Други светски рат: Прва пролетерска бригада - од народних хероја до избледелог сећања

По шумама и горама Југославије, по летњој оморини и зимском минусу, током Другог светског рата битке против окупатора, водила је бригада шароликог састава - партијски кадрови, сељаци, интелектуалци, радници, студенти.

Прва пролетерска ударна народноослободилачка бригада основана је у Рудом, данашњој Босни и Херцеговини, 21. децембра 1941. године.

Према историјским подацима, ова бригада је водила око 530 већих и мањих борби са немачким, италијанским и бугарским снагама, усташама, домобранима и четницима.

Њени припадници стално су били у покрету, а током рата су у дугим маршевима препешачили око 20.000 километара, односно 15 километара дневно.

Из Другог светског рата бригада ће изаћи победнички, али ће неки њени припадници постати непријатељи након резолуције Информбироа, док ће по распаду земље сећање на њу почети да бледи.

„Она је била уникатни производ друге, социјалистичке Југославије - Народноослободилачког покрета и Комунистичке партије, а њено наслеђе је нестало, заједно са нестанком те државе", каже за ББЦ на српском Гај Трифковић, историчар из Сарајева.

Бригаду је основао Централни комитет Комунистичке партије Југославије (ЦК КПЈ) са Јосипом Брозом Титом на челу.

Тако је настала прва регуларна партизанска јединица, која се кретала и борила широм окупиране територије, ширећи уједно комунистичку идеју.

Учествовала је, између осталог, у биткама на Неретви и Сутјесци, на Сремском фронту и ослобођењу Београда и Загреба.

Кроз њу је прошао велики број познатих бораца и заповедника - од Коче Поповића и Филипа Кљајића Фиће, преко Јова Капичића и Влада Дапчевића, до Милана Антончића Велебита и Павла Јакшића.

Расадник кадрова за будуће јединице

Прву пролетерску бригаду чинила су четири батаљона из Србије и два из Црне Горе, који су настали од преосталих партизанских одреда.

У свакој од њих је било око 200 партизана - укупно 1.196 бораца, од тога 71 боркиња.

Први и други црногорски батаљон су у источну Босну пристигли потискујући четнике, док су крагујевачки, шумадијски, краљевачки и београдски батаљони дошли са Врховним штабом из Санџака, после пада Ужичке републике, 29. новембра 1941. године.

Ужичка република је била прва слободна територија у тада окупираној Европи, захваљујућизаједничком деловању два покрета отпора - партизанског и четничког.

Захватала је подручје западне Србије, делове Шумадије и Поморавља, на површини од око 19.000 километара.

Пролетерска бригада је имала две мисије - војну и политичку.

Са војне стране, сматра историчар Трифковић, постојала је потреба за оснивањем „мобилне милитаризоване герилске јединице".

Претходна главна јединица - одред - деловала је на одређеној територији са људством које није напуштало тај терен.

Политичких фактора је било више - идеолошки сукоб капитализма и комунизма, избијање рата између четника и партизана после пропасти Ужичке републике, почетак совјетске контрафонзиве против нациста у оквиру битке за Москву децембра 1941. и други, наводи Трифковић.

„Комбинација тих фактора наводи руководство Народноослободилачког покрета на челу са Титом, који је био главни предлагач идеје о њеном формирању, да размисли о таквој поузданој војној јединици која би могла послужити као језгро будуће регуларне војске", додаје.

Вођа Совјетског савеза Јосиф Стаљин се није слагао са њеним формирањем.

„Из прагматичних и реално политичких побуда - због антихитлеровске колације са Великом Британијом, Стаљин се противио свему што је могло имати идеолошки предзнак", рекао је Трифковић.

„Стално је покушавао да заузда југословенске комунисте да не би уплашио савезника - Велику Британију - идеолошким манифестацијама усред заједничке борбе против фашизма".

Иако се у имену бригаде налази „пролетерска", то је, сматра Трифковић, употребљено због „симболичке вредности и ултраполитичких тенденција".

Од скоро 1.200 бораца, нешто више од трећине чинили су радници - остали су били сељаци, ученици, студенти, интелектуалци, официри и жандарми.

„Врата су била отворена не само радницима, већ свим осталим људима из других класа и друштвених слојева уколико су сматрани поузданима."

Статут пролетерских бригада је дозвољавао приступање група или појединаца искључиво на добровољној бази, наведено је у монографији „Прва пролетерска бригада" Милоша Вуксановића.

У бригади је било 460 чланова Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и 260 чланова Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).

Они су били носиоци идеолошко-политичког рада у бригади.

Партија је пратила развој сваког појединца и помагала му, а најбоље је примала за чланове.

„Њена почетна идеја је била да служи као расадник кадрова за будуће јединице које ће бити основане, односно где год треба поуздано људство", каже Трифковић.

Бригада је имала команданте и политичке комесаре, па су се партизани разним курсевима уједно оспособљавали за будући политички и друштвени рад.

После ослобођења Београда је око 150 бригадира отишло је у партијске комитете, органе власти или Одељење за заштиту народа (ОЗНА), а неки и на руководеће позиције.

Поред политичког и војног образовања, бригада је имала хор, новине и разна спортска такмичења.

Старешине су биле немилосрдне према друговима уколико се кршила војна дисциплина, па је због тога 14 бригадира стрељано током прве године ратовања, тврди Милош Вуксановић у монографији о Првој пролетерској бригади.

Погледајте наш видео поводом четири деценије од Титове смрти:

Игмански марш, Неретва и Сутјеска

Као најстарија и најелитнија јединица, Прва пролетерска бригада учествовала је у свим већим акцијама, операцијама и биткама.

„Цели ток рата, са тог оперативног становишта, прелама се кроз њену сторију", каже Трифковић, аутор низа чланака о Другом светском рату на подручју Југославије, који је докторирао на Унивезитету Карл-Франценс у аустријском граду Грацу.

Најпознатији марш у коме је учествовала био је преко планине Игман у Босни и Херцеговини почетком јануара 1942. године, по дубоком снегу и минус 30 степени целзијуса, склањајући се од надирања нациста.

Учествовала је и у биткама на Неретви и Сутјесци 1943. године.

Трифковић сматра да су те две битке њени „најбољи и најгори пример".

Каже да је током битке на Неретви бригада добила задатак да затвори долину реке код Коњица, из правца Сарајева.

„Међутим, бригада, са талентованим командантом Данилом Лекићем Шпанцем, одлучила је да подели снаге и обави два задатка - и да затвори цесту, и да заузме Коњиц.

„То се испоставило као лоша одлука јер није урадила ни једно, ни друго и тај неуспех је додатно отежао положај Главној оперативној групи и Централној болници у долини Неретве", објашњава Трифковић, аутор књиге Преговори с ђаволом: размјена заробљеника у Југославији 1941-1945 (Parleying with the Devil: Prisoner Exchange in Yugoslavia, 1941‒1945).

Са друге стране, током битке на Сутјесци, Прва пролетерска бригада је у јуришу пробила обруч код Балиновца на планини Зеленгори, што се сматра њеним „најсјајнијим војним подвигом".

„Исти онај Данило Лекић Шпанац је одлично осетио да су Немци пред њим и да је тај сектор обруча танак, па га је врло енергично искористио и тако отворио пут Главној оперативној групи за излазак."

После капитулације Италије, у октобру 1943. године бригади се придружио батаљон „Гарибалди", састављен од 355 Италијана.

Трифковић каже да је, по њему, једна од најтежих битки коју је бригада водила била на планини Враници у централној Босни - јуна 1944. године, после десанта на Дрвар.

Елитна нацистичка 7. СС дивизија „Принц Еуген" састављена од банатских фолксдојчера, на Враници је опколила бригаду, која је после крвавих борби ипак успела да се извуче.

„Њихов командант Артур Флепс је тим поводом записао у дневник да је Прва пролетерска дивизија, у чијем саставу је била Прва пролетерска бригада, била 'врло добро вођена и добро обучена, као регуларне трупе - озбиљан противник!'", наводи Трифковић.

Подвизи бригаде су се надалеко чули, те су колале и приче да су у њој само „смртно погођени престајали да се боре, док су рањени настављали да пружају отпор".

Борбе са Немцима, Италијанима, Бугарима, усташама и четницима код Kоњица, Ливна, Kалиновика, Дрине, око Травника, на Балиновцу и Палисаду, у којима је учествовала Прва пролетерска бригада убрајају се у пресудне битке тог рата.

Београд, Сремски фронт, Загреб

Прва пролетерска бригада је у Босни ослобађала Кључ, Јајце и Зворник, а учествовала је и у борбама за ослобођење Ваљева и Уба, као и Београда и Загреба.

У борби за ослобођење Београда октобра 1944, дошла је из Санџака, односно западне Србије.

Кретала се правцем главног удара заједно са оклопним јединицама Црвене армије - преко Бањице, Аутокоманде, Славије, поред Главне поште, дуж Кнез Михаилове улице, све до Калемегдана.

После ослобођења Београда, учествовала је у борбама на Сремском фронту против нациста и усташа, од децембра 1944. до априла 1945. године.

„Онда креће пробој и крвави пут од Винковаца до Загреба, који је био испрекидан крвавим борбама.

„Говорило се да се тукло као да је рат тек почео, а не да ће да се заврши", говори Трифковић.

Губици су били посебно велики у борби код Врбовеца, надомак Загреба - 5. и 6. маја. 1945, каже.

„Три дана пред капитулацију Немачке, бригада је имала губитке веће него на Сутјесци и Неретви - 158 мртвих и 359 рањених."

Прва пролетерска бригада, која је дала велике жртве и умногоме допринела његовом ослобођењу, у Загреб је ушла 9. маја 1945, са безмало истим бројем бораца колико је имала три године раније у Рудом.

Укупно је кроз бригаду прошло око 14.000 партизана, а у борбама је погинуло њих 2.833.

Према неким проценама губитак нанет непријатељу био је око 10.000 мртвих и 20.000 заробљених.

Из првог састава бригаде у Рудом, крај рата је дочекало 548 бораца.

Истакнути борци и народни хероји

Од припадника Прве пролетерске бригаде, 84 је проглашено народним херојима.

Један од њих је био Коча Поповић, први командант бригаде, касније и дивизије, који јој се придружио седам дана по њеном формирању, каже Трифковић.

Под његовом командом бригада је извела Игмански марш и поход на Босанску крајину.

„У 'Разговорима са Кочом' новинара Александра Ненадовића, на питање 'шта ти је најважније у животу', одговорио је - 'командовање Првом пролетерском бригадом'.

„Поред свега што је прошао, то му је остало најважније", препричава Трифковић.

Преименовањем Загребачке улице, Коча Поповић је поводом 70 година од ослобођења Београда добио улицу у центру града, док је по Пеку Дапчевићу, предводнику Београдске операције име добио булевар на делу Кумодрашке.

Наредбу о оснивању - 21. децембра у Рудом, пре Титовог обраћања, прочитао је Филип Кљајић Фића, први политички комесар бригаде, такође народни херој.

Не дочекавши слободу, као и више од 250 старешина бригаде, погинуо је у бици за Зворник јула 1943, у 30. години.

Био је загрижени комуниста кога су још пре рата полицајци мучили у злогласном београдском затвору Главњача, одакле је понео узречицу по којој је остао препознатљив: „Тешко је бити Србин, али лепо".

Без ордена народног хероја остао је Јагош Жарић, који је командовао Првом пролетерском бригадом током ослобађања Београда, па све до краја рата.

Он се 1948. у сукобу Тита и Стаљина изјаснио за резолуцију Информбироа, због чега је октобра наредне године ухапшен.

Казну је издржавао у затвору на Бањици, логору Стара Градишка и напослетку на Голом отоку где је провео седам година.

Пуштен је новембра 1957. године.

„Словом и бројем - помиње се једном у монографији Прве пролетерске бригаде Милоша Вуксановића, а током социјализма је готово нестао из историографије", каже Трифковић.

Прошле године, на 75-годишњицу ослобођења Београда - 20. октобра, добио је улицу на општини Вождовац.

Други познати голооточанин међу бригадирима био је Пеков брат, Владо Дапчевић.

Он у књизи Славка Ћурувије Ибеовац: Ја, Владо Дапчевић сликовито описује сусрет њега као робијаша, са дојучерашњим друговима, тада иследницима.

„У логору га малтретира бивши саборац, пушкомитраљезац - Анте Раштегорац, народни херој из Прве пролетерске бригаде, тада командант Голог отока", објашњава Трифковић.

Додаје да је Голи оток посећивао и Јово Капичић, такође бригадир и генерал Управе државне безбедности (УДБА).

Велике војне заслуге, поред осталих, припадају још једном народном хероју из Прве пролетерске бригаде - Павлу Јакшићу, који је пре рата студирао у Паризу, а после рата био један од оснивача Института за физику.

Трифковић каже да се током рата испоставило да је „компетентан војник, па је после, између осталог, предводио и офанзиву на Трст".

Погледајте видео о некадашњој Палати Савезног извршног већа:

Наслеђе бригаде - од нечега, до (скоро) ничега

Наслеђе Прве пролетерске бригаде живело је у Југославији у разним облицима - од имена улица и школа, преко културних институција и споменика, до војске.

Стручњаци сматрају да је формирањем Прве пролетерске ударне бригаде, као прве регуларне партизанске јединице, постављен и темељ Југословенске народне армије (ЈНА).

Државни празник - Дан ЈНА, бригади у част, прослављао се 22. децембра, по наредби Јосипа Броза Тита из 1947. године.

Датум је испрва многе бунио, посебно борце којима је 21. децембар 1941. још увек био у свежем сећању.

Тај дан је изабран због прве битке бригаде у селима Гаочићи и Миоч, надомак Рудог, против италијанскe колоне.

После распада Југославије, сећање на бригаду је кренуло да бледи, баш као и њено наслеђе.

Мењана су имена улица и школа, али су се у неким, обично мањим местима у Србији, ипак задржала.

Почетком деведесетих београдска основна школа „Прва пролетерска бригада" мења назив у ОШ „Стари Град", док се ту од 2017. налази Једанаеста београдска (спортска) гимназија.

До 1997. године београдска Крунска улица на Врачару носила је име по овој бригади.

У Босни и Херцеговини, у граду где је настала - Рудом, поводом 30 година од оснивања - 1971, отворен Музеј Прве пролетерске НОУ бригаде.

Али пре неколико година је улица са називом бригаде преименована у улицу Драже Михаиловића.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]