Кубански војни пилот ослобођен после најдуже затворске казне због марихуане у Америци

Кад се капија федералног затвора у Мајамију затворила за њим, окончавши 39-годишње заточеништво, кубански избеглица и бивши антикомунистички пилот Антонио Баскаро изашао је на слободу држећи неславан рекорд.

Баскаро (84) је одслужио најдужу познату затворску казну у Сједињеним Америчким Државама за ненасилно кривично дело у вези са марихуаном.

Град у ком се обрео нимало није личио на место које је оставио за собом крајем седамдесетих, кад је осуђен за учешће у криминалној организацији која је кријумчарила више од 270.000 килограма колумбијске марихуане у САД.

Небодери сада доминирају крајоликом јужне Флориде, а многе старе кућице под плочом у Малој Хавани, кварту кубанских избеглица у ком је проводио већину времена пре затвора, више не постоји или је претворено у барове и ресторане.

У граду постоје чак и неке легалне апотеке за продају медицинске марихуане, што не може бити већа иронија за осамдесетогодишњег бившег кријумчара канабиса.

Баскаров излазак на слободу после скоро четири деценије уноси и извесну неизвесност у његову будућност.

Као неамерички држављанин осуђен за тежак злочин, сазнаће наредног месеца да ли ће бити депортован.

Његова ћерка Мајра Баскаро захвална је што је сада слободан да иде. „Само куда?", запитала се она у интервјуу за ББЦ Мундо.

„На Кубу, где може поново да буде ухапшен зато што се борио против Фидела Кастра? У Гватемалу, где је упознао моју мајку, али где нема никога и ништа... у земљу која га је депортовала у САД пре скоро 40 година?"

Али, у међувремену, може поново да ужива у кубанској кафи са својом децом. Његов први оброк изван зидина федералног затвора после 39 година била су четири јаја, двострука порција шунке, сланина, гуава и пециво са сиром. Кад је везао салвету, ишчуђавао се сребрнини, говорећи породици да му деценијама није било дозвољено да користи метални есцајг.

Седећи са сином и унуком, који су такође постали пилоти, захвалио се њима и његовим поборницима ван затвора, али је додао да је „трајало предуго".

'Моја велика грешка'

Флорида је 1977. године била капија за улазак дрога у САД. Мајами је био главни град трговине дрогом, а Мала Хавана била је скривени улаз у развијено подземље.

Савезна држава, град и кварт Мала Хавана расли су вртоглавом брзином којом се продавала дрога, док су улице постајале бојно поље на ком су кубанске и колумбијске мафијашке групе користиле метке да би разрешиле пословне размирице.

До краја седамдесетих, Кокаински каубоји картела већ су преобратили тржиште, заменивши бели прах за траву.

Али у Малој Хавани марихуана је и даље била главни извор прилива готовине.

Једног дана 1977. године, Баскаров пријатељ Гиљермо Табрау, власник локалне драгуљарнице, позвао га је на ручак.

„Ту сам упознао шефа и јединог власника читавог здруженог подухвата", написао је Баскаро у мејловима размењеним за ББЦ-јем пре изласка из затвора.

„Након укусног оброка и неколико пића, позвао му је да му се придружим у транспорту дроге", рекао је он.

„Прихватио сам позив и пријало ми је то осећање узбуђења", рекао је овај бивши кубански ратни заробљеник. „Нисам то осетио годинама, тако да сам на крају одлучио да учествујем у читавој причи."

Али 39 година касније, ветеран ког је обучавала ЦИА каже да „жали због многих ствари које је радио".

Он се сада нада да ће преостале године живота провести „у миру" крај своје породице и да ће се усредсредити на покушаје да „поправи нарушено физичко и ментално здравље, реорганизује

живот и буде продуктиван за властиту породицу и друштво".

Војни пилот који се борио против Кастра

Мајра Баскаро је имала 12 година кад је њен отац осуђен у САД. Није га поново видела док није имала 24 године, за време посете у једном затвору у Пенсилванији.

„Он је за мене одувек био херој: војни пилот који се борио против режима Фидела Кастра", каже она, описујући га као дивљења вредног човека с убеђењем.

Мајра је рекла да је одувек веровала да је њен отац почео да се бави трговином дрогама зато што се развео од њене мајке и био под притиском да заради новац како би пружио помоћ њој и њеној браћи.

Она каже за ББЦ Мундо да се деценијама борила да прошлост њеног оца не остави трага на њеном животу.

Али кад је он напунио 80 година, одлучила је да да отказ на послу и покрене кампању на друштвеним мрежама у покушају да убеди америчку владу да му умањи затворску казну.

„Учинила сам све што сам могла, али ништа нисам постигла. Иако је више америчких администрација у Белој кући помиловало на стотине затвореника, мој отац је увек био одбијен", рекла је она

Током 39 година колико је провео у затвору, донесено је неколико закона који су смањивали казне људима осуђеним због злочина у вези са дрогама. Али Баскаро није имао користи ни од једног.

„Након његове пресуде 1980. године, изгласани су многи нови закони који су помогли су затвореницима ухапшеним у међувремену. Зато што је провео у затвору толико дуго, та смањења важила су само за људе осуђене после њега", рекла је она.

„Чини се да су мислили да би свако ко је осуђен тако давно већ био мртав."

Никад нисам изневерио војничку част

Баскаро је напустио медицинску школу да би се 1952. године придружио Кубанској морнаричкој академији, а касније је 1954. године студирао авијацију у Пенсаколи, на Флориди.

На Кубу се вратио 1956. године и придружио ваздухопловним снагама своје земље.

„Служио сам као морнарички пилот у Ваздухопловној бази Мариел све док Фидел Кастро није стигао на Кубу. Добровољно сам се пријавио да предводим ваздушне патроле како бих спречио инвазију или уношење оружја у област коју су држале герилске групе", присећа се он.

„Био сам најмлађи морнарички поручник који је икад служио у кубанској морнарици. Добио сам унапређење на тај положај 1958. пре него што сам напунио 24 године."

„Те године сам морао принудно да слетим авионом Марин 50", рекао је он, описујући авион који се данас чува у Музеју кубанске револуције у Хавани.

„Слетео сам у планине, у област коју је држао Раул Кастро."

Након што су га заробили герилци, одведен је у болницу, где га је посетио брат вође револуције Фидела Кастра.

„Покушао је да ме убеди да се придружим његовој групи, а ја сам одбио понуду зато што никад не бих издао принципе или војничку част", каже он.

Након што је одбио ту понуду, у затвору је провео време од 11. новембра 1958. до 2. јануара 1959. године (један дан након што је Батистин режим свргнут Кубанском револуцијом).

Касније је послат бродом у затвор Кастиљо дел Моро у Хавани, где је остао до средине марта, када је пуштен и неколико дана касније добио отказ у морнарици.

„У затвору Моро чуо бих митраљеске рафале сваке ноћи", каже он, додајући да је двапут био изложен лажном погубљењу.

„И даље не знам зашто ме нису убили. Кад се данас осврнем, схватам да имам више живота од мачке."

Историјски експонат

Стари кедрови Хаване током већег дела године праве хлад за мали трг на ком гори вечна ватра.

Под целодневном стражом, ватра тиња над „реликвијама" револуције.

У дворишту Кубанског музеја револуције паркиран је црвени камионет за доставу који је група младих људи искористила за напад на председничку палату у марту 1957. године, са намером да убију кубанског председника Фулгенсија Батисту, што им није пошло за руком.

Ту је и Гренма, јахта којом су Фидел Кастро и његови следбеници допловили на Кубу да би започели своју побуну.

А испред свега тога, у заборављеном ћошку, стоји један авион - Вот-Кингфишер, који је постао прва летилица у служби побуњеника.

Натпис поред њега описује како је отет после принудног слетања у области Ил Ориентал Фронта под контролом Раула Кастра.

Била је то једна од ретких прилика у којој се нека герилска група у Латинској Америци докопала авиона и то је заправо била прва летилица у рукама Револуције.

Пропаст Залива свиња

У мејловима послатим ББЦ-у, описао је како је из револуционарног затвора пуштен грешком, због чега је морао два месеца да се скрива на Куби у кући своје баке.

Потом је затражио азил од Уругваја, пре него што је побегао из Кубе за Гватемалу да би се придружио мисији ЦИА-е за обуку кубанских избеглица ради инвазије на рођену домовину преко Залива свиња.

Ваздушна ескадрила којом је командовао никад није добила прилику да узлети као подршка агентима које је обучила ЦИА, јер се мисија распала убрзо након почетка инвазије.

„Тога дана бригада је требало да се распрши по мочварама, а већина официра који су заостали били су заробљени", каже Баскаро.

„У том часу био сам спреман да летим било чим што је имало мотор или крила да бих помогао друговима остављеним на тој забитој плажи без могућности бега", рекао је он.

„То је нешто што је дуго мучило мене и многе моје другове. Знам да су многи од њих одлучили да више никад не лете и на крају су почели да се баве неким сасвим другим активностима."

„Не због мањка одважности, већ због осећања да су изневерени, кад је бригада напуштена и послата у сигурну смрт."

Одбијање споразума

Скачемо на 1987. годину и криминална организација којој је Баскаро припадао - под вођством Кубанаца 20 година млађих од њега - има развијену мрежу колумбијских добављача, адвоката, бродова, авиона и потплаћених полицајаца на Флориди.

Али мешавина лоших временских услова - и вероватно зле среће - окончала је њихов подухват кад се риболовачки брод који су користили за пребацивање дроге преко Мексичког залива насукао, након чега га је открио ФБИ.

Баскаро је ухапшен 21. фебруара 1980. године у Гватемали. Послат је у Мајами и предат америчкој Управи за сузбијање наркотика.

После суђења у Џорџији, проглашен је кривим за „здружени подухват да се увезе и растура марихуана".

Баскаро је одбио понуде америчких власти да му се смањи казна у замену за сарадњу на другим истрагама, што је довело до изрицања казне од 60 година затвора.

„Одбио сам да сарађујем зато што ми моје моралне начела и етика, као и моја војна обука, не дозвољавају да искористим неког другог или сведочим против некога да бих решио властите проблеме."

„Нико ме није терао да се придружим подухвату. Зато нисам сарађивао нити покушао да искористим неког трећег да спасем главу."

Будући да су сви чланови криминалне организације на крају завршили на суду, били осуђени и у међувремену пуштени, Баскаро је остао последњи у његовој групи који није завршио на слободи.

Он се некад пита постоји ли неки тајни разлог зашто је сваки његов захтев за превремено пуштање игнорисан, пре него што му је 2019. године казна коначно смањена за 20 година због доброг владања.

Судска зачкољица

Ејми Пова, председница фондације Кен Ду, америчке групе која ради на смањењу казни за људе ухапшене због злочина у вези са дрогама, верује да ће пресуда Баскару остати забележена у историји.

„Антонио је оптужен за здружени подухват, што је један од најпрефриганијих потеза у арсеналу Министарства правде, јер оптужује некога за дела других сем уколико тај неко не сарађује", рекла је она за ББЦ Мундо.

Рекла је и да је зато што је Баскаро одбио да сарађује са тужиоцима био оптужен за све злочине које су починили његови саучесници.

Зачкољица судског система, каже Пова, јесте да они који постигну споразуме с америчким тужиоцима добијају смањене казне зато што су им помогли да осуде некога ко је одбио да сарађује.

Да би искористио погодности споразумног признања кривице, није довољно да неко само призна кривицу, каже она.

„Сарадња значи да морате да пружите позамашну помоћ, што се, у правном смислу, дефинише као помоћ 'усмерена ка истрази и кривичном гоњењу криминалних активности особа које нису оптужене.'"

Према Пови, већина оптужених прихвати споразум, али они који га одбију често заврше са „драконском казном".