Трагедија у Београду из угла психолошкиње: „Kада прође траума, остаје дугачак процес туговања“

„Kада прође траума, остаје дугачак процес туговања", наводи Ана Тодоровић, психолошкиња која ради у Великој Британији у ауторском тексту за ББЦ на српском поводом трагедије у београдској основној школи.

„Однос који имамо са дететом из наше породице, или однос са другаром из разреда, не престаје кад дође до смрти", додаје некадашња научна сарадница Универзитета Оксфорд, где је радила на пројекту о адолесцентском менталном здрављу.

Она пише да је однос нешто што носимо у себи и наставља да се развија и без присуства друге особе.

„Сваки рођендан који убијена деца неће прославити, крај ове школске године који неће дочекати и почетак идуће, летовање, матура, упис у средњу школу па факултет, свадбе којих неће бити, унучићи који се неће родити, све су то додатни губици за све који су ће наставити да воле ту децу.

„Битно је понудити присуство и подршку једни другима у таквим моментима кроз дуги низ година које следе, и наћи начин да се одсуство вољене особе некако обележи".

Сви прво помисле „зашто"

После трагедије оваквих размера, први импулс многима од нас је да покушамо да разумемо зашто се ово догодило.

Свако ће да се пита шта је могло да буде другачије, морамо да завиримо у сваки кутак свих могућности, да преиспитамо све верзије реалности које се нису десиле.

Неки људи ће имати тенденцију да покушају да преузму део одговорности на себе, на пример питаће се да ли су могли да примете да постоји проблем, или да ли су могли да реагују некако другачије.

Други, пак, траже кривце, некога ко ће моћи да се казни како би се неправда исправила.

Међутим, ова врста губитка у некој мери остаје заувек непојмљива.

Ако дете жели да разговара о трауми, не тражити ведрије теме

Тешко је носити се са последицама, са животом који треба да иде даље, а још теже бити ослонац престрављеној деци кад ни сами нисмо сигурни како даље.

Основна ствар је да не морамо све да објаснимо и распредемо одмах, нити треба.

Деца, посебно она која су била у учионици кад се пуцало, још дуги низ година имаће потребу да с времена на време размишљају о овоме.

А млађа деца ће се обично враћати на ову тему како буду стицала нове способности разумевања света и односа међу људима, и како им коначност и значење смрти буде све јаснија.

За сада, док је све свеже, најбитније је да деца буду окружена људима с којима се осећају безбедно.

Деца не испољавају увек тугу као и одрасли, обично то иде у кратким епизодама које нису нужно предвидиве, а већи део времена ће се понашати као деца.

То не значи да им није потребна подршка.

Разговор са децом захтева симултано присуство два опречна става.

С једне стране, нужно је да покажемо емоције и да будемо спремни да поделимо с њима неверицу, тугу, збуњеност.

Ако одрасли не показују негативне емоције, деца то разумеју као да ни њихове негативне емоције нису добродошле.

С друге стране, нужно је да не преплавимо дете сопственим садржајима, већ да будемо спремни да их кратко искажемо, али да ипак ставом делујемо умирујуће.

То најбоље можемо да постигнемо ако покажемо детету да је оно што нам каже прихватљиво.

Ако, рецимо, каже да је тужно, добро је да се сложимо да је то што се десило страшно тужно, уместо да му кажемо да ће проћи, да ће бити боље, да је боље да све заборавимо што пре.

У исто време, дете не треба присиљавати на разговор ако није спремно.

Док год му показујемо да смо отворени за разговор тако што ћемо с времена на време и сами споменути догађај, и док год не покушавамо да побегнемо у ведрије теме ако се испод њих крије тескоба, дете ће имати осећај да може да прича са нама.

Статистика не умирује

Иако је тачно да се овакве ствари не дешавају скоро никад, оним породицама којима се то догодило то не значи много, јер њихово искуство већ јесте искуство катастрофалне трауме.

Статистички подаци су одличан начин преношења информација, али нису техника за умиривање.

Оно што се већ десило ће још дуго имати уплив у садашњост иако је догађај завршен.

Сасвим је очекивано да се неко време прену на сваки шум, да осећају анксиозност, да имају ноћне море и физичке тегобе, као и да се у очају питају зашто се ово десило баш њима.

Тешко је седети са таквом врстом тескобе и посматрати некога ко се мучи без могућности да некако поправимо ситуацију, али већини људи (па и деци) је потребно управо то - присуство друге особе која ће разумети колико им је тешко, и са којом ће све емоције и црне мисли бити добродошле, а ко неће и сам доливати уље на ватру окретањем приче на кривце и казне и бес.

Смрт детета

Смрт детета није нешто што се може просто превазићи и закопати.

Kако године пролазе, осећај бола често постаје све више и више проткан и лепим сећањима и о детету се може размишљати са сетом уместо искључиво са неизрецивим болом.

Ипак, дубоке туге ће за ове породице увек бити, посебно око значајних датума као што су рођендани или годишњица смрти.

Посебну категорију представљају браћа и сестре убијене деце, која ће пролазити кроз двоструки губитак: прво, брата или сестре, и друго, родитеља који ће још дуго бити преплављени и повремено емотивно одсутни.

Зато је битно да пустимо децу да спомињу своје другаре или браћу и сестре колико год им је то потребно, да делимо сећања на добре моменте уколико то желе, да покажемо детету да њихови другари и даље постоје за нас на неки начин, иако их више нема.

Деци можемо и да предложимо и да напишу писмо брату или сестри које више нема, или ако су млађа да нацртају нешто, да осмисле представу користећи играчке, или просто можемо да им кажемо да поделимо с њима кроз сећања на лепе догађаје колико смо волели (и још волимо) дете којег више нема.

На крају, разговор са децом је нешто што ће морати да се понови још много пута.

Ова прича никад неће бити испричана до краја, јер трагедија ове размере никад неће имати смисла.

Коме се обратити за помоћ?

Друштво психолога Србије позвало је психологе да се укључе као и да проследе позив за пријаву волонтера пружалаца психолошке подршке и помоћи у превазилажењу трауме.

Волонтерима могу да се јаве ученици, родитељи, наставници и особље школа, као и остали грађани којима је потребна ова врста помоћи.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]