Први светски рат и жене у српској војсци: Мистерија госпођице В

Средином 1915, британске локалне новине објављују да се у Велику Британију искрцала Лесли Џој (Џо) Вајтхед, ћерка канадског велепоседника - желела је да као добровољка помогне у Првом светском рату.

„Није било необично то што су новине објавиле интервју са ћерком богатог произвођача памука из Канаде, већ то што у интервјуу она отворено каже да жели да иде на фронт", прича Наташа Стојсављевић, докторандкиња Универзитета Лестер из Велике Британије.

Ретке су биле жене које су се у Првом светском рату бориле на првим линијама фронта.

Стојсављевић у докторској дисертацији проучава улогу жена у Првом светском рату кроз искуства Болнице шкотских жена за службу у иностранству - жена из Велике Британије које су учествовале у рату лечењем и збрињавањем рањеника и болесника широм Европе.

Од 1915. године, у Крагујевцу прве болеснике и рањенике прима прва Болница шкотских жена у Србији.

Докторка овог покрета, Луис Корбет, у свом дневнику прва спомиње Џо Вајтхед, објашњава Стојсављевић.

„Корбет је у дневнику писала о извесној В.

„Писало је да се ради о девојци од само двадесетак година, Канађанки, која је прерушена у мушкарца и служи у српској војсци", прича Стојсављевић.

Та иста девојка, обучена као мушкарац, за време окупације завршава у рукама непријатеља, а у заробљеништву упознајте будућег супруга - поручника српске војске Вукоту Војиновића.

Ко је била Лесли Џо Вајтхед?

Стојсављевић већ неколико година покушава да одговори на ово питање кроз докторско истраживање.

До сада је сазнала следеће:

Лесли Џој (Џо) Вајтхед рођена је 26. фебруара 1895. године, у Монморенси у области Квебек у Канади.

Одрасла је у породици богатих произвођача памука - као двадесетогодишњакиња напушта удобан живот и одлази у Европу.

Пре доласка у Србију, време проводи у Великој Британији и добровољно ради у војној администрацији.

Како је дошла до Србије није јасно, али ускоро се обрела у Крушевцу, где добровољно сарађује са Шкотском женском мисијом - чува медицинску опрему од пљачкаша.

„Једном се десило да су продавнице биле опљачкане, а Џо је сама успела да савлада тројицу пљачкаша", препричава Стојсављевић анегдоту записану у Корбетином дневнику.

Нејасно је и како се придружила Ветеринарском корпусу Војске Србије, али канадске новине, штампане у годинама Првог светског рата, објављују чланак о Џој Вајтхед, у коме пише да је служила као поручник Ветеринарског корпуса Војске Србије.

Какву улогу је имала у Србији?

„Није била докторка, није била сестра, није била ни возач у Болници шкотских жена. Њена улога је била веома интересантна", прича Стојсављевић.

Док се није придружила Ветеринарском корпусу, Џо је чувала стражу и водила рачуна о безбедности медицинских сестара, али и још по нешто.

„За време окупације, жене су биле окружене противничким војницима, а то је значило и претњу од сексуалног насиља", прича Стојсављевић.

Она је, у дневницима које је проучавала, наилазила на записе у којима ауторке алудирају на сексуално узнемиравање окупаторских војника.

„Џо би, обучена као мушкарац, начула од војника које сестре им се допадају и постарала би се да та сестра никада не буде у њиховој близини", прича Стојсављевић.

Доказе о учешћу у акцијама српске војске, Стојсављевић је, каже, пронашла у копији писма које је Џо написала после рата.

Џо се писмом обратила председнику Организације ветерана Првог светског рата у Монтреалу.

„Желела је да зна да ли може да постане чланица организације и зато је приложила доказе о служби у Србији - укључујући сертификат који показује да је служила у Деветом пуку", каже.

Стојсављевић не зна да ли је Џо икада добила одговор.

То није једина ствар која је остала нејасна Стојсављевић.

Мушка одећа и доживотне посете берберину

Писмо које је послала ветеранској организацији потписала је са - Лесли Џој Вајтхед.

„Није имала мушко име нити било шта слично", каже Стојсављевић.

Ипак, Стојсављевић каже да је Џо, годинама након рата, када се већ вратила у Канаду, наставила да иде код берберина.

„Берберин није знао да је Џо у ствари жена", прича Стојсављевић.

Како је то могуће, Стојсављевић за сада само претпоставља.

„Не мислим да је била тајна у српској војсци да је Џо жена, али мислим да је улогу мушког војника толико добро играла - у ствари, она није ни морала да глуми, то је био део њене природе", каже.

У писму које је послала ветеранској организацији, тражила је да се о њеном случају не говори јавно, наглашава Стојсављевић.

То понављају и њени рођаци, са којима је Стојсављевић разговарала у сврху прикупљања података за академски рад.

„То нам показује да је Џо била свесна да живот који живи није конвенционалан."

Важност једнакости у рату и после рата

„Њени рођаци су предложили да би, да је данас жива, о Џо могли да говоримо као о првој небинарној особи у војсци", каже Стојсављевић.

Небинарна особа се не идентификује ни као само мушко, ни као само женско.

„Наравно, када говоримо о људима из прошлости, тешко је да им дајемо такве атрибуте јер тада нису постојали", каже Стојсављевић.

Међутим, додаје да је важно да знамо да су људи са таквим карактеристикама живели и годинама пре нас.

„То је веома важно јер показује да су били међу нама и када нисмо имали име за њих", каже.

Питање које Стојсављевић сада поставља јесте - колико се жена у Првом светском рату заиста борило, а да нико није знао да се ради о женама и да ли се у свим случајевима уопште радило о женама?

„То је део историје којим морамо да се бавимо", каже.

Велика Британија је тек 2018. године дозволила пуно учешће жена на бојним бољима, наглашава и подсећа да су, парадоксално, жене на фронтовима биле присутне цео један век раније.

„Ми знамо толико мало о свему што се тим женама дешавало", каже Стојсављевић.

Она наглашава и важност открића о сексуалном узнемиравању за време рата.

„Сексуално узнемиравање је нешто са чиме се и даље боримо, а откриће о овој жени која је била војник и бранила друге жене од узнемиравања, служи као пример", каже.

Лесли Џој Вајтхед заробили су бугарски војници 1915. године.

Канадске новине су тада писале да је „Канађанка, позната по атлетским способностима" у заробљеништву бугарских војника.

У заробљеништву упознаје будућег мужа.

„Не знам ни колико је добро говорила српски, тако да остаје мистерија на који начин је успела да оствари комуникацију са будућим мужем, поручником Вукотом Војиновићем", каже Стојсављевић.

Пар се ускоро сели за Канаду, где добијају двоје деце, пре него што су се, неколико година касније, развели.

Џо ће се касније још једном удати и добити још двоје деце.

Преминула је 5. јуна 1964. године.

По Џоиној жељи, праунуци и рођаци са којима је Стојсављевић у контакту, не желе да говоре јавно о прабабином искуству у српској војсци, али су поделили њене фотографије - „у корист већег добра коме могу да служе".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]