Трагедија у Београду: Поделе, сузе и једна гитара, из угла родитеља ђака школе „Владислав Рибникар", месец дана касније

„Мој син је много боље него пре."

Месец дана после трагедије у београдској Основној школи „Владислав Рибникар", Александра Булатовић забринуто и у даху говори о сину, ученику седмог разреда, из чије су генерације настрадали ђаци.

„Првих дана је било јако тешко, није проговарао - једна од убијених девојчица је била његова најбоља пријатељица, били су као брат и сестра", наводи мајка у причи за ББЦ на српском.

Спајала их је музика, каже - обоје су слушали хевиметал и панк.

„У селу има електричне гитаре од тате који је преминуо када је полазио у школу, али сам одбијала да их донесе у Београд због школе, обавеза.

„И тако му је она задавала 'домаћи' да скине неке песме, па он чека две недеље да одемо на село, тамо дрнда, дрнда, дрнда, па све сними и пошаље јој видео.

„Сада увежбава репертоар да би свирао на гробу."

У пуцњави каква се први пут догодила у историји Србије, 13-годишњак је убио деветоро ђака и школског чувара.

Булатовић, виша научна сарадница Института за филозофију и друштвену теорију, до сада је у животу имала значајне губитке и изазове, али први пут осећа да јој је ментално здравље угрожено.

„Први пут се осећам да не знам како ћу се опоравити.

„Данима сам ишла само на сахране и на протесте... И даље не функционишем, ни месец дана касније".

За опоравак је свима потребно време, истиче.

„Али то време нам још није дато - ни нама, ни деци, ни наставницима, па ни институцијама."

Деца: Заједништво и кошмари

Среду, 3. мај, Александра Булатовић описује као „стравичан дан", током ког њен син „није био у стању да узме гутљај воде и непрекидно је плакао", а четвртак као „лековит, због сусрета са другима".

„Седам сати смо били на улицама око школе и то је само потврда колико је заједница наша неопходност.

„Без тога нема живота, појединац не може сам - ко је сам или је звер или је бог, говорио је Аристотел."

Тог дана му је, да би се иоле обрадовао, купила акустичну гитару коју је две године тражио.

„Отишла сам у минус да бих је купила, свирао је неколико дана, цртао и врло мало причао.

„Имао је потребу да одлази до школе и да се тамо среће са децом."

И Александар Фатић, отац девојчице која осми разред завршава у „Рибникару", сведочио је на сличан начин трагичним данима претходних четири недеље.

Трећи мај, овај психотерапеут са Института за практичну хуманистику описује као дан када су сви били у неверици.

Био је на путу када му је од супруге стигла порука „Добро је, изашла је из школе".

„Мој одговор је био, како то мислиш, вероватно није добро, па је зато изашла из школе, зашто би изашла, и она ми каже да је била пуцњава.

„Тад сам све сазнао и чуо да ми је дете добро", започиње разговор Фатић.

Ћерка је истрчала из школе, а била је на 15 метара од места злочина.

Заједно са друштвом са спрата изнад успела је да тихо, на други излаз, побегне уз помоћ наставнице.

Чула је пуцње.

„На списку који је објављен било је деце из њеног разреда, то је могло да буде и много горе", додаје отац.

Одмах после трагедије, на конференцији за новинаре, шеф београдске полиције Веселин Милић показао је списак за који је рекао да је пронађен код осумњиченог на којима су била имена деце које је наводно желео да ликвидира.

Наредних дана деца су одавала утисак да су „робусна и издржљива", описује отац, држали су се једно уз друго и сваки дан проводили време заједно, ван куће.

„Моја ћерка је била у паници за своју најбољу другарицу која је седми разред и звала је - срећом, она је била у Бечу.

„Моја ћерка је познавала готово сву погинулу и сву рањену децу", каже Фатић.

Солидарност деце се, додаје, јасно видела, посебно прве две недеље кад су заједно били око школе, у парковима.

„То је било за њих исцељујуће. После тога, почели су да имају кошмарне снове.

„Почело је да им се појављује оно што су преживели, сањали су да се они налазе на местима погинуле деце, одигравали су им се у глави филмови који подсећају на оно што се дешавало", описује отац.

Последњих недеља многа деца имају проблема са спавањем, услед потиштености и немира.

„Моје дете је све време са друговима од кад се то десило и њој то помаже, али постепено осећа како се таложи тај догађај у њој.

„Целокупна генерација ће остати обележена тим догађајем, он ће остати целог живота у њиховој свести", каже Фатић.

Школа им је саопштила да неће организовати матурско вече, али је оставила могућност родитељима да је сами организују.

Завршне испите, који служе као пријемни за средње школе, ипак ће морати да полажу и за њих се припремају како и колико могу.

„Уместо да је држава за ученике `Рибникара` укинула завршне испите, јер они не могу да уче пошто су под траумом, они имају најнормалније пријемне.

„Најавили су, а то није званично донета одлука, да ће им дати екстра три поена, на конто трагедије. Замислите ту прљаву, одвратну пијачну трговину: три додатна поена на рачун мртвих другова", каже Фатић.

Министарство просвете, према последњим најавама, оставило је могућност да буде другачијих услова за децу из ОШ „Владислав Рибникар" током полагања завршних испита.

Одрасли: Поделе и свађе

Насупрот деци, родитељи су били „изразито несолидарни, одмах су се поделили у две групе и почели су да заборављају трагедију", каже Фатић.

Једни су желели да школа постане споменик, други су желели да се све настави као и пре, да не би мењали рутину.

„Неки су имали оне социјалне илузије да је то елитна школа, да су деца и Рибникарци, њихови родитељи су ишли у ту школу.

„Онда се десио састанак, два спрата директно изнад стратишта, који ја могу да опишем као једну моралну катастрофу: разговор је био такав да је морала да интервенише полиција, то није био разговор већ какофонија сукоба, урлања и викања", описује отац.

Када говори о тренутној ситуацији у школи, и Александра Булатовић говори у даху, страствено и без паузе.

Описује је као „ужасну", са поделама међу родитељима по свим питањима - да ли треба у школу ићи или не, на тој или некој другој локацији, као и како та школа треба да изгледа.

„Имамо Рибникарце Спартанце, родитеље чијој деци нису потребне олакшице за матуру, нити било каква помоћ државе - разбиће они то све сами, уз шарм и савршени стајлинг.

„У другој групи смо ми и наша деца, ми смо злице", каже Булатовић.

Тренутно, наводи, у школу долази око 600 деце, а 400 не долази.

„Нека деца су буквално ишла пет, седам или десет дана, две недеље, и сада не иду у школу.

„Родитељи су покушавали да их заштите ослушкивањем њихових жеља, али када су и они дошли себи, схватили су да је немогуће да идеш у школу и да ти ниједном не падне на памет оно што се десило, чак и ако ниси имао непосредне блиске контакте са страдалом децом."

Све би, истиче, било другачије да постоје „заједница, вредности, дијалог и емоције".

„Тада се нађе решење, али тога у Рибникару више нема... Имамо издајице и Рибникарце, родитеље који желе да наставе живот и родитеље који желе опоравак - то су у вредносном смислу две потпуно различите ствари.

„Све то није добро за децу - њима су потребни план, решење, редовност, призор заједништва, не раздор и подела и агресија."

После свега је донела одлуку да сина пребаци у другу школу, како би тамо завршио осми разред, што планирају многи родитељи, каже.

„Нека деца су већ исписана, а друга, као и мој син, чекају крај школске године да у нову крену од почетка следеће, да не компликујемо ситуацију."

О „Рибникару" се, тврди, деценијама „правила фама", па је део родитеља тамо уписивао децу, иако ту не живе.

Месец дана после трагедије, Булатовић каже да и даље „не може да пређе праг школе".

„Било је могуће да се неки који нису део Савета родитеља прикључе састанку и једноставно нисам могла да уђем унутра.

„Психолошки је претешко, седела сам у кафићу прекопута."

'Он је живео за ту децу'

Булатовић истиче и да треба више причати о Драгану Влаховићу, школском чувару који је убијен тог 3. маја на улазу школе.

Описује га као човека због ког је била „много мирнија" кад јој дете иде у школу.

„Знала сам да је Драган ту и да је ће све решити, шта год да се деси."

Ту је заћутала тренутак.

„Причала сам са његовом мајком на сахрани.

„Старица, у колицима, гледа тако у гроб и каже 'па добро, он је живео за ту децу, ред је и да умре за њих'... То је заиста тако."

Школа Рибникар и 'изузетна деца'

Дан после трагедије је све било очишћено, описује Фатић, иако је очекивао да се на месту злочина бар неколико дана ради увиђај и реконструкција догађаја.

„Пијанино који је погођен мецима, поред кога је погинула девојчица, само је померен и прекривен неком крпом, прозор који је поломљен је замењен.

„Неколико дана касније, прошао сам тим ходником и могао сам да видим трагове метака у плафону и поду", описује отац ученице.

Деца су показала колико су боља од одраслих, сматра он.

„Деца су се инстиктивно држала заједно, али смо ми одрасли показали да ми нисмо заједница, да немамо солидарност и емпатију, то се најбоље види у школи `Рибникар`.

„Ту се одвија борба за групне интересе и показали смо да немамо државу, јер је одлучивала по принципу `ком ће се приволети царству` и правила труле компромисе", каже Фатић.

Као пример трулих компромиса који су нанели штету свим ђацима у Србији наводи скраћење школске године, а да није одата пошта погинулим на прави начин.

„Најлошије од свега је што ће после одлука да се настави неизвесност, јер су тако формулисане да могу да се примене на разне начине, а наставиће се и токсична атмосфера.

„Атмосфера у школи ће наставити да буде катастрофална, не само због злочина, већ и због начина на који се поступало после", каже Фатић, додајући да је то „вероватно сада најгоре место у Србији".

Када су дошли терапеути и психолози у школу, ученици су могли слободно да разговарају са неким од њих, по систему, „ко кога ухвати", а да родитељи нису давали сагласност, додаје.

„Одговор државе и одговор струке је био катастрофалан, тако да су деца препуштена сама себи, да лече сама себе.

„Иде се, колико видим, на заборав, иде лето да се сви ресетују и да од септембра буде бледо сећање на све", оцењује Фатић.

Код њих у кући се није много тога променило.

Однос са ћерком је и раније био заснован на љубави и подршци.

Све што се десило само му је дало потврду да је то било исправно, иако је било у супротности са оним што је школа истицала као најважније.

„У приоритетима школе `Рибникар` су оцене, успех и такмичење, никад нису били солидарност, емпатија, осећања, рањивост."

Када је његова ћерка била у нижим разредима, једном је затекао са учитељицом на ходнику како плаче због тога што је добила четворку.

Отац се забринуо што је дете тужно, уверавајући је да у томе нема ништа лоше, а она му је кроз сузе рекла да не жели да „буде просечна".

Окренуо се ка учитељици, очекујући интервенцију, а она је пришла девојчици и почела да је теши „не, душо, ти никада нећеш бити просечна, ти си изузетна у сваком погледу", што је њега запањило.

Куповао је ћерки поклоне кад добије четворку или тројку, јер је сматрао да је нормално да себи дозволи да има оцене које нису петице.

„Објаснио сам јој да смо ми сви просечни, ако будемо изузетни сви, то постане нови просек и опет смо сви просечни, просечност је нормалност и здравље, а идеја да неко није просечан је патолошка идеја.

„То је била идеја у тој школи, где ни резултати, ни знање, а поготово не васпитни рад нису били ни у ком погледу изузетни", описује отац.

„Дух те школе је, по мом дубоком уверењу, довео до ове трагедије.

„Примарна одговорност је на школи, не на родитељима детета, не на стрељани, не на свим оним стварима које се потенцирају", каже Фатић.

С друге стране, група родитеља која тврди да представља 800 ученика школе послала је писмо јавности у коме је указала управо да је школа „Владислав Рибникар" важна самим ђацима.

„Ова основна школа је већ успостављени део идентитета наше деце, те свака идеја о њеном рушењу буди код њих незаслужени осећај кривице и додатно их стигматизује у друштву иначе оптерећеном агресијом и бројним другим проблемима", наводе родитељи.

Србија: Протести и реакција система

На питање колико су се друштво и читава држава променили од тог 3. маја, Александра Булатовић одговара да су људи само схватили „да је ово црвена линија која се не прелази".

„Атмосфера је у целом граду специфична... Нешто се променило и не може више да се настави по старом, што мислим да је и властима јасно.

„Смрт деветоро деце је и симболички и на сваки други начин довољно јак окидач."

Говорећи о читавом случају, више пута понавља да је „држава тотално заказала", као и да је дошло до „пропуста на институционалном плану".

„Нису то хиљадугодишња поплава или земљотрес - седам година институције нису детектовале проблем код детета које нас је све унесрећило.

„Ово је био социолошки, не психолошки проблем."

Држава се за то време, истиче, бави „искључиво кризним менаџментом, са циљем да купи себи време", како види и одлуку о превременом крају школске године.

„Водили су се логиком 'имамо проблем у просвети, не знамо како да га решавамо - распустићемо школску годину'."

Како даље?

„Ако не будемо у стању да повучемо ручну, направимо дисконтинуитет у сваком смислу и поново дефинишемо оно чини једну заједницу, а то су вредности и емоције, ми просто нећемо моћи да опстанемо", сматра Булатовић.

Александар Фатић, пак, мисли да трагедије нису промениле Србију, већ да су се десиле баш зато што је „Србија таква каква јесте".

Тренутна одлука да школа остане у истој намени му је доказ за то.

Једине промене у друштву види кроз протесте против насиља, за које су трагедије биле окидач.

Ипак, и они су само јасније показали „себичност на индивидуалном нивоу", додаје.

„Чини ми се да људи схватају да је ово морално дно које смо дотакли и да нема даље.

„Истовремено, кад дође до њихове деце, школе, дневне рутине, да сад треба да ходају мало даље или да их одвезу, то је нешто на шта нису спремни, а та неискреност код великог броја људи показује зашто је оваква власт и стање у друштву", оцењује Фатић.

На протестима „Србија против насиља" тражи се одговорност власти због, како наводе, дугогодишњег стварања амбијента који је довео до пораста насиља у земљи.

Председник Србије Александар Вучић и власт одговарају да је Србија „јединство потребније него било када", као и да опозиција „политички злоупотребљава трагедију" и да су управо они ти који пропагирају насиље према политичким неистомишљеницима.

Масовно убиство у Младеновцу, када је дан касније убијено осморо младих, Фатић не пореди са случајем „Рибникар", јер је и раније било таквих примера.

За њега је пуцњава у школи „кристализовано друштвено зло", које се испољило кроз једног дечака.

Зато му није важно ко је извршилац, јер је могао да буде „било који други дечак или теткица".

„Нисам сигуран да родитељи овог детета нису волели дете, нисам сигуран да, кад су чули шта се десило, нису пожелели да нису живи, нисам сигуран да их треба разапети и нисам сигуран да су криви, али сам сигуран да школа јесте крива", каже он.

Републичка просветна инспекција после спроведеног надзора у Огледној основној школи „Владислав Рибникар" предложила је да се разреши директорка Снежана Кнежевић, а да се именује привремени орган управљања и постави вршилац дужности директора.

Наложен је дисциплински поступак према педагогу, психологу и секретару школе, који ће бити суспендовани до окончања поступка.

Савет родитеља ове школе тражи хитну реконструкцију школе без промене намене објекта, уз апсолутну подршку иницијативи да се обележи сећање на жртве.

Родитељи ђака који су одлучили да се писмом обрате јавности упозоравају да су различите информације створиле проблем и код деце.

„Током претходног периода у јавности су се преко медија и друштвених мрежа пласирале бројне нетачности које су ионако тешку ситуацију учиниле за родитеље неподношљивом.

„Кулминацију је ова ситуација достигла са објавама појединих родитеља, након наводног састанка неформалних и неовлашћених представника родитеља с председником Републике, да ће школска година за ученике ООШ 'Владислав Рибникар' бити превремено окончана, као и да је објекат школе потребно физички срушити и променити му намену, те променити назив школе и преполовити број ученика", наводи се у писму.

Фатић је сагласан са увођењем принудне управе због кризе, а додаје да би из пијетета према погинулој деци требало да се не уписују прваци, како би се школа постепено затворила.

Сматра да та зграда не треба више да буде школа, већ меморијални центар у коме би био и институт за истраживање или борбу против насиља.

„Осмаци одлазе из школе, па ако не приме прваке, остаје знатно мањи број ђака. Настава би могла да се измести у зграду оближње Правосудне академије, на 50 метара од школе.

„Млађи разреди могу да се сместе у школу `Свети Сава`, која је огромна и има само једну смену, да се постепено заврши", каже Фатић и додаје:

„Немојте заливати биљку људождерку."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]