Че Гевара у Југославији: О чему је разговарао са Титом и шта је све видео Ел команданте у земљи која је данас прошлост

Осам месеци после револуције на Куби и свргавања Батистине диктатуре, Југославију је посетила кубанска Мисија добре воље коју је предводио Ернесто Гевара.

У августу 1959. године легендарни командант Че Гевара, који и данас изазива опречне коментаре, дошао је у Београд, а затим обишао и Крагујевац, Сарајево, Ријеку, Опатију и Брионе - да би се састао са председником Јосипом Брозом Титом.

Током шетње по ријечком Корзу „пуким случајем" тик уз њега се задесио и новинар истарског листа Ле воче дел пополо Ђакомо Скоти, иначе Че Геварин вршњак.

Скоти није пропустио прилику да му се приближи и уместо протоколарне изјаве, добио је вишесатни разговор са гостом који ће му обележити живот.

„Он је био лекар и револуционар, увек на страни оних који пате. То се видело из сваке реченице коју је изговарао", описује Скоти за ББЦ на српском.

Висок, леп, интелигентан и скроман

Че Гевара га је тог дана позвао да се придружи делегацији и провоза џипом. Отишли су заједно на ручак, а зближио их је различит, а сродан језик.

Разговарали су свако на свом - Скоти на италијанском, Че на шпанском, и одлично су се разумели.

„Било му је драго да можемо тако разговарати. Њему није било јасно како неко у Југославији тако говори италијански, па сам му објаснио да је на подручју Истре поготово у то време било пуно Италијана", додаје.

Овај 92-годишњи књижевник и новинар из Ријеке и данас се живо сећа сусрета и са лакоћом описује Че Гевару.

„Био је висок и врло леп. Говорио је као обичан човек, није ничим показивао да је неки званичник, врло скроман и интелигентан", истиче Скоти.

Аутограм за Чеа

Колико је у то време Тито био звезда у комунистичким земљама говори и податак да је Че Гевара од Тита тражио да се фотографишу и да му се потпише на слику.

„Био је фасциниран Титом. Међу њима је, најпре, велика разлика у годинама. Тито има искуство, прошао је борбе, а Че Гевара је тад на самом почетку.

„Нико није знао да ће постати идол младих и симбол 20. века и да ће његова фотографија да се приказује и дан данас", каже за ББЦ Милица Пејчиновић, историчарка и архвисткиња.

Тито се, пак, дивио енергији младог борца, који је тада имао 31 годину.

„Био је обучен као револуционар, са (цигаром) кохибом. То је била нека сличност међу њима", додаје Пејчиновић.

Ипак, данас многи не знају да је пре тачно 61 годину човек чији су лик и дело обележили добар део 20. века уздуж и попреко обилазио Југославију.

Посета није била планирана, већ је Че Гевара био на челу Мисије добре воље Кубе која се упутила у Азију и Африку.

Док су боравили у Каиру, југословенски амбасадор Јосип Ђерђа је ступио у контакт с њима и захваљујући Че Гевариној фасцинацији југословенском револуцијом, али и чињеници да је Тито већ тада био уважаван на Куби, одлучено је да посете и Југославију.

„Циљ Мисије добре воље био је да успоставе и културну и политичку и трговинску сарадњу.

„По убрзаном поступку добију визе у Јапану и долазе 12. августа 1959. а на аеродрому им је приређен свечани дочек", каже Пејчиновић, којој је ова посета била тема мастер рада.

Вест са стране

Дневни листови Политика и Борба, ипак, причу о доласку кубанске делегације стављају тек као малу вест у средину новина, додаје она.

На насловним странама су тих дана Тито и етиопски цар Хаиле Селасије, који је у исто време био у посети код југословенског председника на Брионима.

То потврђује и Скоти.

„Било је речено да све узмемо што пусти Танјуг, а мој задатак је био само да `дам боју` - опишем заставе које се вијоре и како радници тапшу, ништа више од тога.

„Кад сам се вратио у редакцију тај дан и кад сам рекао да сам био са Че Геваром скоро да ме нису лупали по глави, јер нисам смео бити толико близу", сведочи он.

Ипак, делегација је примљена на високом ниову, одсели су у хотелу „Метропол", а ту су давали и интервјуе.

„Говорили су да у Југославији виде узор како би они могли да организују државу на Куби", истиче Пејчиновић.

Посебно их је занимала аграрна реформа, омладински покрет, радне акције, али и овдашња предузећа и фабрике.

Продужили су посету за неколико дана да би могли да се сретну са Титом на Брионима.

Разговор уз кохибу

Уз неизоставне кубанске цигаре разговарали су двојица револуционара, политичара и касније поп икона - један у зеленој униформи и са црном беретком на којој је месингана звезда, други у опегланом белом оделу са панама шеширом на глави.

Један у чизмама, други у лакованим ципелама. Један с брадом, други пажљиво избријан.

Разговору су присуствовали државни секретари за иностране послове и народну одбрану, Kоча Поповић и Иван Гошњак, као и генерални секретар председника Републике Лео Матес.

Пејчиновић је у раду цитирала и транскрипт разговора са Бриона.

Друг Председник је поздравио чланове Мисије добре воље следећим речима:

„Поздрављам другове са Кубе и изражавам радост што су данас наши гости представници једне недавно извршене револуције, која се бори за своју независност.

Желио бих да се осјећају као да су код своје куће. Ако другови желе нешто да чују од мене, радо ћу им одговорити."

Ми смо допутовали у Југославију - рекао је шеф Мисије (Ернесто Гевара) Серна - да видимо ваше искуство и да га научимо на најбољи могући начин. Овде смо дошли само да Вас поздравимо, а не да дискутујемо, рекао је Серна.

Били су заинтересовани за куповину бродова и електричних апарата за домаћинство, али и да сазнају како да спроведу образовну реформу.

Че Гевара се жалио да кубански сељаци „једва знају да читају и пишу".

Поређења ради, данас на Куби готовор да нема неписмених, а више од половине младих између од 18 и 24 године похађа студије на универзитетима.

Који је значај посете

Исте године отворене су амбасаде у Београду и Хавани.

Посета је била значајна за обе стране, оцењује Драган Богетић, научни сарадник Института за савремену историју.

„Че Гевара је и тад био значајан не само као револуционар, већ и у радничком покрету. Он је неокаљана личност која импонује људима и ако се сусретнете са таквом особом, то је ствар престижа и Титу и Југославији", наводи Богетић.

С друге стране, додаје, Југославија је тада успела да обезбеди међународно уважавање и на Истоку и на Западу и у трећем свету, те је и за Кубанце и промоцију њихове политике било важно да се сретну са Титом.

„Че Гевара је сигурно поштовао Нехруа или Насера, а они у то време постају Титови сарадници и пријатељи.

„Тито је важио за личност која покушава да води самосталну политику, изнео храбро бреме Другог светског рата, а пркоси Американцима и Совјетима", описује он међународне прилике тог времена.

Са тим је сагласна и професорка Ана Дамиан-Лакићевић, која је значајан део каријере посветила Латинској Америци и радила за Институт за међународну политику и привреду.

„У то време на Куби траје постреволуционарна консолидација. Че Гевара у Београд долази на челу економске делегације добре воље.

„Било му је значајно да чује искуства Југославије. Касније ће и сам постати министар привреде", наводи Дамиан-Лакићевић.

Како је текао обилазак Југославије?

У плану и програму посете, који се чува у архиву, стоји и да су претходно посетили крагујевачку фабрику „Црвена застава".

„Нису били заинтересовани за аутомобилску индустрију, већ за оружје и ту је Че Гевара показао велико интересовање и за пушке, производњу муницију, да ли постоји могућност да се изведе нека размена између Југославије и Кубе", наводи историчарка Пејчиновић.

О Че Гевариној посети Крагујевцу је недавно кустос „Музеја 21. Октобар" Марко Терзић направио тамо изложбу.

„Постоји сатница Чеовог боравка у Kрагујевцу. Занимљиво је да је он тада био још тазе револуционар, док је Тито за њих био звезда.

„Истраживањем у новинама (...)сазнао сам да је преговарао о куповини оружја, добио чак једну ловачку пушку на поклон", изјавио је аутор изложбе за Блиц прошле године.

Из Крагујевца Кубанци одлазе у Сарајево где обилазе музеј посвећен Гаврилу Принципу, фабрику Тито у Вогошћу и у том делу Че Гевара сазнаје детаље о бици на Неретви и герилском ратовању.

Док су били у Београду у Дому Југословенске народне армије у Београду имали су пријем са пуковницима, где се Че Гевара распитивао за герилско ратовање.

Тих дана, Ријека је била само успутна станица ка главном догађају читаве посете.

Истарски медији су писали да док је делегација 18. августа 1959. обилазила ријечко бродоградилиште „3. мај" улаз је био дозвољен само локалним политичарима и новинарима са специјалним пропусницама.

Као и данас када долазе високи званичници, током проласка колоне, сви су морали бити у аутима, пешаци су били искључени, а фотографисање је било строго забрањено.

Обишавши и фабрике у Словенији, Кубанци се враћају за Београд где је њихова посета и окончана 21. августа 1959. године.

„Овај изненадни долазак у Југославију имао је велики успех, највише за Кубанце, зато што су дошли потпуно неприпремљени.

Амбасадор је рекао да `једва чекају да дођу, а да нису свесни зашто долазе и шта ће тамо чути`", истиче Пејчиновић.

Погледајте видео о томе како је Тито покушао да споји Исток и Запад

Деликатан политички тренутак

Посета Кубанаца се одиграла у време другог сукоба Југославије са Совјетским савезом, истиче Драган Богетић, који се бавио периодом Хладног рата.

„Тај сукоб са Хрушчовим и реторика су подсећали на сукоб са Стаљином 1948. године. Тада већ Тито покушава да води независну политику, али покрет несврстаних није још формиран", подсећа Богетић.

Несврстана политика је требало да буде неки трећи пут између два блока - Истока и Запада.

Југославија тих година покушава да се одвоји од Совјетског савеза, који је био значајн економски и политички партнер и да се приближи несвсратним земљама, међу којима је и Куба.

Бројним лидерима са којима се састајао, па и Че Гевари, Тито покушава да објасни да је против тога да Совјетски савез намеће своју вољу било коме, па и замљама Латинске Америке.

„Трудио се да им предочи и опасности од претераног везивања за Совјетски савез", наводи историчар.

„Тито избегава да напада Совјетски савез, али му је битно да саговорницима предочи зашто је дошло до тог сукоба.

„Стало му је да покаже да остаје доследан идеалима марксизма, али препоручује земљама да изаберу неки засебан пут, ", истиче Богетић.

Шта је било после?

Током тих политичких превирања и заоштравања Хладног рата 1965, Че Гевара напушта Кубу и одлази на бројна путовања, али се једно време у Конгу придружује борцима за слободу, да би се потом вратио у Латинску Америку.

„Сви револуционари су по доласку на власт постајали или бирократе или диктатори, а он то није желео.

„Могао је живети као министар и други човек иза Кастра он је остао веран револуционарном покрету и умро је као борац, што се нигде није десило", подвлачи Скоти, који и данас не скрива дивљење према борцу.

Две године касније, Че Гевара је убијен у Боливији.

Ко је био Че Гевара

Легенда која живи

Колико је Че Геварина смрт била прекретница у целом свету, иако се догодила пре више од пола века, сведочи и Скоти.

„Кад сам чуо да су га убили, ја који не плачем никада тада нисам могао да зауставим сузе", каже он.

Није ретко у историји да неки појединац после смрти достигне већу славу, него за живота.

Ипак, Че Гевара је после смрти стекао ореол не само борца, револуционара, па чак и свеца, већ и иконе комерцијализоване поп-културе.

Мајице, беџеви и милиони постера са његовим ликом продају се и данас широм света, а посебно на Куби.

Професорка Дамиан-Лакићевић је у више наврата посетила Хавану у чијем центру је огроман споменик-мурал са његовим ликом.

„Испред те његове слике је Фидел Кастро годинама држао оне вишесатне говоре.

„У Санта Клари је маузеолеј његов, постоје бројне песме о команданту Че Гевари. Он је без сумње ушао у легенду", наводи професорка.

Годину дана после смрти Ел командантеа Европу и Америку ће захватити талас студентских протеста 1968. године, неретко под његовом ликом као заставом.

Тада је објављен и његов дневник, који је преведен на велики број језика.

„Његове идеје о слободи и сарадњи живе. Тај дух егалитарности траје и данас", додаје она.

Тренутак шетње Скотија и Че Геваре заувек је забележен захваљујући приљежности тадашњег фоторепортера Новог листа Петра Грабовца.

Скоти је о томе писао у књизи „Фотографија са Че Геваром".

Он је 2013. у Ријеци угостио и ћерку Че Геваре Алеиду, која је такође лекар. Заједно су обишли сва места на којима је био с њеним оцем.

„Деца и унуци ме питају `Тата, ти си видео Че Гевару, био си с њим?` и не могу да верују.

„Че Гевара није тада био популаран, али је после постао, а ја сам постао великан само због тога", кроз осмех скромно закључује 92-годишњи књижевник.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]