Историја, антифашизам и Хрватска: Када су лабински рудари устали против надирућег фашизма

Нагутани прашине и црних, угљенисаних образа, неколико стотина истарских рудара одложило је пијуке којима су свакодневно дубоко у утроби земље куцали на врата пакла, дохватило пушке и под црвеним барјаком устало против надирућег фашизма.

Преузели су контролу над три рудника у околини Лабина, минирали рударска окна и њихове прилазе и организовали „црвене страже".

Тако је пре тачно једног века - 2. марта 1921. године настала Лабинска република, самоуправна јединица која је овај назив добила деценијама касније.

„Изразито сам поносна на Лабинску републику јер има велики значај.

„Ипак је то први антифашистички устанак у свету, а то што се догодило у мом малом Лабину у мени буди још веће осећаје поноса", каже за ББЦ на српском Јелена Грегов из овог истарског града.

Грегов је о Лабинској републици слушала још као мала од деде који је цео радни век провео у руднику.

„Тада сам била премала да бих схватила дедину причу и њен значај, али сам касније кроз средњу школу, а нарочито факултет продубила знање о тој теми.

„Чак сам и за дипломски рад изабрала тему везану за рударство на Лабинштини и Лабинску републику", објашњава Грегов, магистарка географије.

Главни разлози за штрајк рудара били су лоши радни услови и мале плате, али и репресија италијанских власти над локалним становништвом.

„То је био револт који је био и социјални, али је имао и једну врсту политичког бунта јер се мора узети у обзир да су све те рударске средине врло осетљиве по питању социјалних и других права", каже за ББЦ на српском Ведран Кос, водитељ Народног музеја у Лабину.

Италијанска војска је после 37 дана мецима угушила штрајк и уједно прву побуну против фашизма у Европи.

Тако је Лабинска република престала да постоји 8. априла 1921. године.

„Истра је међу првима осетила - шта је то фашизам"

Истра је почетком 20. века била у саставу Аустроугарске монархије.

Тада су, каже Кос, рудари имали „пристојне плате и повољне социјалне услове".

Међутим, преласком Италије на страну Антанте, војног савеза из Првог светског рата, који су чинили Велика Британија, Француска и Русија, долази до промена.

Потписивањем тајног Лондонског споразума 26. априла 1915. године, Италија се придружује силама Антанте, а заузврат добија део хрватског приморја, поједина острва, Ријеку и Истру.

Ове хрватске територије, међу којима и Истра, и формално су припале Италији Рапалским споразумом са Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца 12. новембра 1920.

„Италијани су после Првог светског рата били ослабљени, привреда им је патила и био им је потребан замах, а угаљ је био оно што је данас нафта и без њега нема електрана, бродова, возова", објашњава Кос, дипломирани археолог и професор историје.

Прво што су Италијани урадили по преузимању лабинских рудника каменог угља - „смањили су плате и повећали број радних сати", док се упоредо одвијао и процес италијанизације.

„Фашисти су били присутни пре него што су дошли на власт 1922, а пар година раније радило се на италијанизацији словенског становништва Истре и приобалних делова.

„Доносили су разне декрете којима су се мењала имена и презимена, нисте могли да причате народним језиком и друго", додаје Кос.

Незадовољство је кључало у народу и међу рударима, а први окидач за побуну био је управо напад фашиста на Радничку комору у Трсту 28. фебруара 1921. године.

Ипак, кап која је прелила чашу канула је следећег дана када је у истарском граду Пазину група фашиста на железничкој станици пребила рударског синдикалног вођу - Ивана Пипана.

„Истра је међу првима осетила у правом смислу речи - шта је то фашизам."

Био је то последњи у низу инцидената, после кога су се рудари дигли на буну.

„Кова је наса - Рудник је наш"

Штрајк је започело око 600 рудара - 2. марта 1921. године у руднику Винеж, да би потом заузели и друга два најстарија истарска рудника - Штрмац и Крапан.

Одмах у се наоружали, минирали улазе у руднике и организовали такозване црвене страже на чије чело је постављен Франческо Да Ђиоц.

Њихов задатак је био да контролишу улаз и излаз из рудника, јер су сви били повезани подземним тунелима.

Побуњени рудари су направили и заставу црвене боје на којој се поред симбола комунизма - петокраке и српа и чекића, налазила и година побуне - 1921.

„Не можемо рећи да су већински били комунисти, али било је чланова Комунистичке партије и заставу су одабрали из тих побуда", сматра Кос.

Додаје да је застава прављена по узору на оне које су се вијориле током Октобарске револуције у Русији.

Имали су и слоган који је гласио - „кова је наса", што значи - рудник је наш.

Овај слоган је стајао на грбу Лабина у социјалистичкој Југославији, све до 1993. године.

Број штрајкача је временом порастао, а подршку су добили, каже Кос, и од италијанске социјалисткиње Ђузепине Мартинуци и „црвеног барона" из Пломина, племића Ђованија Тонетија.

Рудари су у једном тренутку покушали да нађу заједнички језик са управом, али пошто преговори нису уродили плодом, кренули су сами да организују производњу угља.

„То је била једна врста самоуправе где су покушали да преузму ствари у своје руке. Започели су производњу и пробали да крену да продају угаљ", говори Кос.

У стварању и раду Лабинске републике, која је заправо обухватала само ова три рудника у близини Лабина, учестовали су рудари седам нација.

Суђење и ослобођење

Упркос елану и вољи рудара, Лабинска република је потрајала свега 37 дана.

Устанак је угушен 8. априла после краткотрајног оружаног сукоба у месту Штрмац, поред Лабина.

Власт је довела војно-полицијске јединице из Италије које су биле опремљеније и надјачале су рударе.

У борби су погинули рудари Адалберт Сијкора и Максимилијан Ортар, док је од последица рањавања преминуо Фрањо Марган.

Десетине рудара је ухапшено и одведено у затворе у Ровињу, али и у Пулу, где им је с јесени 1921. године и суђено „по старим аустроугарским законима", иако је Истра тада и формално припадала Италији.

Пред лице правде изведено је 52 рудара које су теретили за „окупацију рудника, успостављање совјетског режима, супротстављање властима, минирање рудника, држање експлозива и низ других незаконитих радњи".

Судски процес је трајао око две недеље и напослетку су сви ослобођени.

„Имали су добре адвокате, који су их одбранили", наводи Кос.

Додаје да је процес производње у рудницима настављен, али и да је после Лабинске републике „отпор међу рударима увек постојао".

„Они су после наставили да делују у комунистичким ћелијама, организацијама, а били су и чланови Комунистичке партије Југославије."

Фашистичка партија, предвођена Бенитом Мусолинијем, преузела је власт у Италији крајем октобра 1922. године после „Марша на Рим".

Исте године, синдикални вођа побуњених лабинских рудара - Иван, односно Ђовани Пипан, како је гласило његово италијанизовано име, одселио се у Сједињене Америчке Државе.

Наставио да се бори за радничка права у „синдикату пекара и таксиста", због чега га је наводно убила мафија.

После пропасти Лабинске републике, а услед фашистичке репресије над локалним становништвом, много људи се иселило из Истре у Краљевину Југославију, да би се по окончању Другог светског рата вратили у завичај.

Кос каже да је међу њима је било и штрајкача из 1921, а последњи од њих је преминуо 1999. године у Хрватској.

Исте године је затворен и последњи рудник у Лабинштини - територији лабинске општине, који се налазио у Тупљаку.

„Део идентитета"

Јелена Грегов каже да је њена породица веома везана за Лабинску републику и руднике.

Њена сестра је прошле године отворила кафић који је „уређен и посвећен рударима", а зове се „Карбон", што значи угаљ на лабинском дијалекту.

„И ево, ових дана се слави и обележава 100 година Лабинске републике, те сам срећна и поносна што се та баштина препознаје и није заборављена", додаје Грегов.

Ведран Кос, водитељ Народног музеја у Лабину, каже да је његов град и те како везан за рударство и овај историјски догађај - који је препознатљиво име добио тек у социјалистичкој Југославији.

Тако је, додаје, Јосип Броз Тито посетио Лабин 1971. године и у част пола века Лабинске републике пустио у рад термоелектрану Пломин 1.

„Рудник је изградио цео Лабин, целу Лабинштину, туризам се појавио захваљујући рудницима, као и цео низ фабрика."

Иако рудници више од две деценије не раде, Кос каже да се заједница труди да том наслеђу пронађе нову вредност, „у смислу туризма и културе".

Наравно, места има и за Лабинску републику коју не заборављају.

„Сви смо везани уз Лабинску републику и с поносом се присећамо тих дана, то је једноставно део нашег идентитета", закључује Кос.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]