Трагедија у Београду: Тате и ћерке из „Рибникара“, од највеће љубави до несагледиве туге

„Кад неко помене тата и ћерка, мени је то можда најјача љубав која постоји."

Овако Драган Кобиљски са пуно поноса описује оно што осећа према ћеркама Еми и Мили.

Ема Кобиљски је једно од деветоро деце убијених у масовној пуцњави 3. маја 2023. у београдској Основној школи „Владислав Рибникар".

„Она је била моја највећа љубав, не можеш да волиш неког више", каже Иван, отац Ане Божовић.

О одрастању, радостима и заједничким активностима тата и ћерки, али и туговању које траје, говоре Бранко Анђелковић, Зоран Мартиновић, Иван Божовић и Драган Кобиљски, четворица очева чија су деца жртве масовне пуцњаве за коју је осумњичен њихов школски друг.

Ово су њихове приче.

Тата Божовић

Када су добили сина, Иван Божовић је био млад отац са 26 година, али му је природно било да од почетка буде укључен у све око бебе Андреја.

Ништа није било другачије и кад су, четири године касније, добили Ану.

Две недеље после порођаја, супруга је имала велико крварење и морала је хитно у болницу, он је остао сам са Андрејом и Аном, „бебчетом" коме још пупак није отпао.

„Давали смо јој формулу уместо млека, од првог тренутка сам се будио по пола са Нином, посебно кад је изашла из болнице: облачење, пресвлачење, све."

Како је Ана расла, расла је и блискост тате и ћерке.

Обожавао је да је ујутро води пешке у вртић и да се успут играју и шале.

„Утркивали смо се ко ће да уђе у њену собу да је пробуди, јер смо обожавали њен мирис ујутро. Она је спорија, а будим је тако што је много љубим", каже Божовић, данас 42-годишњи политиколог.

„Као и Андреја, стално сам је љубио, у главу, врат, иза ушију."

Уживао је и да је вози на разне часове и активности, да проводи време с њом у трамвају, код куће.

„Знао сам тада да је то - то, да је то срећа.

„Кад смо ишли у вртић, а мени су хладне руке, кад ухватим њену топлу ручицу, обузме ме топлина. То је мени био и тада, а и сада је појам среће", каже Божовић.

Ана је стално била насмејана, ђускала је док прича, каже тата, лагано померајући рамена да ми дочара.

Бавила се плесом, музиком, наступала на хип-хоп плесним такмичењима, тренирала џудо.

Од њега је наследила да заигра чим чује музику, заједно су возили скејт, ролере, ишли на клизање и скијање.

Из гепека аутомобила, стално би испадале лопте и опрема.

„Ана је била невероватна", као да неко у собу унесе „ореол среће", зврк и иницијатор блесавих акција, описује је тата.

И док је носила цуцлу, попут Меги из серије Симпсонови, висила је и превртала се, јер је одувек била спретна у пењању и вратоломијама.

„Једном је на Ташмајдану, тамо где момци вежбају на справама, стала и скинула мајицу, да и она вежба, а мала била", прича уз осмех тата.

Стасавала је у духовиту, самоуверену девојчицу, била је „своја и независна", додаје.

„Од Ане сам научио шта је права чиста, искрена љубав и знао сам да не можеш да више волиш некога, нема шансе.

„И сад кад причам о њој, мени је осмех на устима, толико ми је среће давала", каже са сјајем у очима Иван Божовић, отац страдале девојчице петог разреда која се кобног дана затекла на дежурству.

Како време пролази, све му је теже, а и даље има осећај као да ће она сваког тренутка да дође.

Првих месеци се спутавао и преиспитивао да ли због туговања има право да некад пева, али сад мисли да би Ана желела да он не буде тужан.

„Она би хтела да ја играм и певам, а ја и сад играм са њом, тако замишљам.

„Имам плејлисту 'Ана рођендан' коју је направила и пуштам је чак и док сређујем њен гроб, све време свира музика", каже отац.

Тата Мартиновић

Ново гробље, где је сахрањена Катарина Мартиновић, постало је готово део и породичног стана Мартиновић.

„Кад прилазим гробљу, као из собе у собу да идем.

„Као што је волела да јој соба буде сређена, чиста, тако и гробље сређујемо за њу, а она није ни у соби, ни тамо, него негде у нама", каже тата Зоран Мартиновић.

Овај софтвер архитекта је отац три ћерке - Лене, Наталије и Катарине.

Иако је одрастала у три језика, српском, француском и енглеском, најупечатљивија ствар код најмлађе Кате, како су јој тепали, била је невербална комуникација - највише је причала очима.

„У тренуцима кад сам био забринут или тужан, она би знала да ме погледа и да ми покаже устима да се орасположим", каже Мартиновић прстима развлачећи осмех на сопственом сетном лицу.

Када су Лена и Наталија отишле у иностранство, супрузи и њему се живот у Београду обликовао према бројним Катарининим обавезама.

Она је похађала две школе - балетску Луј Давичо и основну „Рибникар", одакле је у седмом разреду често изостајала, па су родитељи разматрали и да се пребаци на ванредно школовање.

„Наша је обавеза била да је подржимо и олакшамо да може на миру и у задовољству да иде у школу, на балет и да има колико-толико времена да се дружи.

„Мој задатак је био да будем сигуран да ће да се пробуди на време, као будилник, да спремим доручак да не оде гладна и пронађем све што треба од ствари ујутро", каже Мартиновић.

Није био само тата будилник, попут сата из Лепотице и звери, већ и инжењер који је пословне састанке уклапао са њеним распоредом.

Кобног дана је била решена да оде у „Рибникар" највише због одељенског сликања.

Вече пред 3. мај, рекао јој је да је воли до краја света и назад, а она је волела то да чује, каже и поглед му се губи у даљини.

Сутрадан је прекинут њен дух, баш у најлепше доба, када је из детета и бебе постајала девојка.

Како каже, остављала је и траг на околину.

Кафић преко пута њихове зграде сада нуди „Катину топлу чоколаду", јер многима недостаје, прича отац.

Катарину описује као „правдољубиво, мило, крхко дете, које је свашта хтело и имало енормну енергију".

„Она је већи заштитник и херој била свима нама, него што бих ја, као тата, преузео ту улогу и част.

„Ја сам био бољи човек са њом, а и људима око нас је значило њено присуство", каже, испијајући чај хладног децембарског дана.

Необично, готово вантелесно искуство доживео је у Солуну, где су њих двоје били пре две године.

Од првобитног негодовања на овај грчки град, Катарини је убрзо прирастао за срце и рекла му је „Солун је само мој и твој".

Када га је летос, једно послеподне после њене смрти посетио, због гужви дуго није могао да уђе у град, а по глави му се врзмала мисао „Катарина, пусти нас, молим те".

После дуго није могао да нађе ресторан у ком се седели.

Тек после целодневног шетања, нека необична стаза „или сила", како каже, без навигације, одвела га је баш тамо где су јели „украдено јагње".

Остале су две руже на столу солунског ресторана и загрљај с конобарима.

У Београду, остала је за њу спремљена храна.

Залеђени шејк - пахуљице, воће и мед, када не може да поједе тежи доручак - стоје још као сладолед у замрзивачу.

„Вече пре је правила кексиће, стоје и данас непоједени", прича Зоран, који од маја више готово и не спрема храну.

Тата Анђелковић

Живот се 3. маја преломио и за Бранка Анђелковића који је пожелео да ми у „четири речи" опише ћерку Мару.

„То је предобро, препоштено дете, са великим 'ја'", каже и у првој реченици заплаче мршави, високи 61-годишњак, са црвеним и зеленим праменовима у коси.

Сркне кафу, запали цигарету, попије лек за смирење и настави после неколико тренутака.

Није имала ни годину дана кад је певала Jah War бенда The Ruts у дечијем седишту аутомобила.

„Певала је пре него што је проговорила", каже, додајући да су јој прве речи биле маслина, краставац, па тек онда мама и тата.

Да дочара Марино „ја", исприча како је имала врло клемпаве уши, али јој нису сметале, напротив.

„Ми смо јој предложили да размисли о томе да оперише уши, а она каже 'да ли сте нормални, види колико ми се боље виде минђуше овако'", каже и замоли да пишем у садашњем времену о њој.

Карактер је показивала готово од рођења, додаје, и није јој сметала што је средње дете.

„Кад са шест месеци дете које не говори јасно покаже да је безобразно, а ти се обрадујеш јер глупо дете не може да буде безобразно."

У њиховој петочланој породици, уз љубав, постоје и „међусобна подршка и разумевање 100 одсто", каже Анђелковић.

Када су њих двоје једном чекали на преглед код доктора, у ходнику су се толико смејали, да је медицинска сестра изашла и рекла: „колико је задовољство ово имати код куће", додаје.

Мара је уз тату заволела скијање и научила да вози бицикл, а љубав према каратеу и рачунарима је пробудила мајка.

Сликала је и цртала, талентовано као старија сестра Мина, са којом је планирала заједничку будућност.

На првом концерту, са четири године старијом сестром тик уз бину била је десет дана пре смрти - 24. априла у Линцу наступала је група Arctic Monkeys.

Родитељи су били у публици, довољно близу, а довољно и далеко.

„Биле су одушевљене јер је бенд променио плејлисту и свирали су ствари које знамо и волимо", описује овај средовечни панкер са чироки фризуром.

Мара је желела да упише дизајнерску школу и настави са цртањем, а један од последњих упечатљивих разговора с оцем био је о њеним сликама.

„Показује ми их и ја кажем 'ти ниси нормална', она каже 'хвала', а то су биле нацртане крава и још нешто", препричава тата промуклог гласа, али поносно.

Трећег маја је Мара успела да направи фризуру и буде спремна за сликање за алманах, са ког се никад није вратила.

Данас у Марину собу уђе, али само понекад.

На гробље иде редовно.

За Нову годину је од пријатеља добио црну мајицу са натписом Jah War и The Ruts.

Тата Кобиљски

Када се родила Ема, у кућу Кобиљских стигла је и велика радост: била је трећа срећа, после две неуспеле потпомогнуте оплодње.

Добили су ћерку „баш какву су хтели", описује ми Драган Кобиљски, 52-годишњи некадашњи одбојкаш.

Ема и он су имали испуњен однос: он јој је мењао пелене, будио се ноћу, купао је, водио код доктора.

Успављивао је уз божићну песму Анђели певају, снимљену за обнову манастира Ђурђеви ступови.

Све слободне тренутке трудили су се да проводе у кругу породице у Србији и иностранству, где год је радио, а „били су сами себи довољни".

Овај бивши играч, а већ дуго тренер разних клубова и више репрезентација, тренутно је у румунском СЦМ Залау и са њим разговарам из Букурешта, преко видео позива.

Током каријере је много пута био раздвојен од породице, али је захваљујући супрузи Нини, са којом је у љубави дуже од четврт века, увек знао да су деца на сигурном.

После смрти се сетио анегдоте, када је у дневној соби плесао са Емом, а поред стајао ајпед на ком је био пуштен његов видео снимак.

„Ема је била мала, имала је две године и ми смо плесали уз Чолу, а она мало-мало па отрчи до ајпеда и види мене тамо и прича ми, мислећи да сам у иностранству: 'тата, буди добар, и пожури да се вратиш кући'.

„Нисам разумео одмах шта прича, тек касније ми се то слегло", каже Кобиљски.

Тату од два метра, Ема је звала „мој плишанац".

„Кад год сам долазио кући, трчала је да ме загрли."

И касније су имали „специјалну везу", јер је у њој препознавао и себе, али и гене његове породице.

Она је осећала слободу да му све каже.

Учио је да вози бицикл, ролшуе, често су се играли напољу.

Кад су ишли ишли на зимовања и летовања, није им био потребан луксуз, попут лежаљки на плажи, бољег аута или већег стана, знали су да имају све што треба.

„Где год смо били, то је била чаролија", каже и, као пример, наводи празничне дане у пустом румунском месту, где нема ничега сем једног тржног центра, а њима је било „као у Паризу".

Знали су колико су срећни и привилеговани, али је у томе било и много труда и посвећености.

„Нама никад ништа није требало, осим нас самих."

Кад су добили и млађу ћерку Милу, постали су четверац, али се знало да су за све игрице, попут Активитија, Монопола или подморница, као и одбојке, у пару он и Ема, а мама и Мила.

„Ема и ја смо их стално побеђивали", каже смејући се.

Одрастала је у добро дете, ишла јој је и одбојка, иако је он није форсирао, а и у школи јој је, уписом у двојезично одељење у седмом разреду, све „легло".

„Баш сам био поносан на Емија".

Обећао јој је да ће јој купити ајфон ако се упише у то престижно одељење, али то није учинио.

Док говори о томе заплаче, додајући да је „она то заслужила" и само једном поруком га подсетила на обећање, не тражећи поново скупоцени телефон.

Велика жал му је остала јер је Ему последњи пут видео за Ускрс, 16. априла, после чега се вратио за Румунију.

„Фали ми тих месец дана са њом, страшно."

Када је чуо вест о 3. мају у Румунији, онесвестио се, као и његова супруга у Београду, како је она испричала током потресног суђења крајем године.

Ако постоји, каже, нека утеха, он је налази у томе што су „имали дубок однос, без незадовољства и празног хода".

„Кад ходам, размишљам о њој и видео сам неки цитат који каже 'жао ми је само задњег загрљаја и пољупца јер није био јак загрљај и био је овлаш пољубац, јер смо мислили да ће их бити још много, а били су последњи'.

„Жао ми је што није било другачије, само то", каже кроз јецај.

Погледајте видео: Трагедије у Београду: Шест месеци од убистава која су променила Србију

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]