Арчибалд Рајс: Да ли су и колико Срби чули пријатеља из Првог светског рата

Текст садржи узнемирујуће детаље

Погледајте шта се дешава код вас и како се спроводе избори.

Или кандидати плаћају пиће, деле новац и обећавају брда и долине када постану посланици, или пак полиција силом, хапшењем и свим другим облицима злостављања намеће званичног кандидата владајуће странке.

Ни један једини посланик, који припада некој странци, не сме да гласа онако како му налаже савест.

Глас му одређује странка, а странка у виду има само једно: да се одржи на власти ако је има, или да до ње дође ако је нема.

Делује ли вам ово као анализа савременог политичког система на Балкану?

То није то.

Реч је о делу написаном 1928. године.

Нерад, површност, корупција, странчарење, коришћење полиције за партијске интересе, грабеж за дипломама, завист и ксенофобија и то међу „интелигенцијом" - све те мане српског друштва пре готово 100 година описао је Арчибалд Рајс.

У својеврсном политичком тестаменту Чујте Срби! забележио је оно што је сматрао врлинама српског народа које је упознао током Првог светског рата, али и ружне особине које су измилеле у миру.

Иако се последњих година често говори о чувеном форензичару који је помагао Србима током Првог светског рата, истражујући злочине аустроугарске и бугарске војске над цивилима, стиче се утисак да га многи нису чули.

„Увек ће бити код нас и оваквих и онаквих, ми се никад нећемо променити.

„Он је нама рекао врлине и мане, али тешко се нешто прихвата кад вам у очи кажу какви сте и шта сте", каже за ББЦ Рајсов наследник Никола Гачић.

Сећају ли се Срби довољно Арчибалда Рајса?

Историчарка Слађана Бојковић из Историјског музеја Србије каже за ББЦ да су Рајса „људи читали, чули и опет заборавили".

То не мења чињеница да се сваке године обележава годишњица његове смрти и да је добио споменик у Топчидерском парку у Београду, близу ког је и његов гроб.

„Знамо да упаднемо у мегаломанију, прво неког заборавимо, па га се дуго не сећамо.

„Онда кад хоћемо да га се сетимо, онда почнемо да претерујемо у томе", каже Бојковић.

Као примере наводи предлоге да готово у сваком граду по једна улица или школа понесу Рајсово име.

„Рајс је врло заслужан за многе ствари и човек који је задужио ову земљу", наводи историчарка.

Рођен у Немачкој, школовао се у Швајцарској, заволео Србију

Пре почетка Првог светског рата Арчибалд Рајс је живео и радио у Лoзани у Швајцарској.

Рођен је као Рудолф 8. јула 1875. у имућној породици у немачкој покрајини Баден, као осмо од десеторо деце.

Рајсови су били породица јеврејског порекла.

Док су му браћа углавном одлазила у официре, он је због срчане мане одабрао да се бави природним наукама.

Студије завршава у Швајцарској и већ са 23 године добија титулу доктора хемијских наука.

Током боравка у франкофонском кантону мења име у Родолф.

Ради на факултету, али много времена посвећује и пракси и истраживањима.

Занимала га је фотографија, посебно њена употреба у медицини, али и полицијским истрагама и криминалистици.

Рајс је 1900. године основао Институт за техничку полицију и криминологију у Лозани, где постаје и први директор.

„Он је дању радио на Институту, држао наставу са студентима и држи обуку, а ноћу са полицијом ишао у истраге.

„Има доста сачуваних фотографија из тог периода", каже за ББЦ Ивана Крстић Мистриџеловић, професорка на Криминалистичко полицијском универзитету у Београду.

Показујући Рајсове портрете и личне ствари, она започиње и причу о животном путу човека ког су називали „швајцарски Шерлок Холмс".

Откуд Рајс у Србији?

У јесен 1914. добија позив српске владе и премијера Николе Пашића и убрзо стиже у Ниш.

„Пашић му је рекао да Србији треба један искрени пријатељ који зна да посматра.

„'Отиђите на фронт, отворите очи и уши и онда кажите свету шта сте видели и чули', било је све што му је рекао председник српске владе", цитира се у његовој биографији.

Рајс долази са дозом сумње, због слике која је у европским круговима важила о Србима као варварима.

То је само три месеца после Сарајевског атентата, када је Србин из Босне Гаврило Принцип убио аустријског престолонаследника Франца Фердинанда, што је искоришћено као повод за избијање Првог светског рата.

„Говорило се за Србе - 'Ето, прво убише сопственог краља и краљицу 1903, а сад и аустријског'", подсећа Крстић Мистриџеловић.

Постоје историјски документи који говоре да су аустријски војници дошли на Балкан припремљени да иду „тамо где је становништво задојено мржњом, треба да буду посебно немилосрдни", наводи Слађана Бојковић из Историјског музеја Србије.

Она је и коауторка публикација „Извештаји о великом злочину" о злоделима аустроугарске војске после Церске и Колубарске битке.

Злочини су се највише догађали приликом повлачења аустријске војске преко Мачве, после ових битака и првог удара Аустроугарске на Србију током лета и јесени 1914.

„Врхунац је што ти војници шаљу фотографије, такозване дописне карте кућама, сликају се поред повешаних стараца и деце.

„Позирају насмејани, онако у униформи, јављају кући да су добро и то је пракса коју ће Рајс назвати манијом дописних карата", наводи професорка Крстић Мистриџеловић.

Истраживањем ових зверства, Рајс ће утрти пут и ономе што ће се касније назвати међународно хуманитарно право.

„Веома је битно да је Рајс одлазио на терен и истраживао, разговарао је и са заробљеним војницима аустроугарским и са преживелим, ексхумирао је гробове.

„Уверио се у велике размере злочина пре свега над цивилима, женама, старцима, децом, фотографисао их и избројао је 24 различита начина на који су убијали српско становништво", наводи Бојковић.

Забележио је бројне примере бруталности - од одсецања дојки до распорених стомака трудницама из којих су деца вађена.

Истовремено, на лицу места утврдио је да су српски војници поштовали међународне конвенције о правима ратних заробљеника.

„Заробљеници су имали редовне оброке, а наш војник је јео сув хлеб", подсећа професорка Крстић Мистриџеловић.

„Пред злочином нема неутралности"

После обиласка терена сачинио је тражени извештај српској влади, са фотографијама настрадалих, а затим о томе писао у многим европским медијима - у лозанској Газети, холандским и француским часописима.

Тако је пробијена „медијска блокада".

„Европа је у чуду да једна цивилизована царевина може да почини такве злочине", истиче Бојковић.

Током предавања на Универзитету у Сорбони 1915. Рајс изговара чувену реченицу:

„Пред злочином нема неутралности".

Тиме је покушао да анимира савезнике Енглезе, Французе и Русе да помогну српској војсци која се налазила у избеглиштву, иако је рат буктао у читавој Европи.

За то време, Рајсова браћа су се борила за немачку војску, и неки су и погинули.

Друга велика ствар коју је Рајс урадио је освешћивање света шта рат носи, то су му многи замерали, сматра Ивана Крстић Мистриџеловић.

„Дотад је пракса била да се војници у рату фотографишу како једу или чисте оружје, то су биле слике које је јавност добијала.

„А Рајс је сликао раскомадана тела и објављивао узнемирујуће фотографије, које грађанска Европа тог периода није желела да гледа", наводи професорка.

Током наредних година наставља да путује по Европи и зна се да је био са српском војском током пробијања Солунског фронта 1918.

Тада ће испитивати злочине које је починила бугарска војска над цивилима.

Када је професорка Ивана Крстић Мистриџеловић писала о томе, каже да је била „полуболесна" од сцена које су непојмљиве људском мозгу.

Сматрало се, каже, да Срби нису вредни метка, па су их најчешће клали и палили читава села.

„Ставе свештеника у казан, запале ватру и окупе мештане нарочито жене и децу и терају их да певају бугарске песме док се човек крчка", наводи Ивана Крстић Мистриџеловић.

Током мировних конференција у Версају где је 28. јуна 1919. проглашен мир у Европи, Рајс био је стручни сарадник српске владе.

Пошто се јасно ставио на једну страну током рата, одлучио је да се после не враћа у Лозану, јер би то нарушило непристрансост Института који је водио.

Тада се дефинитивно сели у Србију.

Велики добротвор

Био је велики добротвор, помагао је сирочиће, школовао их у Европи, а давао је новац и за Дом војске или изградњу спомен костурнице на Мачковом камену, где се одржала велика битка септембра 1914.

Пошто није имао деце, приватне ствари славног форензичара после смрти припале су деци његовог сарадника Алфреда Фавреа и супруге Лујзе.

Са њима је живео у домаћинству заједно и деца су га ословљавала са „деда".

Данас, Никола Гачић из Горњег Милановца једини је наследник Арчибалда Рајса у Србији.

Како каже, та за њега „велика част" десила се стицајем околности - његова покојна тетка била је удата за Алфредовог сина, Димитрија Фавру.

„Он је велики човек и пријатељ Срба који је помагао кроз живот Србе, волео и остао ту да живи и умре, сахрањен је на Топчидерском гробљу.

„Лепа је то успомена", истиче с поносом Никола.

Николин теча је рођен у кући Добро поље 1925. године на Топчидеру, али се преселио у Швајцарску.

Она је била као мали музеј, пуна ситница које је за живота добијао, а архитектонски урађена као шумадијска кућа.

Вила је добила назив по месту где је пробијен Солунски фронт.

Кад су Николини тетка и теча 1979. године вратили у Србију, донели су и Рајсову заоставштину са собом.

Све предмете из личне збирке Гачић је поклонио музеју и они се чувају у Рајсовој спомен соби на Криминалистичко полицијском универзитету у Земуну.

У кући им је остала само православна икона - триптих Богородице.

„Икона не иде из куће, војник један му је то дао кад су ишли кроз рат да га чува.

„Има посвета позади, војник ју је носио кроз Балканске ратове, али је пожелео да је поклони доктору Рајсу, јер му се човек свидео", сведочи Гачић.

Какви су Срби били у миру

Мирнодопско време и формирање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Рајсу доноси одређено разочарање.

„После рата је друга ситуација, настале су нове околности, примат узимају ратни профитери, политичари и квазиинтелигенција.

„Рајс на делу то гледа", подсећа професорка Криминалистичког универзитета.

Најбољи начин да брзо постанеш богат јесте да постанеш министар, писао је.

У књизи „Чујте Срби" Рајс посебно истиче понашање политичара Николе Пашића, али и његовог сина Рада.

А Пашићево окружење?! Људи сиромашна духа, али корумпирани.

Профитери и мутиводе којима је дозвољавао да се богате под условом да служе његовим интересима.

„Био је разочаран јер је Србија одлучила да највише аустријске и бугарске починиоце злочина не терети и ту је дошло до спора са Пашићем", наводи историчарка.

Рајс је посебно истицао укорењеност корупције у готово све поре друштва, са којима се и модерна Србија суочава.

„Парничар који жели да убрза поступак мора да подмаже писара и што онај који мисли да добије пасош за путовање у иностранство, или странац који би да добије боравишну дозволу, мора да увуче неколико новчаница међу документа која предаје полицији.

Јасно је да нимало не служи на част вашој земљи, али ти потчињени службеници само следе пример који добијају одозго.

Понекад би се јавно мњење ипак узнемирило видевши неке случајеве најочигледније корупције.

Тада би ваши политичари-странчари основали скупштинске анкетне комисије, које никада нису дале неки резултат зато што вукови не једу једни друге".

Неспоразуми и интриге

Рајс постаје први директор Полицијске школе у Србији, али не задуго.

По моделу који је понудио бразилској полицији, желео је да професионализује полицију и да је удаљи од страначких интереса, али му тадашњи политичари то нису омогућили.

Суочен са неразумевањем и изложен многим неспоразумима и интригама, подноси оставку на ту дужност, стоји у биографији.

Од свих предлога како модернизовати полицију, једино је доживео да види оснивање полицијске школе.

„А и школа није потрајала, свега три курса су одржана, то су четворомесечни курсеви", каже професорка Ивана Крстић Мистриџеловић.

У писмима југословенском краљу регенту Александру 1921. и 1929. види се, каже, степен његовог незадовољства.

„Гледао је како га прешишавају они који су, попут Пашићевог сина, за време рата шврћкали по Паризу па после лиферацијама уништавали војску", додаје она.

Лиферације су набавке у које се често „уграде" функционери.

Рајс је био познат и по конзервативном ставу, тврдећи да женама није место у полицији, што у то доба није било ретко.

„Он није био женомрзац, али је истицао незаменљиву улогу жене у гајењу деце и породици", истиче професорка.

Наредних година биће запослен у Народној банци као саветник за кривотворене новчанице.

Тада се његово дивљење према народу чију земљу је одабрао за живот, круни и полако нестаје.

О дипломама и интелигенцији

„Интелигенција" - сејачица раздора кад треба сједињавати.

Људи сиромашног духа не увиђају да се истинска интелигенција не стиче само студијама, па чак ни оним највишим.

Истинска интелигенција је природни дар и проистиче из духа и из срва. Обични сељак може да буде сто пута интелигентнији од универзитетског професора са пола туцета диплома.

Жалосна последица тога била је што је све више младих гурано на студије, уместо да су од њих стварани пољопривредни зналци свог посла (што је било најнепотребније пољопривредној земљи каква је Србија) и веште занатлије који би могли да прерасту у индустријалце.

Уосталом, шта доказује универзитетска диплома? Као што сам већ рекао, ништа друго него да њен власник може покушати, ако је интелигентан и вредан да кроз праксу постане неко и нешто у својој струци.

Цитати из књиге Чујте Срби

Срби Рајса нису довољно схватили и научили у последњем веку, тврди историчарка Слађана Бојковић.

„Искрено, тај његов текст је толико свевременски, као да је писан јуче", напомиње.

Не осећа се временска дистанца, додаје, јер је то линија која се никад није прекидала.

„Бојим се да нисмо показали као добри ђаци који неке ствари науче на сопственим грешкама, иначе се не би дешавале све оне ствари које су нам се догодиле", закључује Бојковић.

Свађа с комшијом и срце на Кајмакчалану

Увек у оделу, са шеширом и лулом Рајс је био цењен у тадашњој Србији, што показује и сахрана са генералским почастима и по православном обреду.

До краја живота обилазио је места битака, дружио се с официрима.

Купио је у Северној Македонији једно имање где је планирао да проводи летње месеце, али га је изненадна смрт спречила.

Критичке оцене тадашње елите као да су се обистиниле.

Преминуо је 8. августа 1929. од срчаног удара после свађе са комшијом, бившим министром Миланом Капетановићем.

„То је оно кад кажу уби га прејака реч.

„Историјска анегдота каже да је Капетановић Рајса упутио на своју земљу `да тамо прави ред, а не овде`, за њега је то било превише", подсећа Бојковић.

Из љубави према српском војнику срце је завештао да остане на Кајмакчалану, познатом попришту борби током пробоја Солунског фронта 1918.

Урна са његовим остацима после смрти је пренета тамо, али је касније уништена.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]