Тито, Југославија и Грчка: Буљкес, „држава у држави“ код Новог Сада

Крајем Другог светског рата, у мају 1945. године, једно опустело војвођанско село код Новог Сада населиле су несвакидашње избеглице - комунисти из Грчке.

У селу Буљкес, у ком су до краја Другог светског рата живели Немци, Грци су имали скупштину, полицију, јединствену валуту, новине, позориште и остале институције због чега су га неки називали „седма југословенска република".

„То село је постало нека врста аутономне територије јер су југословенске власти препустиле организацију живота у селу припадницима грчке комунистичке партије", каже за ББЦ на српском историчар и професор Филозофског факултета, Милан Ристовић.

Око 4.000 припадника левичарске Народноослободилачке војске Грчке (ЕЛАС), оружаног крила Народноослободилачког фронта (ЕАМ), пронашло је у Буљкесу последње уточиште од борбе.

Међу њима је био Фило Козмидис, 36-годишњи партизан из Солуна са великим ратним искуством. Имао је породицу и две ћерке у Грчкој којих се одрекао и тако их спасио одмазде монархиста у овој земљи.

Временом је број становника Буљкеса нарастао на више од 5.000 људи.

Грци су у њему живели мирно до раскола између Тита и Стаљина, после чега је већина њих, крајем 1949. године, напустила Буљкес и отишла у земље источног блока. Мањи број је остао у Југославији.

После одласка Грка, у Буљкес пристижу колонисти из других делова Југославије, углавном Босне и Херцеговине, Црне Горе, Лике у Хрватској и јужне Србије.

Село је доласком нових становника променило име у Маглић, по планини на граници Црне Горе и Босне и Херцеговине.

Према попису становништва из 2011. године, у Маглићу живи 2.486 људи, већином Срба. Данас Грка и њихових потомака скоро да више нема у овом селу.

Грчко острво у Панонском мору

Статус аутономне територије или „грчке републике у Југославији", како Ристовић назива ово село у књизи „Експеримент Буљкес", добијен је захваљујући вези југословенских и грчких партизана.

„Били су у повлашћеном положају и нису имали третман класичних избеглица, али практично јесу били избеглице", каже за ББЦ на српском Уранија Козмидис Лубурић, професорка на новосадском Факултету техничких наука и шефица катедре за физику.

Њен отац Фило је као дете пребегао у Грчку из родне Одре у Турској. После Другог светског рата је поново постао избеглица.

у Југославију је дошао сам преко Бугарске, као трећи човек ЕЛАС-а, у намери да дочека саборце.

„Био је велики противник приватне имовине и никада није показивао жељу да нешто буде његово", присећа се Козимидис Лубурић, коју је Фило добио док је живео у Југославији.

Козмидис је био повереник комуне задужен за снабдевање Грка храном и другим производима.

„Жестоко се борио да Грци добију све најбоље. Држава је водила јако рачуна о њима, можда и више него о људима из Југославије, баш зато да им се покаже та велика комунистичка солидарност", наводи Козмидис Лубурић.

Једном приликом су Грци добили вагон трулих јабука, због чега је Фило протестовао и вратио га назад.

Тада је упознао Иду Сабо, Уранијину мајку и партизанку, у оно време друштвено-политичку радницу и посланицу задужену за избеглице.

Ристовић каже да је главни орган одлучивања у комуни био одбор, односно „сеоска влада" састављена од најутицајнијих људи од поверења Комунистичке партије Грчке.

Поред одбора, у Буљкесу су постојале и друге институције, попут полиције и затвора, као и школа, штампарија, позориште и биоскоп.

У сеоској школи се одвијала настава на грчком језику, а из штампарије је излазила новина Глас Буљкеса, као и друге публикације и политички памфлети, такође на грчком.

Село је имало велике обрадиве површине и сточне фарме, па су се мештани махом бавили пољопривредом.

Оснивали су и задруге - коларску, кожарску и кудељарску, између осталих, а производили су и опеку у некадашњој немачкој циглани.

Буљкес је штампао новац - буљкески динар, који је коришћен као средство плаћања и важио је само на територији комуне.

Буљкес у грађанском рату у Грчкој

У књизи „Други светски рат" британски премијер Винстон Черчил описује како је у октобру 1944. са совјетским вођом Јосифом Стаљином договорио да Грчка буде препуштена „британском утицају".

У Грчкој је у децембру те године избио сукоб између комуниста и војске под контролом владе, али је Стаљин одржао реч дату Черчилу на састанку у Москви и није подржао комунисте.

У фебруару 1945. зараћене стране потписале су примирје по коме је ЕЛАС требало да буде разоружан.

Грци који су населили Буљкес маја 1945. године нису се слагали са тим споразумом.

Били су већином чланови Комунистичке партије Грчке (ККЕ) и „најрадикалнији припадници ЕЛАС-а". Мали број избеглица били су цивили - жене, деца и старији.

Када је у Грчкој 1946. године почео грађански рат, Буљкес је постао центар за опоравак бораца и обуку нових кадрова, захваљујући југословенским властима.

„Оно против чега је влада у Атини протестовала је постојање, што је у пропаганди називано, војне академије. То су у ствари били курсеви за командире који су трајали око три месеца, а затим су ти курсисти враћани преко границе у Грчку да би постали део командног кадра", наводи професор Ристовић.

На тај начин су југословенске власти биле главни савезник „из сенке" Демократске армије Грчке - комунистичких бораца у грађанском рату.

Грчка краљевска влада и западни савезници оптужили су Југославију да „активно помаже грађански рат", након чега су југословенске власти дозволе страним новинарима да посете Буљкес.

„Постоје у архивима инструкције како су се припремале те посете, да они који ће говорити са страним новинарима не кажу никад своје право име и да говоре оно што би ишло на руку побијања оптужби да је то нека врста војног логора, већ да је то само једна избегличка комуна", додаје Ристовић.

Временом је Велика Британија туторство над Грчком препустили Америци, а сам грађански рат окончан је октобра 1949. победом монархиста.

Мртва тела у каналима и бунарима

Раскол између Тита и Стаљина 1948. године пореметио је живот грчке комуне.

Комунистичка партија Грчке (ККЕ) подржала је резолуцију Информбироа и стала на страну Стаљина, што је довело до пресецања главног канала помоћи.

Дошло је до поделе међу Грцима у Буљкесу - на већину која је подржавала Стаљина и мањину која је стала уз Тита.

Људи са обе стране су нестајали у међусобним сукобима, а касније проналажени у бунарима, барама и каналима око Буљкеса.

Уследила је реакција југословенских власти и њених органа, пре свега Удбе.

Фило Козмидис је стао на Титову страну.

„Тито је за њега био личност вреднија поштовања од Стаљина. Стаљина није могао очима да види и сматрао га је врло лошим комунистом, више диктатором него комунистом", каже Козмидис Лубурић.

Фило је у сукобима међу Грцима у Буљкесу изгубио два добра пријатеља - једног „стаљинисту" и једног „титоисту".

„Први је завршио у каналу, други у бунару", каже Козмидис Лубурић.

Додаје да је њен отац покушао да убеди неке пријатеље да остану и да Стаљин није прави избор, али безуспешно.

Због политичког става, на Козмидиса је два пута пуцано. Једном док је шетао улицом са Уранијом, држећи је за руку.

„Ја сам била јако мала и нисам знала шта се дешава. Сећам се само да ме је тата бацио на земљу и да га је метак окрзнуо по увету", присећа се она.

О овом догађају није хтео да прича. Уранија је уверена да су то били Грци, али никада није сазнала да ли били из Грчке или из Буљкеса.

Након низа инцидената и свађе између југословенског руководства и представника ККЕ, у септембру 1949. године укида се „седма југословенска република" Буљкес.

„Већина је донела одлуку да треба да оде из Југославије, у земље где можеш да нађеш оне који су на твојој идеолошкој линији, а не као 'идеолошки јеретици' Југословени", објашњава професор Ристовић.

Транспортовани су возом преко границе у Мађарску, одакле су поједини нови дом нашли у Пољској и тадашњој Чехословачкој, а било је и оних који су стигли до Ташкента, главног града Узбекистана.

У селу је после 1949. године остало неколико грчких породица, међу којима су били и Скутелиси.

Сниматељ и продуцент Орфеас Скутелис је трећа генерација буљкеских Грка.

Иако живи већ пет година у Њујорку, сваког лета долази у Србију и већи део времена проводи у кући у Буљкесу, где је завршио основну школу.

Његови баба и деда, Поликсенија и Јанис, једни су од ретких Грка који су после 1949. године остали у Буљкесу и тамо засновали породицу.

Годину дана касније родио се Орфеасов отац Адонис, који је прекрштен у Антон.

Временом су потомци прве генерације грчких досељеника заснивали породице са супружницима друге националности.

И Орфеас је дете мешаног брака - мајке Црногорке и оца Грка.

„Ја сам одрастао тако што сам са бабом и дедом причао грчки, а са родитељима српско-хрватски", каже он.

У сличним ситуацијама током одрастања се налазила и Уранија Козмидис Лубурић јер је њена баба са мајчине стране говорила мађарски, отац грчки, а мајка и отац, када су заједно, српски.

„Једни другима су и децу убијали"

Орфеас каже да не зна како су његови преци остали у Буљкесу „пошто је деда био стаљиниста и једно време се крио док се све није примирило.

„Моја претпостака је да је баба пресудила јер је имала тежак живот и није желела да јој се живот поново претумбава, па је решила да остану", објашњава за ББЦ на српском Орфеас.

Поликсенија је, као Фило Козмидис, пребегла из родне Турске у Грчку, а пре него што је дошла у Југославију, њене две ћерке је од одмазде спасио Црвени крст.

„Били су врло брутални једни према другима, присталице монархиста и комуниста, и једни другима су децу убијали.

„Ништа мање брутално него код нас у Другом светском рату и овом последњем", наводи Скутелис.

Иако су се раније познавали, тек у селу се родила љубав између болничарке Поликсеније и грчког партизана Јаниса.

„Деда се вероватно знао са њеним првим мужем. Постоји прича да су се окупљали као партизани код бабиног бившег мужа и да их је посећивао Светозар Вукмановић Темпо", говори 44-годишњи Скутелис.

Орфеас је са пријатељем филмским редитељем започео рад на документарцу о „операцији Буљкес" за који је годинама прикупљао грађу.

У потрази за личним причама ступио је у контакт са Алексисом Парнисом, редитељем буљкеског позоришта.

„Њега је раскол Тита и Стаљина затекао на позоришној турнеји по Бугарској и Румунији.

„Имали су пратњу из државне службе јер нису могли нигде сами да се крећу и раде шта желе", препричава Скутелис.

Каже да је Парнис после отишао у Москву где је радио као редитељ и писац. Данас живи у Грчкој.

Међу буљкеским Грцима је постојала бојазан од одмазде, па су неки од њих, а посебно деца, крили идентитет и представљали се под другим именима.

Зато су спалили све матичне књиге и документа током напуштања села.

„Редитељ Алексис Парнис ми је то потврдио. Он је напустио село са путном дозволом, док је лична карта и све остало што је имао у селу уништено", прича Орфеас Скутелис.

Тито и Југославија: Провозајте се Плавим возом

Грчки комунисти и њихови потомци су у домовину могли да се врате тек после 1981, када је влада Андреаса Папандреуа донела Закон о националном помирењу, дозволивши безбедан повратак политичких избеглица из грађанског рата.

Фило Козмидис се није вратио, иако је био помилован од пресуде за смртне казне на коју је осуђен после Другог светског рата.

Разлог је био разочарање у догађаје у Грчкој, посебно оне који су претходили његовом доласку у Југославију.

„Он је лично учествовао у сукобима са заосталим фашистима, где су им Енглези дали ћорке и другови су му изгинули јер су пуцали празним пушкама", каже Козмидис Лубурић.

„Врло сурово су окончали читаву причу", додаје.

Од грчког Буљкеса до Бачког Маглића

После одласка Грка, у Буљкес пристижу колонисти из других делова Југославије.

„У пет календарских година село је променило три структуре становништва", каже за ББЦ на српском Винка Марјановић, која се у село преселила са родитељима 1959. из родног Гламоча у Босни, када је имала четири године.

„У једном тренутку у селу је било 17 народа и народности - Југославија у малом", каже Винка Марјановић.

У школу је, каже, ишла са неколико Гркиња, које су се „осећале Маглићанкама" и које између себе никада нису причале грчки.

„И са родитељима нису волеле да причају грчки кад смо ми присутни. Због тога многе од њих нису ни научиле грчки, што је велика штета", додаје Марјановић.

Фило Козмидис ретко се враћао у село након што су га Грци напустили, а и његова ћерка Уранија је свега неколико пута посетила Маглић.

Сматра да би за буљкеске Грке било боље да „та 'држава' није ни постојала".

Уранија Козимидис Лубурић мисли да би се Грци мање сукобљавали да су се, уместо у једном селу, настанили широм Војводине.

„Дошли су овде и требало је да се помешају, а да задрже своја културна обележја као и сви народи. Та мешавина је нешто најбоље што човеку може да се деси".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]