Олимпијске игре и голотиња: Шта би било када би учесници били наги као у време античке Грчке

Према старогрчкој легенди, 720. године пре нове ере олимпијски спортиста Орсип од Мегаре такмичио се у трци на 185 метара кад му је случајно спало парче тканине које му је покривало гениталије.

Уместо да стане и покрије се од срамоте, Орсип је наставио да трчи и победио.

Његов тријумфални пример остао је упамћен.

Спортско такмичење без одеће - често наглашено издашним наношењем маслиновог уља - постало је главна ствар у Грчкој, доживљено као крајњи израз поштовања према Зевсу.

„Важило је веровање да је Орсип херој и победник, а потом се славило то што је био го", каже Сара Бонд, ванредна професорка историје са Универзитета у Ајови.

„Грци су кренули да се разголите као начин да истакну своје грчко порекло и грађански статус."

У време кад су модерне Олимпијске игре обновљене 1896. године, међутим, културолошка плима одавно се преокренула.

Организатори нису чак ни помишљали на то да врате грчку традицију нагог такмичења.

У савременим такмичењима, одећа сада игра кључну улогу у спортској изведби.

Патике нуде ослонац и пружају одскок у тркачевом кораку, пливачки костими могу да помогну пливачима да лакше клизе кроз воду, а тесна одећа може да смањи ваздушно трење.

Овог лета Олимпијске игре у Токију, међутим, обећавају да ће бити необичне на многе начине, имајући у виду ограничења због Ковида-19.

Али шта ако би предузеле још необичнији корак враћања нагости из оригиналне грчке олимпијске традиције?

Иако то нико озбиљно не разматра, ова идеја поставља нека веома занимљива питања о изведби спортиста, културолошким нормама, сексизму и много тога још.

Више од смерности

За почетак, такмичење без одеће створило би непријатне логистичке проблеме за многе спортисте.

Иако савремени такмичари често наступају у својим спортовима практично голи - носећи само тесни спандекс, на пример - неки делови одеће имају важну примарну сврху: да фиксирају женске груди и мушке гениталије.

„Да не будем прост, то заиста помаже кад је у питању удобност, ако ништа друго", каже Шон Дитон, директор специјалних пројеката Центра за текстилну заштиту и удобност на Државном универзитету у Северној Каролини.

С друге стране, степен до ког одећа заправо поспешује спортску изведбу (за разлику од пуке удобности) мање је јасан.

Према Олги Тројников, професорки функционалних материјала и инжењерства за људе при Универзитету РМИТ у Мелбурну, то зависи од саме одеће, колико она приања телу сваког појединачног спортисте и од самог спорта.

Уопштено гледано, међутим, опрема чини неколико ствари за спортисте, каже Тројников.

Прво, она телу даје аеродинамични облик и „држи вас на окупу", омогућивши снази мишића да буде боље усмерена на тражени задатак.

Каишеви за дизање тегова и спандекс могу да буду од помоћи, на пример, у стабилизовању такмичаревих мишића тако да усмере сву енергију на рад који обавља.

Без такве одеће, то би могло лоше да се одрази на његову изведбу.

Веома глатка одећа може и да смањи отпор са којим се тело сусреће док се креће кроз ваздух или воду.

На пример, поред бријања ногу, бициклисти могу да имају користи од ношења уске одеће са веома мало отпора према ваздуху и стратешки постављеним тешким деоницама како би се створио корисно конфигурисан траг иза њих.

Погледајте видео о храбром олимпијцу из Авганистана

Техничке тканине и дизајн

Најуверљивији пример спортских предности које нуди одећа може, међутим, да се нађе у пливању.

Штавише, овај спорт замало је „постао такмичење у инжењерству уместо само у спортским способностима људског тела", каже Тројников.

Ово питање доспело је у вести 2008. године кад су пливачи који су такмичили на Олимпијским играма у Пекингу оборили 25 светских рекорда.

Двадесет троје од њих је носило специјализовани једноделни полиуретански костим ЛЗР Рејсер.

Према НАСА-и, чији су научници помогли да се осмисли ЛЗР Рејсер, овај револуционарни костим смањио је трење коже за 24 одсто и истовремено компресовао власниково тело како би смањио вучу.

ФИНА, међународно организација за водене спортове, 2010. године је пресудила да ЛЗР Рејсер и слични костими пружају сувише нефер предности њиховим носиоцима.

ФИНА сада забрањује спортистима да се такмиче у било каквом оделу које потпомаже брзину, еластичност или целокупну изведбу.

Ово практично значи да - поред вуче на коју утичу груди или гениталије које се клате - кад би били голи, то не би драстично утицало на целокупну изведбу пливача.

Што се ругих летњих спортова тиче, целокупни допринос одеће бољим временима или резултатима нешто је упитнији, каже Тројников.

„Има много тврдњи да ради ово или ради оно, али заправо нема много тога у томе."

Компресивна одећа, на пример, прављена је тако да промени начин на који тече крв кроз тело како би се унапредила оксигенизација.

Штавише, истраживање је подељено око 50-50 за и против унапређења учинка кад спортисти носе овакву одећу.

„Постоје нека истраживања, али ништа дефинитивно", каже Тројников.

Ојачана обућа

Обућа је, с друге стране, сасвим друга прича, не само за унапређење изведбе већ и за пружање сигурности.

Одговарајућа обућа која пружа ослонац табану и пети, и штити чукаљ, значајно помаже у трчању, скакању и брзим окретима.

Обућа такође смањује притисак на ниже екстремитете, кости, лигаменте и мишиће.

„Стопала носе сву тежину тела", каже Памела Маколи, индустријска инжењерка при Вилсоновом колеџу текстила на Државном универзитету у Северној Каролини.

„Због тога је толико важно имати изврстан ослонац за стопала, да би могла да изнесу ваше тело."

Из безбедности, неки спортови захтевају још специјализованију обућу.

Спортисти који се такмиче у олимпијском једрењу, на пример, ослањају се на своју обућу да им умањи клизање и помогну у стабилности док висе о боку брода.

То смањује потенцијал за опасне несреће и истовремено појачава изведбу.

После свега, каже Маколи, „ако желе да врате учествовање на Олимпијским играма без одеће, то је у реду, али макар задржите обућу."

Учествовање без одеће могло би да утиче на то ко ће на крају завршити на такмичењу.

Са обућом или без ње, неки спортисти - суочени са обавезном нагошћу - могли би да се одлуче да не учествују из протеста.

Конзервативније земље могле би да забране својим спортистима да уопште учествују.

„За културе у којима смерност игра велику улогу, ово просто не би била опција", каже Рут Баркан, почасна ванредна професорка родних студија на Универзитету у Сиднеју, и ауторка књиге Нагост: Културолошка анатомија.

Настала би и озбиљна правна и етичка питања, уколико би се од спортиста млађих од 18 година такође тражило да се такмиче наги.

Иако су голи мушки спортисти са само 12 година учестовали на старогрчким Олимпијским играма, имајући у виду религиозну природу самих игара, каже Бонд, сексуална активност или сексуализација спортиста била је строго забрањена и не би се толерисала.

То не би био случај данас. „Нагост на Олимпијским играма је имала другачије значење тада", каже Бонд.

„Данас би постала веома инхерентно сексуализована и веома порнографска, а то би, заузврат, постало веома предаторски."

Наги на телевизији и друштвеним мрежама

У Старој Грчкој, Олимпијске игре такође је гледала првенствено елитна мушка публика, од којих су сви имали исту културолошку и верску позадину (шачици неудатих жена такође је дозвољено да присуствују).

Данас, Игре се емитују милионима људи широм света.

Иако би конзервативне земље вероватно забраниле да станице емитују Олимпијске игре, на либералнијим местима, „медијске компаније би подивљале од узбуђења", каже Баркан.

Реакције међу гледаоцима, с друге стране, биле би веома помешане.

„На сваку особу која мисли да је нешто уметнички, племенито и величанствено, било би неких других које би мислиле да је то одвратно", каже Баркан.

Друштвене мреже би се постарале да се читав спектар мишљења рашири надалеко, готово сигурно утичући на изведбу спортиста чија би се тела процењивала - било добро или лоше.

Слободнијим спортистима би се можда допала пажња.

„Имали би савршена тела којима би се разметали", каже Баркан.

Али чак и најсамоуверенијим такмичарима ова врста пажње вероватно би тешко пала.

„Они не контролишу шта би медији и популарна култура направили од свега тога", додаје Баркан.

Женски и трансродни спортисти, додаје Баркан, „несумњиво" би се сусрели са више осуде од мушких.

Има много историјског преседана за ово.

Кад је Бренди Частејн скинула дрес славећи одлучујући гол на Светском првенству за жене 1999, фотографије фудбалерке у спортском грудњаку створиле су међународну медијску помаму - упркос томе што се мушки спортисти, наравно, све време виђају без мајице.

„Америчка јавност је чак и то сексуализовала", каже Бонд.

„Могу само да замислим шта би се десило да се спортисти скроз скину."

И заиста, за многе спортисте, психолошки ефекти потпуно нагих Олимпијских игара могли би у целости да засене било какве физичке предности неношења одеће.

„Замислите само колико је тешко игнорисати милион гласова који коментаришу најинтимније делове вашег тела", каже Баркан.

Кад би нагост постала стално обележје Олимпијских игара, онда би, временом, могло да се деси да се друштво врати на доживљавање спортске нагости кроз призму херојства и величања.

Али то се свакако не би десило преко ноћи, каже Баркан.

У међувремену, за многе спортисте емоционална енергија неопходна да се искључи културолошки баласт и друштвена осуда који прате нагост вероватно би оставило трага на њиховој спортској изведби.

Под овим теретом, победници првих нагих летњих Олимпијских игара могли би да буду не они са највећом спортском срчаношћу, већ они са најснажнијом способношћу да каналишу ментални склоп старих Грка.

Погледајте видео о трошковима организације Олимпијских игара

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]