Олимпијске игре и њихова старија сестра са Палића: Ко је био Лајош Вермеш, мађарски племић и заљубљеник у спорт

Док је Пјер де Кубертен у двадесетима тражио животни позив обилазећи британске школе и америчке колеџе са жељом да их реформише и оснује радничке универзитете, о чему се данас мало зна, у другом делу Европе већ су се увелико такмичили спортисти.

Шеснаест година пре обновљених Олимпијских игра, на Палићу - у срцу тадашње моћне Аустроугарске царевине - младићи су одмеравали снаге у многим дисциплинама.

Оснивач Палићких спортских игара био је Суботичанин Лајош Вермеш, мађарски племић и заљубљеник у спорт.

Плава крв и спортски дух су само нека од биографских сличности Вермеша и далеко познатијег савременика Кубертена, оснивача модерних Олимпијских игара.

Синови револуционара

Кубертен је рођен 1863. у породици француских аристократа и поборника потоње поражене Париске комуне 1871.

Тако израста у републиканца и патриоту са интернационалним погледом на свет.

Као младић мислио је да ће га историја памтити као „великог образовног реформатора", пише енциклопедија Британика, али се то није десило.

Сличан пут проћи ће и ентузијаста Лајош Вермеш, најстарији син веома богатих угарских велепоседника.

Он је рођен 28. јуна 1860. на Палићу надомак Суботице, града који је данас на северу Србије на граници с Мађарском.

Отац му је био поручник који се борио заједно са вођом мађарске револуције Лајошем Кошутом 1848.

Од њега је наследио љубав према господским спортовима, то су била такмичења коња и паса.

Школовао се у Пешти у гимназији, где су класични језици - латински и грчки, били међу главним предметима.

„Он је био у Пешти од десете до 18. године и као млађи гимназијалац почео је да се бави гимнастиком", каже за ББЦ Михаљ Вермеш, Лајошев унук.

У 17. години Лајош постаје првак државе на коњу, то му је била прва медаља која ће му дати ветар у леђа и окренути га заувек према спорту.

„То му је био животни циљ - за спорт је био у стању све да уради и да пропагира спорт и вољени Палић", каже Вермеш, суботички професор математике у пензији.

Он цитира један дедин интервју, који му се посебно свиђа због „романтичног призвука".

„У најранијој младости сам се верио са спортом и остао сам вечити заљубљеник спорта", рекао је тада Лајош Вермеш.

Омиљени спорт му је био велосипед - „гвоздени коњ" - претеча модерног бицикла, на ком је изводио разне акробације, мачевао се и играо поло.

Како је све почело?

Управо у гимназијским данима Лајош бива надахнут античком културом и Олимпијским играма.

„То му је дало идеју да са млађим братом Нандором и братом од стрица Белом и са дугогодишњим пријатељем Николом Матковићем оснује први гимнастички клуб у Суботици 1880.

„Преко тог гимнастичког клуба они су почели да организују олимпијске игре, а звали су их у то време Палићке спортске игре", каже Вермеш.

Прве су одржане 26. августа 1880, док ће прве модерне Олимпијске игре у Атини почети 1896.

„Све се дешава у духу Олимпијских игара, овде имам Кодекс аматеризма", показује ка хрпи старих и добро очуваних фотографија и списа.

„Поставили су врло строге критеријуме ко може да се такмичи - тај који се бавио професионално, као наставник физичког васпитања није могао учествује", каже Вермеш.

Иако су почеле скромно са свега три дисциплине - рвање, бацање тега и скок у даљ, сваке наредне године Игре су бивале богатије.

Млади племић није жалио новце да изгради виле за смештај спортиста, налик данашњем Олимпијском селу.

Победницима су следиле издашне награде, а било је и много публике.

„Посебни возови су успостављени из Сегедина јер су Палићке игре биле врло интересантан догађај", додаје Лајошев унук.

Са њим разговарамо у кафићу на Палићу који се налази тачно на месту некадашњих трибина које су окруживале бициклистичку стазу и стадион.

Данашњи палићки ресторани имали су првобитно другачије намене - Мала гостиона била је коњушарница, а Рибља чарда фискултурна сала.

У којим дисциплинама су се такмичили?

Организатори Палићких игара су сами креирали разне спортске дисциплине, које данас делују помало необично.

Сва три скока - у вис, у даљ и с мотком су се бодовали заједно, на пример.

„Приликом бацања копља и бацања диска није се мерила само дужина већ је требало погодити и циљ.

„Била је дисциплина пливање са препрекама - на Палићко језеро би бацили балване, па су пливачи морали или испод или изнад да отпливају", наводи Вермеш.

Посебно је тадашњој публици било атрактивно такмичење велосипеда на седам километара дугачкој рути од Палића до Суботице и назад, уз обилажење понегде насутог песка на путу.

У сваку од њих уткана је Вермешова спортска филозофија да спорт мора да буде доступан сваком човеку и у свакодневном животу.

„Она је у то време била врло смела и напредна, јер у то време је спорт био привилегија само богатих", напомиње Вермеш.

Додаје да су на Палићке игре долазили такмичари и целе Европе, те су и спортски догађаји у Бечу и Будимпешти били темпирани тако да се не поклапају са овим.

Обнова античких идеја

У 19. веку су враћа се античка идеја да је физичка култура итекако важна и у том контексту треба посматрати живот и рад Лајоша Вермеша, наводи етнолог Арпад Пап из суботичког градског музеја.

Подсећа на латинску максиму, која тада оживљава - У здравом телу, здрав дух.

„То је друга половина 19. века и то је време кад су почела ископавања у Помпеји, Шлиман је почео да истражује Троју, иако то нису била музеолошки исправна истраживања свакако су скренула пажњу на класичну грчку културу.

„Тад је још једанпут после ренесансе оживела идеја о грчком стилу размишљања, где је спадао и спорт", каже Пап.

Вермеш са 16 или 17 година стиже у Напуљ, где у археолошком музеју, који је у то доба млада институција, среће скулптуру Бацача диска.

Дискоболоса је у оригиналу у бронзи израдио антички вајар Мирон, али је она изгубљена, сачуване су бројне римске копије у мермеру.

„То Вермеша подстиче на размишљање да средства, којих је било прилично пуно, намени за спорт.

„И 1880. године креће у оно што је назвао Летње спортске игре и то на Палићу, у воћњаку који је био власништво његове породице", додаје Пап.

Две године касније су то већ игре са теренима, гледалиштем, са одређеним дефинисаним спортским активностима.

„То може да се сврста на неки начин у претечу Олимпијских игара", наводи Пап.

„Олимпијске игре" широм Европе

Кад год би се у Европи поново јавила фасцинација древном Грчком, упоредо би се појављивала и харизматична фраза „Олимпијске игре".

Историчари су открили десетине такозваних Олимпијада од ренесансе до раног модерног доба, пише Британика.

Овај занесењачки призвук у имену посебно су добијали спортски, гимнастички и фолклорни фестивали у 18. и 19. веку широм Канаде, Грчке, Француске, Немачке, Шведске и Велике Британије.

Ти локални или национални сусрети често су имали за циљ да потврде супериорност аутохтоне физичке културе у односу на супарничке народе.

Супротно томе, Кубертен је са сарадницима од почетка желео да направи четворогодишњу манифестацију искључиво међународног карактера.

Београђани гостовали и донели међународни карактер

Да и Палићке игре добију међународни карактер, помогли су учесници из Београда, тадашње Краљевине Србије којом је владала династија Обреновића.

Када су се четврти пут организовале 1884. дошла су тројица Београђана - два службеника и један трговац.

„Свака част Кубертену, али и пре њега ми смо имали човека који је препознао значај идеје олимпизма", каже за ББЦ суботички новинар Никола Стантић.

„Лајош Вермеш је био далеко испред свог времена, у то време спорт је био намењен за богаташе - коњи, пси и то је то.

„А он је имао идеју да спорт буде за све и за децу, раднике, а не само за привилеговане и није одустајао од спорта никада", истиче Стантић.

Две године пре првих Игара у Атини Пјер де Кубертен је 1894. на Сорбони организовао Комитет за почетак обнове спортских игара.

„На тај Комитет је позвано и Гимнастичко друштво из Суботице.

„Међутим, како је остало записано деда је био заинтересован за организацију сопствене Палићке олимпијаде па није отишао", каже Михаљ Вермеш.

У породичним шкрињама сачуван је велики број дединих фотографија, што није била честа пракса тог времена.

Пре пет година Мађарски олимпијски и спортски музеј је издао студију „Лајош Вермеш први мађарски спортски фотограф".

Говорећи о томе, унук показује књигу у којој је скица машине која од непокретних слика прави покретне, каква је тад, каже, постојала само у Америци.

Да је Лајош Вермеш мислио на сваки детаљ показује и податак да је крајем 19. века у Будимпешти имао фотографску радњу, не у комерцијалне сврхе већ је служила за промоцију спорта.

„Вермеша нико није натерао, а он је уложио силне паре.

„Имао је страшне идеје да изгради бројне објекте за спортисте, али и да доведе госте из Будимпеште - позоришне глумце који су са брода на језеру такмичарима изводили грчке трагедије", додаје Стантић.

Спортисти у крчмама

Вермеш је као племић и током младости и зарађивао од имања, али су паре углавном ишле на остварење његовог сна - пионирско опремање спортских игара.

„Године 1884. направио је елипсасту атлетску стазу обима 225 метара, около су биле трибине.

„То је прва затворена арена у тадашњој Мађарској", наводи Вермешов унук.

Осам година касније изградио је и асфалтну бициклистичку стазу обима 500 метара - трећу у тадашњој Европи, после Енглеске и Немачке.

„Та инвестиција и изградња Совине куле коштале су га тадашњих милион форинти, а компарације ради, један службеник је годишње зарађивао свега 300", каже он.

Његов деда је изградио 15 објеката поред Палићког језера, међу њима и две куле које га и данас красе - Совину кулу и палату Лујза.

Совина кула била је намењена за смештај такмичара, а Лујзу је градио за своју мајку, јер је рано остао без оца.

Вермешов унук каже да деда Лајош никад није опсовао, ни пио алкохол - живео је спорт.

Међутим, остали такмичари углавном нису били тако дисциплиновани.

„Постоји анегдота о томе да је увече у одређено време Совина кула била закључана и они спортисти који би дошли касније морали су канапом или ужетом да се пењу на виши спрат.

„Не треба заборавити, да Палић и околина нису оскудевали у винима и крчмама, а ови спортисти су на специфичан начин вршили припреме за спортске резултате", каже Пап.

Не чуди онда што су касније уведени карантини за спортисте.

Према сачуваним записима, наводно су током Палићких игара обарани су рекорди, али то треба узети с резервом, упозорава етнолог.

„Некад су забележили да су на тим Палићким играна били фасцинантни резултати, који су под правим околностима наводно превазиђени тек 1936. у Берлину.

„Пре ће бити да нису тачно мерили ни време, ни даљине", додаје Пап.

Иначе, колико су Суботица и овај миран равничарски крај испреплетани са спортом показује и то што ће сестрић овог етнолога учествовати ове године на Олимпијским играма - Мартин Мачковић, члан веслачке репрезентације Србије.

Особењак

Вермеш је по много чему био специфичан.

Како каже његов унук, помагао је тада младом суботичком спортисти, касније конструктору и пиониру авијације Ивану Сарићу.

„Сарићу се јако свидела бицикла што је деда возио и он је такву направио од дрвета.

„Кад је видео то деда му је купио бицикл и на њему је после освајао по Европи", каже Михаљ Вермеш.

Сарићев споменик са бициклом данас краси Суботицу.

Иако је Вермеш значајно утицао да порасте популарност Палића и Суботице, суграђани су га, ипак, гледали „мало по страни", каже Арпад Пап.

„Гледали су га као чудака неког и прича се да је пре Првог светског рата место штапа за шетњу носио неке цеви.

„Врло радо се упуштао у неке обрачуне и агресивна деловања", наводи Пап.

У то доба у Суботици су била два пука мачевалаца - краљевски и домобрански - чији су официри били вешти у баратању сабљом.

„Наши околни племићи и богати грађани су радо изазивали официре на двобоје.

„То је допринело развоју грађанског спорта", наводи Пап.

Време узлета Угарске

Тај период се поклапа са постепеним буђењем грађанског слоја у највећој европској царевини.

Угарска се посебно убрзано развија од 1867. и склапања Аустро-угарске нагодбе којом је успостављена двојна монархија.

Нагодба је била договор бечког двора и Мађара око преуређења Хабзбуршке монархије.

Гарантовала је мађарској влади у Будимпешти једнак статус аустријској влади у Бечу.

„Нагодба је погодовала прилично и развоју туризма, притом порези се нису толико наплаћивали.

„Она је донела економски развој, индустријски и тих 50 година до почетка Првог светског рата сматра се развојем без премца", каже Пап.

Тај период мира и привредни замах се огледа и уметности.

Захуктава се особени стил у архитектури - мађарска сецесија - украшен фолклорним мотивима.

Палић тог времена, као бањско лечилиште, поредили су са Карловим Варима у Чешкој, додаје Пап.

„Такво окружење могло је да изнедри неког попут Лајоша Вермеша", закључује етнолог.

Због трамваја изгубио све

Залогај који финансијски није могао да прогута била је жеља да изгради трамвајски саобраћај од Палића до Суботице.

Због неуспеха тог пројекта Вермеш је банкротирао и сва имовина је отишла на добош попут виле на Палићу.

Трамвај је касније заживео, али га нема на суботичким улицама од 1974.

Убрзо потом, Вермеш 1895. добија позив да у румунском град Клужу буде професор фискултуре на Универзитету.

Кућни буџет је допуњавао држећи часове рвања и мачевања.

Један од полазника посебно се издвојио - 1898. на адресу у Клужу стигао му је позив да мачевању обучава српског краља Александра Обреновића.

У Београду је на двору провео шест недеља, о чему сведочи позлаћена сабља коју је добио од краља у знак захвалности.

Две деценије је његов деда живео у Румунији, где је стекао скромну пензију.

У Суботицу се враћа у освит Првог светског рата 1914.

Тада су Палићке спортске игре заувек престале да постоје.

Лајош Вермеш умро је на крају рата 22. маја 1945.

У годинама несташице после Другог светског рата замало да вредна породична успомена буде утопљена за ножеве, сведочи унук, али ипак завршила је у Музеју Суботице.

„Сећам се као дете кад је то тата предложио мами, срећом нису то урадили.

„Сад се нешто мислим, шта ће им ножеви кад тад ни хлеба нису имали", каже уз осмех некадашњи наставник и „просечни фудбалер" Вермеш.

Породичну спортску традицију славније су наставили Михаљеви синови - један је кик боксер, други хокејаш.

Награда, шеталиште, споменик

Суботица се достојно одужила његовом деди, сматра Михаљ Вермеш.

Подсећа на подизање споменика на Палићу 2004. рад вајарке Вере Габрић Почуча.

Стручни жири у организацији суботичких новина већ годинама додељује најбољем спортисти награду са именом Лајош Вермеш.

Тад се још није много знало о Вермешу.

У Мађарској је недавно урађен документарни филм о Вермешу, али се у Европи и даље не зна довољно о њему.

Један од иницијатора да се установи награда са Вермешовим именом 2006. био је новинар Никола Стантић.

Он је потомак чувеног буњевачког атлетичара Ђуре Стантића.

Ђура је један од Вермешових ученика, светски првак у брзом ходању, који је на Међуолимпијским играма освојио прву златну медаљу 1906. - тадашњи златни пехар.

Постоји анегдота да се први пут на спортским играма на Палићу појавио у оделу и чизмама и нису му дали да учествује у трчању.

Није желео да се пресвуче и око стазе је ишао паралелно с такмичарима и био убедљиво бржи од оних који су кретали краћом деоницом.

Тада га је запазио Вермешов сарадник Никола Матковић и пожелео да му буде тренер.

„Знам за причу да је Ђуро Стантић увек пешке ишао на посао, сваки дан је ишао од куће до Палића.

„То је та генерација која је остала из Вермеша која је волела спорт и ширила те идеје", закључује Стантић.

Није много волео фудбал

У мимоходу векова Суботичани су добили позив да присуствују спортском такмичењу у Београду.

Било је то 21. и 22. јула 1900.

Тадашња штампа бележи да су возом стигли до Новог Сада, а одатле бродом до београдског пристаништа где им је приређен дочек.

У главни град Србије стигло је 40 такмичара и четири даме.

„Наводно су у тим надметањима тријумфовали Суботичани, али читава прича је интересантна јер је том приликом на Топчидеру игран фудбал.

„Капитен суботичког тима Иван Сарић поклонио је фудбалску лопту присутном краљу", каже Вермеш, описујући тада још слабо познат спорт.

Постоји анегдота да Вермеш иако је волео многе спортове, није имао обичај да посећује фудбалске утакмице.

Кад су га упитали зашто је тако, одговорио је - „Долазио бих да се такмичи 5.000, а да гледа 22", одговорио је Лајош Вермеш, цитира његов унук.

Трамвајска карта за успомену

Лајош је као седамдесетшестогодишњак суботичким улицама трчећи пронео Олимпијски пламен, на путу од Атине до Берлина.

То је било 1936. године.

Исте године дао је велики интервју за мађарске новине.

„Некад сам био веома богат и јако сам пуно трошио на спорт и на Палић (...).

„Сада немам ништа сем здравља и још нешто - доживотну бесплатну карту за трамвај", истакао је Лајош Вермеш успомену на један лични наивни потез у мору изванредних.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]