђен за одавање службених тајни уведен је управо да би се њему судило, и у светској јавности добио је подругљиви назив „Лекс Ђилас".

Због сличних дела Ђилас је у Титовој Југославији иза решетака провео укупно девет година, а сва суђења су била без присуства публике и новинара.

Од тога је 22 месеца био у самици, принуђен да прети штрајком глађу, а ћелија му није грејана, иако се температура у зимским месецима спуштала испод нуле.

Нису му дозвољавали да поседује хартију за писање, па је писао на тоалет папиру, а породици је било дозвољена само једна посета месечно у трајању од пола сата, наводи се на сајту посвећеном Ђиласовом животу.

„Он је све то хтео и свесно платио такву цену. Никад није ишао у тамницу, а да је био изненађен да ће бити ухапшен. Једино је, можда, грешио у процени колико ће година робије добити", каже Бећковић.

У врховима полиције и власти расправљало се о томе да буде убијен, наводи се у биографији коју је објавио његов син.

„Неколико година, отприлике од 1959. до 1962, имао је изузетно велике психичке тегобе: осећање празнине у деловима главе, треперење по лицу и слепоочницама, опсесивне застрашујуће мисли, несаницу, страх од лудила.

„Пошто сличне тегобе није имао никада раније у животу, а ове су одједном и готово сасвим нестале, остала је сумња да му је полиција тајно давала психоактивне супстанце не би ли сломила његову вољу за отпором", наводи Алекса Ђилас.

Док је био у Kазнено-поправном дому у Сремској Митровици, у Америци је објављена Нова класа.

Писац који није могао да објављује

Бећковић каже да је Ђилас у затвору толико писао да је из тамнице изнео вреће тоалет папира.

„Вероватно је Удба мислила да чим пише на тоалет папиру то и вреди и служи ономе чему тоалет папир иначе служи. Међутим, он је у тамници написао све што је вредно", каже Бећковић.

Међутим, од 1954. до 1988. Ђилас није могао да објави у Југославији ниједан политички или литерарни текст, па чак ни превод енглеског спева из седамнаестог века - Изгубљени рај" Џона Милтона - на коме је радио три године.

Писао је до краја живота, али је већина његових дела објављена прво у иностранству.

„Он је био велики писац, који се на несрећу бавио политиком, тако да његово дело остаје непрочитано до дана данашњега.

„Никад нису поменули да је он најпревођенији наш писац, није регистрован ни у библиографијама, а камоли поменут да му је књига негде изашла, а оне су штампане у милионима примерака", додаје Бећковић.

Ђилас је за живота сачекао да види своје књиге на свом језику.

„Превео је са староенглеског Милтонов `Изгубљени рај, а цела катедра за англистику није превела тај највећи спев у светској књижевност", каже Бећковић.

У шали додаје да би требало отићи у затвор да се цео његов опус прочита.

„Написао је нека капитална дела и прославио се по силаску са власти. Милован Ђилас је пао увис, родио се када је пао и отпочео нови живот. То нико није урадио", каже Бећковић.

Можда те његове идеје нису биле нове, можда су то сви знали, али су ћутали и сматрали да и он треба да ћути кад се „већ докопао власти и сласти".

„У целој левој мисли Срби нису имали већу личност. време му је давало за право, а будуће ће му давати још више, јер су код нас још запечаћене неистине које трају и говоре се деценијама", каже Бећковић.

Књиге Милована Ђиласа су део обавезне литературе на студијама политикологије и историје на водећим британским и америчким универзитетима.

„Ја сам се, рецимо, са Ђиласом 'упознао' тек као студент историје на Лондонској Школи за словенске и источноевропске студије", наводи Дејан Ђокић.

„На последњој години студија сам изучавао руску револуцију и историју СССР код професора Роберта Сервиса, који је после прешао на Оксфорд.

„Он је Ђиласову књигу 'Сусрети са Стаљином' уврстио у обавезну литературу за овај предмет", додаје он.

Предмети из историје Југославије и источне Европе које држи на садашњем колеџу изучавају Ђиласово дисиденство, а његови мемоари су обавезна литература за историју међуратне Југославије, Други светски рат у окупираној Југославији и долазак на власт KПЈ после рата.

„Ђилас је као дисидент писао критички, али никада са мржњом и осветнички према режиму који је и сам градио и према некадашњим друговима који су га се не само одрекли него послали у тамницу", напомиње Ђокић.

Он није, каже, бежао ни од сопствене одговорности и запањујућа је заправо доза искрености и самокритичности у Ђиласовим мемоарским делима.

„Његова биографија Тита, објављена почетком 1980-тих на енглеском је и данас једна од најбољих и најизбалансиранијих биографија некадашњег југословенског председника", наводи историчар из Лондона.

Приватни живот

Ђокић каже да је Ђилас „био је и скроман и незаинтересован за материјалну добит."

„Погледајте, на пример, како се облачио и како је релативно скромно живео док је био на власти и упоредите то са стилом живота не само Тита, него и већине осталих руководилаца, како се тада говорило", наводи Ђокић.

„То формирање 'нове класе', како ју је Ђилас назвао у његовом најважнијем, истоименом делу, довело је до сукоба у врху партије, односно до разлаза између Ђиласа и свих осталих, пре свега Тита", напомиње Ђокић.

Последњег дана 1966. године ослобођен је без услова, осим петогодишње забране да даје било какве изјаве или објављује.

Ђилас је одбио да се придржава ове забране.

У марту 1967. пише отворено писму Титу у коме готово пророчки увиђа да ће за Југославију економско удруживање са Западном Европом бити неминовност, као и да ће национална кретања пресудно утицати на њену судбину.

Тито на писмо никада није одговорио.

Однос са Западом

Ђиласу многи замерају да је био сувише окренут Западу, иако га западни званичници никада нису отворено подржавали.

Његово ослобађање су тражили поједини европски политичари, али у периодима кад су били у опозицији.

„Званични Запад има све то време добре везе са Титом. Тито је њима био важнији. За интелектуалну јавност новинаре, публицисте, Ђилас је атрактиван, и по изласку из затвора постаје звезда" , каже Станић.

С друге стране Гвоздене завесе тек није био омиљен.

У Совјетском Савезу и земљама Источне Европе, Ђилас је проглашаван „краљем антикомунизма" и „потпаљивачем Хладног рата". Виђен је као један од најопаснијих непријатеља Совјетског Савеза и марионета у рукама америчких владајућих кругова, наводи се у Ђиласовој хронологији живота.

Постоји ли мит о Ђиласу?

Мит о Ђиласу постоји све време трајања такозваног реалног социјализма на овим просторима, сматра социолошкиња Мира Богдановић.

Приписује му се залагање за демократски социјализам, неку врсту социјалдемократије западног типа.

„Међутим, Ђилас је идеолошки конфузан, има код њега свашта - у распону од одобравања америчког бомбардовања Вијетнама, преко хришћанског социјализма, до поздрављања Милошевићеве антибирократске револуције и буђења српског народа у њој.

„Митологизација Ђиласа оживљава након пропасти социјализма у Југославији, односно Србији, кад му се приписује припадност либералној баштини", сматра она.

„Ђиласово утамничење је једна од већих глупости комунистичког режима.

„Без обзира на западну подршку Титу, било је згодно то затварање као доказ репресивности режима", каже Богдановић.

„Ако је то затварање пуно користило антикомунистичким круговима, оно сведочи и о цинизму америчке политике: најбоље је било да Ђилас буде што дуже и чешће у затвору како би се држала температура и хранили гладни медији", додаје она.

Као значајан податак истиче да висока политика у контактима са режимом у Југославији никад није потезала питање Ђиласа - одатле закључује да је у интересу Вашингтона било да он седи у затвору.

„Ђилас је био само корисна играчка у рукама тајне америчке дипломатије. Ми не знамо какав је тачно спис он послао у Америку, оригинални рукопис из којег је моделирана Нова класа, ми никад нисмо видели".

Богдановић каже да до сада познати документи из америчких архива које је скупила, „показују ангажованост читавог апарата сарадника који су рукопис 'средили' и превели или написали на енглеском".

„Сви преводи Нове класе су са енглеског оригинала, чак и превод на српскохрватски", наводи Богдановић.

Ипак, она не сматра да је Ђилас био шпијун, „нити је свесно суделовао у овој игри".

„Био је изманипулисан. Наравно, Ђилас није могао рећи да је био будала, већ је био принуђен играти улогу до краја".

Камен у ципели

За живота, Ђилас је политички подједнако је био одмакнут и од власти и од опозиције. Сматрали су га, каже Бећковић, црном овцом и једни и други.

„Он је све то издржао. Све их је надживео и све их је победио", кроз смех прича Бећковић.

„Говорило се и да је луд, а он ми је у позним годинама говорио `Да нисам луд, не бих ништа вредео. Ево сад нисам луд, па нисам ни за шта'".

Бећковић и Ђилас су се деценијама дружили, иако нису били политички истомишљеници.

Када га је филозоф и политичар Драгољуб Мићуновић упознао, негде после 1968, Ђилас му је рекао: „Ти су од мене млађи 19 година, колико сам ја млађи од Тита".

„Насмејао сам се слатко на то", каже Мићуновић.

Мићуновић, који је био део групе интелектуалаца који су после побуне 1968. избачени са универзитета, каже да је Ђилас „био је мало циничан, али са добрим хумором, тако да је тим хумором ублажавао цинизам."

Некадашњи лидер ДС-а се присетио анегдоте када су се једном током седамдесетих срели на Филозофском факултету, где је тада Мићуновић предавао, а Ђиласов син студирао.

„Чим се појавио, људи су се склањали.

„Истрчао сам у двориште, позвао га код мене у кабинет, а он ми је рекао `видиш ове што се склањају и као гледају слике - од њих нисам могао да испразним кабинет кад сам био моћан", присећа се Ђиласових речи Мићуновић.

Ђилас је оставио контроверзни траг као први дисидент који је имао прилику да каже шта мисли о једној политичкој класи, сматра Мићуновић.

„Неки су, с обзиром на историју грађанског рата овде, имали према њему један углавном негативан став. Међутим, увек сам сматрао да тај акт побуне треба ценити".

Зато га је позвао на оснивачку скупштину Демократске странке 1990.

„Мада су се неки противили, њему је било драго", каже Мићуновић.

Ђилас је наша нечиста савест и онај камичак у ципели, сматра и професор историје Дејан Ђокић.

„Условно речено 'титоисти' му, парадоскално, замерају његов титоизам, можда више него сами сукоб са Титом; антикомунисти му не опраштају комунистичку прошлост; српски националисти га оптужују да је измислио Црногорце; а црногорским националистима и неким другима смета што је био Србин", закључује Ђокић.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]