Трагедија у Београду: Како разговарати са децом после пуцњаве у школи

Трагедија у центру Београда када је ученик убио осморо ђака и чувара у Основној школи „Владислав Рибникар" узнемирила је читав Балкан, а бројне родитеље оставила у шоку и недоумицама како о оваквим догађајима да причају са децом.

Београђанка Ана Миљић једна је од мајки чије је дете иде у пети разред у београдској Основној школи „Старина Новак" и у среду ујутро је отишла на наставу, као и обично.

Чим су се појавиле вести о пуцњави, за њу је прва помисао била да заштити дете.

„Када сам видела шта се догодило, прво што сам хтела да урадим је да одем до школе по њу, да буде уз мене, на сигурном", каже Миљић за ББЦ на српском.

Не постоји универзална припрема нити одговор на овакве догађаје, упозоравају стручњаци, али је важно разговарати међусобно о осећањима и код куће и у школи.

„Свако најбоље познаје сопствено дете или децу, али је важно разговарати са њима, објаснити им у зависности од узраста и шта се десило и како се чувати.

„Пре свега, треба пустити децу да причају, да цртају или кроз игру некако испоље страхове које можда имају", каже психолошкиња Марина Надејин Симић за ББЦ на српском.

Разговор, осећања, разговор

Разговор са дететом Ани Миљић тек предстоји.

„Не знам како да јој кажем да је у школи у њеном граду старадало толико деце, њени вршњаци.

„Како научити дете да препозна такву опасност, ко може да се спреми своје дете на овако нешто", пита се узнемирена мајка.

Могуће је да ће се код деце, као и код одраслих, испреплетати разна осећања страх, ужас, паника, туга, љутња, зависи колико је ко трауматизован, каже психолошкиња Надејин Симић.

И то може бити замка за родитеље и наставнике, да покажу осећања, али да не претерају у томе.

„Важно је и да родитељи исконтролишу страх и бригу, они наравно да постоје, али ако дете види да је родитељ до те мере узнемирен да даје неке савете који су много другачији него што су били раније, оно ће се додатно уплашити.

„Треба научити дете да буду опрезно колико је могуће, мада у овој ситуацији опрезност није била довољна, јер нико није могао да их припреми за то, али родитељи не би требало да их преплављују сопственим страховима", додаје психолошкиња.

Ограничити приступ сензационалистичким вестима

Као користан алат у савладавању туге и стреса, психолошкиња предлаже да се деци ограничи приступ непровереним информацијама, попут оних које се деле по друштвеним мрежама.

„Родитељи ће свашта видети на Вајбер групама и деца међусобно, ту онда расте тензија и страх.

„Не можемо децу потпуно заштитити и треба да знају шта се десило, али треба причати о свим информацијама које добију, пазећи да то не буду сензационалистичке вести", каже Надејин Симић.

Коме се обратити за помоћ?

Друштво психолога Србије позвало је психологе да се укључе као и да проследе позив за пријаву волонтера пружалаца психолошке подршке и помоћи у превазилажењу трауме.

Волонтерима могу да се јаве ученици, родитељи, наставници и особље школа, као и остали грађани којима је потребна ова врста помоћи.

Психолошкиња Марина Надејин Симић предлаже два нивоа приступа, један је системски, други је лични и породични.

Она очекује да Министарство просвете пошаље одређена упутства школама којим ће се подићи степен безбедности у школама, као и да се пружи прва психолошка помоћ и деци и наставницима.

„За школу 'Рибникар' то је јако велика криза, трауму су доживели сви и деца и родитељи и запослени, њима треба велика помоћ, сигурна сам да не могу сами.

„Потребна им је помоћ у смислу разговора, подршке, као и другарима, јер жртве су и они који су присуствовали томе, не само страдали, а заправо цела прва смена, и деца и наставници и који нису видели то, доживели су довољан ужас", каже школска психолошкиња која ради у Четвртој београдској гимназији.

То што су уплашени родитељи деце у другим школама и из других градова у Србији, она види као сасвим нормално и зато очекује да од система стигне одговор кроз озбиљан рад и превенцију насиља.

„На сваку појаву насиља, како на индивидуалном, тако и на групном плану, треба реаговати.

„На насиље не можемо гледати као нешто што се дешава другоме, јер насиље увек рађа насиље", каже Надејин Симић, напомињући да су погрешни спорадични савети „ако те удари, врати му".

Разговарати и у школи

Сматра да је сад велики део посла на њеним колегама школским психолозима и педагозима, као и наставницима који ће разговарати са децом како би се вратио осећај безбедности у школама у наредном периоду.

„То је процес, не иде то једним разговором где ће деца моћи да испоље емоције и причају о томе шта проживљавају", каже Надејин Симић.

У Србији нема довољне психолошке подршке за наставнике, подсећа она, иако је 2014, Министарство просвете организовало едукације за најужи круг људи за психолошке кризне интервенције.

„Тада је био организован мобилни том психолога који су могли да се ставе на располагање школи којој је то потребно, нажалост то код нас, не знам из којих разлога, није заживело.

„Од тада постоје само спорадичне едукације, колико је ту наставника прошло, не знам и људи генерално нису припремљени за то", каже Надејин Симић.

Те 2014. године Министарство просвете је издало брошуру „Психолошке кризне интервенције у образовно - васпитним установама" у којој је до детаља објашњено како деца и одрасли реагују на кризне ситуације, али и како им треба приступити кроз разговор и слушање.

„Покажите своја осећања, тиме ће ваши ученици добити 'дозволу' да искажу сопствена осећања", један је у низу савета наставницима у основним школама.

Предлаже се и да наставници не испитују и оцењују ђаке непосредно после кризног догађаја.

„Не можете се правити да се ништа није десило, не могу да уђем у одељење и предајем лекцију из психологије или историје, а да не поменем шта је било.

„Јако је важно за децу да се разговара о томе, лекција мање-више то ће се надокнадити, али за овакву ствар, лаички речено, важно је расплашити децу и смањити тензију, тако што ћете им дати могућност да слободно причају о осећањима", каже Надејин Симић.

У Србији је одређена тродневна жалост од петка до недеље.

Како разговарати са децом различитог узраста?

Психолошкиња Ивана Јакшић објавила је на Твитеру савете колегинице Николине Милосављевић (Инстаграм профил @siguranroditelj) како разговарати са децом о трауми, питати их шта знају о догађају, како се осећају поводом тога, као и да је потпуно нормално да буду уплашени и забринути, али да се такве трагедије дешавају веома ретко.

„Додала бих да предшколску децу треба у потпуности заштитити од ових информација, осим уколико нису директно повезана са догађајем.

„Млађим основцима о догађају говорити кратко и јасно, језиком који разумеју", поручила је Јакшић на Твитеру, доценткиња на Факултету политичких наука у Београду.

Психолошкиња Дебора Гилбоа, стручњакиња за родитељство, препоручила је родитељима млађе деце да им дају једноставно објашњење, у једној реченици, попут кратке поучне приче са јунацима.

„Можда родитељи желе да њихова деца знају да је лоша особа повредила неког или да је неко са тешком болешћу био љут и повредио друге", истакла је за амерички портал Тудеј.

Основци ће постављати више питања, додала је она, а родитељи треба да одлуче колико желе да поделе са њима.

Слично, само дубље ће реаговати и тинејџери, које родитељи прво треба да питају да ли су чули за најновију трагедију и да им дозволе да поделе осећања.

„Тинејџери траже оно што се крије иза, траже решења, а данашња генерација верује у сарадњу и социјалну правду. Можете их питати тим поводом - шта би волео да урадиш, шта можемо заједно. Подучавање тинејџера да раде на промени помоће ће им да буду отпорнији на оно што се дешава", рекла је она.

Психолози упозоравају и да децу не треба притискати да причају, ако не желе, али пратити даље понашање и да ли има неких промена у понашању у школи и друштву или проблема са спавањем и апетитом.

У Америци, где су сличне трагедије много присутније, прошле године су школски саветници у Тексасу организовали велики скуп на ком се говорило о пружању подршке ученицима после масовног насиља.

Дискутовало се о томе како могу да се спрече или се припреме за кризе, као и о „мрежи трауме" која се развија после пуцњава у школама, а предложене су и примери добре праксе за збрињавање после таквих психички исцрпљујућих догађаја.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]