Француска и историја: Шта је Париска комуна и зашто је 150 година касније и даље важна

„Живела комуна, живела комуна!"

Орило се улицама Париза пре тачно 150 година док су се са оближњих зграда виjориле црвене заставе, а радници преузимали полуге власти и на извршне функције постављали делегате који ће представљати њихове интересе.

Све је почело 18. марта 1871. године, на заласку изгубљеног Француско-пруског рата, у „дому револуционарних идеја" и главном граду недавно формиране Треће републике.

„Париска комуна ће у литератури остати упамћена као прва радничка револуција", говори за ББЦ на српском Никола Миликић - историчар и кустос Историјског музеја Србије.

Комуна је донела „револуционарне законе" у покушају да одговори на постојећи систем, а „круцијалну улогу" су тада одиграли радници, објашњава он.

Комуна је кратко трајала, али је донела бројне социјалне мере и одредбе попут укидања стајаће војске, ноћног рада пекара и дугова за станарину, одузимање имовине цркви и додељивање појединих фабрикана управљање радницима.

„Била је то једна установа где су радници покушали да реализују идеју слободе и једнакости при чему су они контролисали власт у граду, у наредна 72 дана", каже за ББЦ на српском научна сарадница Института за политичке студије, Александра Колаковић.

Регуларна француска војска је угушила Париску комуну у такозваној „крвавој недељи", која је трајала од 21. до 28. маја 1871.

Париска комуна и Србија

О Париској комуни је писао један од првих српских социјалиста Светозар Марковић у његовом часопису „Раденик".

Он је био члан Прве интернационале и савременик овог догађаја, па је о приликама у Париској комуни обавештавао јавност путем његових новина.

Слободан Јовановић, српски правник, академик и политичар, такође је писао о Француској и променама у Трећој републици у делу „Примери политичке социологије".

Поред неоспорног утицаја на политичке идеје, па и социјалистички систем у Југославији после Другог светског рата, данас је наслеђе Париске комуне у Србији остало готово само у именима улица.

Поред Београда, улица Париске комуне постоји и у Новом Саду, Нишу и другим градовима у земљи.

Некада јој је била посвећена и лекција у школским уџбеницима, док се данас „помене у неколико реченица", истиче Колаковић.

„Али то је у складу са тиме што нове генерације добијају, ја бих то назвала „твитер знање" - информације ограниченог карактера о већини историјских догађаја, како из националне тако и из светске историје."

Како је настала Париска комуна и шта јој је претходило?

Стварање Париске комуне резултат је читавог низа друштвених и политичких околности и догађаја који провејавају земљом још од Француске револуције 1789.

„То су били чести социјални немири, борба за радничка права, антимонархистичко расположење и незадовољство...", набраја историчар Миликић.

Широм Француске се дуго осећало „свеопште незадовољство међу нижим друштвеним слојевима и радничком класом", а посебно у Паризу, тадашњем главном индустријском центру.

Временом су настајали разни револуционарни покрети, a значајан утицај на Париску комуну имала је и Прва интернационала - међународно удружење радника, основано у Лондону 1864, које је окупљало социјалисте, комунисте и анархисте.

Историчари су сагласни да је један од главних узрока за њено оснивање био рат који Француска водила против Пруске, који је трајао од јула 1870. до јануара 1871. године.

Миликић сматра да је преломни догађај била битка код Седана 2. септембра 1870, када је француска војска претрпела велики пораз, и заробљен цар Неполеон Трећи.

„Како је та информација стигла до Париза, долази до великих демонстрација грађана, проглашења републике и поновног укидања царства", објашњава историчар.

На згаришту Другог француског царства настаје Трећа република коју предводи привремена Влада националне одбране на чијем челу се касније нашао Адолф Тјер, једна од кључних фигура у гашењу Париске комуне.

У том периоду јача и Национална гарда - наоружана формација коју већински чине радници.

Они су се побунили већ крајем октобра, када су напали градску већницу.

„Почели су да изводе нападе на чланове владе јер је она имала буржоаски карактер и у њој су углавном били представници буржоаских, имућнијих слојева друштва", каже историчарка Колаковић.

Немци су у међувремену опколили Париз што је додатно отежало живот његовим становницима.

Миликић каже да је опсада, која је почела крајем септембра и трајала до јануара, довела до „велике глади".

„Пошто храна није могла да се дотури у град, Парижани су почели да једу животиње из зоолошког врта - на пример, слонове", додаје.

У таквим околностима долази до капитулације Париза крајем јануара 1871. године, после чега је потписано примирје Француске и Пруске у Версају.

Проглашење уједињења Немачке одржано је управо у дворцу у Версају, надомак Париза, 18. јануара 1871, што је додатно разјарило Французе.

Био је то један од њихових највећих националних пораза у историји.

Рађање Париске комуне

Устанак који је довео до оснивања Париске комуне избио је 18. марта 1871. године, када је председник привремене владе Адолф Тјер покушао да отме топовску артиљерију од Националне гарде.

Неколико батаљона француске регуларне војске није успело да отме топове са брда Монмартр, иначе купљене новцем становника Париза.

Војнике је опколио голоруки народ, па им је командујући генерал Лекомт рекао да ставе бајонете на пушке, напуне их и запуцају у масу.

Но, војници су се оглушили на његове наредбе.

„И управо је то био тај тренутак, мала победа коју су Парижани еуфорично прихватили и тада се улази у зграде институција и преузимају ствари у своје руке", говори Миликић.

Генерал Лекомт је приведен и стрељан.

Градска управа, становници лојални влади и регуларна војска која је бројала око 40.000 војника напушта Париз и одлази у Версај где ће се привремено сместити.

„Са њима се повлачи и буржоазија, односно богатији слојеви друштва, јер виде у ком смеру све то иде, али не сви, неки ће остати, као и међу средњом класом", додаје историчар.

Убрзо потом су расписани избори јер су комунари, сматра Миликић, „морали да обезбеде легитимитет на основу кога ће владати".

Избори су одржани 26. марта, а комуна је формално проглашена два дана касније.

Два месеца Париске комуне

У комунални Савет - извршно тело Комуне, ушло је 92 члана, односно делегата, бираних по арондисманима, то јест, административним јединицама града.

Париз је тада имао око два милиона становника, а гласало је око 233.000 Парижана, од 485.000 њих са правом гласа.

Женама није било дозвољено гласање, нити је било кандидаткиња на изборима, каже Миликић.

Поред Савета, друго „извршно тело" био је Централни комитет Националне гарде.

Савет је био идеолошки разноврстан, али су две највеће фракције били бланкисти - револуционарни социјалисти, следбеници Луја Огиста Бланкија и присталице социјалистичке школе једног од првих анархиста - Пјера Жозефа Прудона.

„Веома брзо су почеле дебате, а организовани су и такозвани црвени клубови где су се водиле жустре расправе.

„Они су настојали да живе револуционарну утопију и тако су основали комуну која је истовремено била и законодавно, и радно, и извршно тело", каже историчарка Колаковић.

Комунари су донели бројне социјалне мере и одлуке, мада их неки аутори сматрају анархистичким или комунистичким.

Укинут је дечији и ноћни рад у пекарама, отписани су дугови за станарине током периода опсаде града, а фабрике или радионице чији су власници напустили град предате су радницима на управљање.

„Управо ту ћемо видети прве радничке савете и први вид самоуправљања који ће се касније помињати као идеал радничких права, а у социјалистичкој Југославији ћемо га имати формално", каже Миликић.

Такође, укинута је и стајаћа војска, осниване су нове школе, болнице, сиротишта, а чланови породица настрадалих припадника Националне гарде добијали су неку врсту пензије од Комуне.

Донет је и декрет о раздвајању цркве и државе.

„Париска комуна је имала изразито антиклерикални став према цркви, којој је, сходно томе, одузета и национализована имовина.

„Иако су формално и даље могле да раде, цркве су углавном претваране у школе, квартовске скуштине или су биле отворене за предавања", објашњава Миликић.

Широм града су се уместо француске тробојке вијориле црвене заставе, спаљена је гиљотина и срушени споменици који су симболизовали мржњу међу народима.

Иако је град са источне стране и даље био опкољен Немцима, а француска регуларна војска већ од априла надирала са запада затварајући прстен око града, тежило се нормализацији живота у комуни.

Жене су одиграле значајну улогу у овом историјском догађају.

Ангажовале су се у школама и болницама, примане су у Националну гарду и биле на барикадама током борби.

Једна од најпознатијих комунарки - Лујза Мишел, познатија као „црвена девица" чувена по борбености, после пропасти Комуне протерана је из Француске.

Једна од најзначајнијих жена комуне је и „заборављена" Андре Лео.

„Она је написала чланак у часопису који носи наслов ,Војници идеја' и управо је у ту објашњена суштина Париске комуне", додаје Колаковић.

„Крвава недеља"

Париска комуна је угушена у такозваној „крвавој недељи" од 21. до 28. маја.

Трупе регуларне француске војске су раније заузимале утврђења око града, да би од 21. маја кренуле да улазе у Париз и освајају део по део.

Национална гарда је била организована по квартовима, што им је, наводи Миликић, онемогућило да „спроведу велику контраофанзиву која би можда зауставила надируће трупе француске војске".

Барикаде постављене широм Париза су војници лако савладавали због широких булевара које је Наполеон Трећи изградио током власти .

„Сиромашнији квартови су се грчевитије бранили, док су се у деловима у којима су живели виши сталежи, водиле мање борбе", истиче историчар.

Напослетку, комунари су поражени и велики број је ухапшен.

Миликић каже да су суђења били кратка, а пресуде „изрицане одмах".

Они који су проглашавани кривима су затварани, протеривани, кажњавани присилним радом или стрељани.

Убијено је између 20.000 и 30.000 комунара.

Једна од већих егзекуција извршена је код Зида федералаца, северног зида париског гробља Пер Лашез где је последњег дана „крваве недеље" стрељано 147 учесника Париске комуне.

„Касније је тим преосталим браниоцима Белвила, радничког дела предграђа Париза, подигнут споменик.

„То је и дан данас место које сведочи о овом догађају и на коме се одржавају комеморативне свечаности, а било је и место окупљања касније", објашњава Колаковић.

Стрељани су и припадници побуњеничке Националне гарде, а међу жртвама су били надбискупи и црквени свештеници.

После гушења комуне, у Париз се враћа привремено измештена влада.

Председник версајске владе Адолф Тјер убрзо постаје први председник Треће републике, да би га на том месту 1873. наследио Патрис Мак Маон, генерал који је предводио француске трупе у разбијању Париске комуне.

Наслеђе Париске комуне

Александра Колаковић сматра да је Париска комуна „један од догађаја чији ехо дуго опстаје".

Она за Француску представља „прелаз ка републиканском уређењу и постепени, дефинитивни раскид са монархистичким идејама и тенденцијама".

„Ипак, због оружаног преузимања политичке власти Париска комуна је дуго и оправдано имала негативан призвук", додаје Колаковић.

Њен значај се огледа и у томе што је радништво тада укључено у „непосредну власт", као и кроз утицај који је касније извршила на „организовање радничких партија".

Француска се и после Комуне суочава са „низом штрајкова, потреба за решавањем радничких проблема и побољшањем положаја радника", а њен дух је провејавао и у другим деловима света.

Миликић сматра да је њено наслеђе и те како било изражено код анархиста, на примерима Кронштатког устанка из 1921. године у Русији, Шпанског грађанског рата од 1936. до 1939. и код украјинског анархисте Нестора Махноа.

Код комуниста је „очигледан утицај извршила" у Октобарској револуцији.

„Доста се помињала и у студентских демонстрацијама у Паризу маја 1968, а сличне нереде можемо и данас да видимо са (покретом) Жути прслуци", додаје историчар.

Колаковић каже да се утицаји Париске комуне примећују у Француској код „левих учења" и даље присутних, пре свега у „интелектуалном животу".

„Поред Париске комуне и револуције, присутна је и тема самоуправљања и оне су изузетно привлачне научницима и медијима.

„А колико је Париска комуна битна Французима данас сведоче и научне конференције које се упркос пандемији ових дана одржавају поводом 150. годишњице", закључује историчарка.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]