Историја и комунизам: Шта је Комунистички манифест и зашто је и даље актуелан

„Баук кружи Европом - баук комунизма" и „пролетери свих земаља уједините се".

Тако гласе прва и последња реченица Комунистичког манифеста - идеолошке лектире многих левичара, али и сваког комунисте широм света, па и бивше Југославије.

„Ја ту књижицу имам на мом радном столу и увек јој се радо враћам", каже за ББЦ на српском Александар Бањанац, генерални секретар Нове комунистичке партије Југославије (НКПЈ).

Манифест Комунистичке партије како гласи његов прави назив, написали су Карл Маркс и Фридрих Енгелс, по наруџбини Савеза комуниста.

Професор Ђорђе Павићевић са Факултета политичких наука (ФПН) каже да је тај посао додељен Марксу јер је он тада важио за „теоријски поткованог аутора".

„Комунистички манифест је програмски документ, више него теоријски, али је постављао неке основе за оно што би била платформа за формирање комунистичке партије и обједињавање социјалистичких радничких партија које су постојале", каже Павићевић за ББЦ на српском.

Једна од главних идеја водиља овог политичког памфлета је да је „историја свих досадашњих друштава - историја класних борби".

Аутори у овом делу позивају на „насилно рушење читавог дотадашњег друштвеног поретка", што је послужило као оправдање за све комунистичке револуције широм света.

У њему се по први пут излажу и циљеви комунистичког покрета међу којима су пролетерска револуција, укидање приватне својине и увођење општег образовања.

Временом је постао један од најважнијих политичких докумената, који је преведен на скоро све светске језике.

Први пут је објављен у Лондону 21. фебруара 1848. године, а 2013. године регистрован је у УНЕСКО Програму сећања, заједно са Марксовим Капиталом.

Од новина, до Манифеста

Двојица сабораца и аутора овог „политичког штива" први пут су се накратко срели у Келну 1842. године, када је Енгелс хонорарно, под псеудоним - Фридрих Освалд, писао за Рајнске новине у којима је Маркс био уредник.

Прошло је две године еок су се видели у Паризу где се Маркс преселио пошто су немачке власти забраниле Рајнске новине.

Пар година касније, обојица постају чланови тајне револуционарне организације Савез праведних, који убрзо постаје Савез комуниста, по некима прва међународна марксистичка организација.

Управо су по налогу ове организације на конгресу у Лондону у новембру 1947, Маркс и Енгелс добили задатак да саставе „за јавност опширан теоретски и практичан програм партије".

Manifest der Kommunistischen како је изворно назван, штампан је у Лондону, на немачком језику.

Објављен је пред Фебруарску револуцију у Француској 1848, још једне у низу револуција које су буктале у Европи те године, која је довела до стварања Друге француске републике.

Претходио му је Енгелсов рад - Принципи комунизма, који је послужио као својеврсни нацрт.

Немачки аутори су за живота написали неколико предговора за различита издања Манифеста, али сам садржај је, иако су се историјске и политичке прилике мењале, претрпео незнатне промене.

„Манифест је историјски документ и ми себи више не дајемо право да на њему ма шта мењамо. Можда ће неко касније издање изаћи с уводом који ће премостити растојање од 1847. до данас.

„Ово издање дошло је за нас и сувише неочекивано да бисмо нашли времена за то", написали су аутори у предговору немачком издању из 1872. године.

Шта пише у Манифесту?

Манифест се састоји од преамбуле и четири поглавља, исписаних на двадесетак страна.

Прво поглавље се зове - Буржуји и пролетери.

У Енгелсовој напомени уз енглеско издање из 1888. године пише да се под буржоазијом мисли на „класу модерних капиталиста који су власници средстава за производњу и искоришћавају најамни рад".

Са друге стране пролетаријат подразумева „класу модерних најамних радника који су, будући да не поседују средства за производњу, присиљени продавати радну снагу да би преживели".

Маркс и Енгелс сматрају да је пролетаријат једина права „револуционарна класа".

„Остале класе се растројавају и пропадају с развојем крупне индустрије, док је пролетаријат њен властити производ", пише у Манифесту.

С тим у вези, средња класа - ситни индустријалци, трговци, сељаци и остали, нису „револуционарни, него конзервативни", а чак су и „реакционарни јер покушавају окренути точак историје уназад".

Такође у класној борби нема места ни за лумпенпролетаријат, коме у марксистичкој терминологији припадају најнижи слојеви друштва - скитнице, бескућници, ситни криминалци, проститутке и остали људи са маргине.

„Та пасивна трулеж најдоњих слојева старог друштва, биће пролетерском револуцијом ту и тамо убачена у покрет, али ће се у складу с читавим животним положајем радије дати поткупити за реакционарна роварења", писали су аутори.

Ипак, главни противник пролетаријату је буржоазија.

Ова владајућа класа, наспрам које стоји радничка класа, кажу аутори, непрестано експлоатише пролетаријат као радну снагу, најамним радом, стварајући профит за себе и акумулирајући капитал.

Павићевић каже да Маркс није „у почетку јасно дефинисано ко је револуционарни субјект, него је доста уопштено о томе писао", да би потом то постали пролетери - „врста радничке класе која би требало да мења ствари".

Додаје да је Маркс испрва сматрао да радничка класа може изборима да дође на власт, да на тај начин оствари промене, али да је брзо одустао од те идеје.

„Има и ставова који су најава онога што би касније била диктатура пролетаријата и тог прелазног периода - када дође на власт, пролетаријат би деспотским средствима развластила буржоазију", објашњава професор.

Управо на почетку другог поглавља - Пролетери и комунисти, аутори говоре да је „непосредни циљ комуниста исти је као и свих осталих пролетерских странака - формирање пролетаријата у класу, рушење буржоаске владавине, освајање политичке моћи од стране пролетаријата".

У наставку Маркс и Енгелс постављају остале циљеве и краткорочне захтеве који би довели до постепеног одумирања државе и бескласног друштва.

То су укидање приватног власништва, власништва над земљиштем и наследства, прогресивни порез, централизација саобраћаја и кредита посредством националне банке с државним капиталом и искључивим монополом, укидање дечјег рада и традиционалне (буржоаске) породице, као и увођење заједнице жена.

„Пролетаријат ће своју политичку власт искористити за то да буржоазији поступно отме сав капитал, да све инструменте производње централизира у рукама државе, тј. пролетаријата организираног у владајућу класу и да што је могуће брже увећа масу производних снага", наводи се у Манифесту.

Социјалистичка и комунистичка литература назив је трећег поглавља где аутори критикују и показују прекор према такозваном „реакционарном, конзервативном и критичко-утопистичком социјализму".

На пример конзервативним, односно буржоаским социјалистима припадају економисти, филантропи, хуманитарци, организатори добротворства, заштитници животиња, ситни реформатори и други.

Ипак, професор Павићевић сматра да Манифест, као рани спис, није правио толике поделе на тадашњој левици, која ће се касније ујединити у Првој интернационали - међународном удружењу радника, насталом у Лондону 1864, које је окупљало социјалисте, комунисте и анархисте.

„Маркс није био баш потпуно конзистентан у свим ставовима, просто су то били полемички списи, па је често и мењао мишљења о неким конкретним питањима - рецимо да ли је револуција или реформа пут", каже професор Павићевић

Марксисти су се ипак определили за револуцију, после које ће уследити социјализам - прелазни период ка комунизму, у коме ће држава постепено одумирати до коначног нестанка, док су анархисти заговарали њено моментално укидање.

После пропасти Париске комуне из 1871. године, коју су многи видели као остварење идеала слободног и једнаког друштва, две главне фракције Прве интернационале су се коначно разишле.

Наредне године, на конгресу у Хагу, избачен је анархиста Михаил Бакуњин, који је иначе први превео Манифест на руски, док је 1876. ова организација дефинитивно престала да постоји.

У последњем поглављу Манифеста под називом Став комуниста према разним опозиционим странкама, аутори говоре о странкама и покретима које комунисти подржавају или им се прикључују.

На крају наводе да „комунисти с презиром одбијају да прикрију њихове погледе и намере".

„Нека владајуће класе дрхте пред комунистичком револуцијом. У њој пролетери немају шта да изгубе сем својих окова. А добиће читав свет", пише на крају памфлета.

Комунистички манифест у Србији и Југославији

На српском језику се појавио 1871. године у листу Панчевац, упоредо са постојањем Париске комуне.

Излазио је у 10 наставака објављених у 14 бројева, у периоду од априла до јуна.

Уредник панчевачкг листа био је Јован Павловић, али није он превео Манифест, иако му је уступио простор у новинама.

Не постоји тачан податак ко стоји иза првог превода Комунистичког манифеста на српски језик јер - нико није потписан.

Претпоставља се да је то учинио Светозар Марковић, један од првих српских социјалиста и активни дописник Прве интернационале.

Са друге стране, поједини мисле да га је, на Марковићев предлог, превео Владимир Љотић, иначе отац Димитрија Љотића - оснивача профашистичке странке Збор.

У јуну 1871. године целокупан превод Манифеста објављен је такође у Панчеву, како пише на насловници - „Брзотиском Јовановића и Павловића", односно у штампарији где се умножавао Панчевац.

Ипак, најпознатији југословенски превод урадио је Моша Пијаде у затвору Лепоглаве у Хрватској 1933. године.

Комунистички манифест Радничке фронте

Овај превод се налази на сајту Радничке фронте.

Катарина Пеовић, заступница ове партије у Хрватском сабору, каже да ако би морала да издвоји једну ствар из Манифеста - као утицај на програме прогресивних левих странка, где убраја и њену, био би то „неморализаторски тон који тумачи законитости капитализма као друштвено-економске формације".

„Пречесто политички програми левице западају у празна моралисања, док Маркс и Енгелс, пишући Манифест, који је управо програмски текст - тумаче да капиталисти нису неморалне особе, јер ,бити капиталист не значи само заузимати неки чисто лични, него друштвени положај у производњи", каже Пеовић за ББЦ на српском.

Додаје да чак и у Манифесту „наилазимо на хвалоспев буржоазији, због чега су неки коментатори рекли да је текст снажнији и дубљи од свега што су припадници буржоазије икад сами о себи могли рећи".

У Хрватској је, каже, „трећина људи на ивици сиромаштва", те да Манифест, у том смислу, објашњава „темељне тезе" које су актуелне и данас за „превладавање тог стања неједнакости".

„Пре свега, то је идеја да се може боље, и да је капитализам, баш као и све претходне друштвено-економске формације - један стадијум који се може превладати, те да превладавање капиталистичких елемената привреде и њихова замјена социјалистичким/комунистичких елементима значи прогрес.

„А тај прогрес је потребан како би се осигурало да заједничка, друштвена производња буде усмерена према слободном развоју свих, уместо задовољавању приватних циљева капиталиста, групе произвођача или државних бирократа", објашњава Пеовић, која је у средњој школи у склопу предмета марксизам ишчитавала делове Манифеста.

Додаје да демократски социјализам који заговара „значи промену према друштвеној производњи коју организују радници", а која им дозвољава да стварају „нове односе кооперација и солидарности између произвођача", развијају „сопствене капцитете комбинујући мишљење и деловање на радном месту"

„А онда и да производе, не само ствари, већ и себе као самосвесне удружене произвођач", закључује Пеовић.

Комунистички манифест у НКПЈ

Генерални секретар НКПЈ - Александар Бањанац први пут је још крајем основне школе, за време студентских протеста 1996. и 1997 године, прочитао овај памфлет.

Каже да у њиховој партији будући чланови, док су још у „статусу кандидата за чланство" добијају да прочитају Манифест.

„Он заиста идеолошки наоружава свакога од нас, разбиструје неке позиције и наше претпоставке које смо имали до тог тренутка", наводи Бањанац који се налази на главној појединачној функцији у партији.

Сматра и да је богатство Манифеста у томе што је написан „једноставним и прецизним језиком" и да на „врло упрошћен начин говори о неким од највећих истина", за разлику од Марксовог Капитала који изискује већи „интелектуални напор".

Каже да се програм њихове партије умногоме поклапа са оним што пишу Маркс и Енгелс.

„Пре свега та чињеница да је радничка класа гробар капитализма што је јасно стављено у Манифесту, и ми сматрамо да тај део друштва има најпрогресивнију улогу и одговорно треба да је спроводи, у смислу да мора да има класну и револуционарну свест.

„А да је капитализам свим контрадикцијама које је остварио његовим начином производње и привредом, самом себи откопао гроб, али у тај гроб треба да га убаци пролетаријат", говори Бањанац.

Додаје да је „суштинска веза" њиховог програма са Манифестом у томе што је у њему „дефинисана политичку улогу радничке класе и какав је то специфични положај радничке класе у капитализму", као и низ других одредница које се тичу „класних позиција и класне борбе".

Истиче да је Манифест, иако га многи сматрају реликтом прошлости, актуелан и данас што се показује на примеру „империјалне фазе капитализма и монополног капитала", чиме је капитализам допрео „у сваки кутак Земље".

Манифесту се, каже, неретко враћа.

„Када неке ствари не знате како да дефинишете или протумачите, увек ту можете неку реченицу или пасус да извучете и кристално јасно ће вам објаснити."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]