Зашто европски лидери тешко успевају да заузму јединствен став о Ирану

Европа је знала да би ово могло да се деси.

Недељама су лидери и политичари пратили како се америчка војска гомила на Блиском истоку.

Добро су чули претње Трампове администрације упућене Техерану: одустаните од свих нуклеарних амбиција – или вам се лоше пише!

Али откако су отпочели америчко-израелски напади на Иран пре три дана, континент је у најбољем случају деловао некоординисано, а у најгорем разједињено и изричито без било каквих полуга, затечено у вихору дешавања.

Свака европска земља разумљиво стрепи за властите држављане у региону – да ли ће морати и како ће евакуисати људе чији ће се укупни збир вероватно мерити у десетинама хиљада.

Европске владе такође брину о могућем утицају текуће кризе на Блиском истоку на потрошаче код куће.

На цену енергената и хране, на пример.

Европске цене гаса скочиле су у небеса у размерама које нису виђене још од покретање руске инвазије на Украјину 2022. године.

Политички гледано, Европа се очигледно мучи да пронађе јединствени глас о вртоглаво убрзаном развоју догађаја на Блиском истоку.

Велика тројка са континента, Француска, Немачка и Велика Британија, јесте успела да изда заједничко саопштење за викенд, упозоривши Иран да су спремне да предузму „одбрамбене радње“ како би уништиле његову способност да испали ракете и дронове уколико Техеран не престане са „неселективним нападима“.

Од тада је Велика Британија пристала на амерички захтев да користи две британске војне базе за „дефанзивне“ ударе на иранске ракетне локације – мада је председник Трамп критиковао Велику Британију што није активнија.

Француска појачава присуство на Блиском истоку након што је ирански пројектил погодио њену базу у Уједињеним Арапским Емиратима, а Немачка каже да њени војници остају у приправности за „одбрамбене мере“ ако буду били нападнути, али ништа преко планираног.

Ниједна од три земље се није запитала око легалности америчко-израелских удара према међународном праву.

Постављање питања Вашингтону такође је упадљиво изостало из бујице твитова које је објавила шефица ЕУ за спољну политику Каја Калас.

Главна брига свих ових европских лидера је жеља да не отуђе од себе Доналда Трампа.

Они очајнички желе да догађаји на Блиском истоку не буду још једна дистракција за америчког председника, спречивши га - још једном - да се посвети проналажењу одрживог решења за један други сукоб, овај на њиховом властитом континенту: рат у Украјини.

Да ли увијање неких водећих европских сила у вези са легалношћу скорашњих америчких акција у Ирану и Венецуели, на пример, замућује воду?

Они често кажу да је ово Европа заједничких вредности, која поштује међународни поредак заснован на правилима.

Али која су то правила, заправо?

Шпански премијер каже да је њему све јасно.

Педро Санчез је на друштвеним мрежама објавио да „човек може да буде против мрског режима какав је ирански… а да истовремено буде и против неоправдане, опасне војне интервенције ван међународног права.“

Велики број америчких авиона напустио је Шпанију у понедељак пошто је Мадрид рекао да те базе не могу да се користе за нападе на Иран.

У међувремену, Европска унија је деловала потпуно некоординисано.

Саопштење министара спољних послова држава чланица зауставило се код заговарања смене режима у Ирану, док је председница Европске комисије (главног извршног тела ЕУ) у недељу урадила управо то.

„Потребна је хитна кредибилна транзиција у Ирану“, рекла је председница Урсула фон дер Лајен у објави на друштвеним мрежама.

То тешко да је била демонстрација једногласног изјашњавања.

А опет је декларисана амбиција европских нација, у ЕУ и изван ње, као и Велика Британија – у овом новом, турбулентном свету политике Великих сила – да сарађују боље заједно у областима од заједничких интереса, пре и изнад света у арени безбедности и одбране.

Али питање је да ли су они стварно способни да то учине?

Нуклеарни заокрет

Година 2026. је истинска година превирања: Венецуела, Гренланд и Иран.

Европа се суочава са експанзионистичком Русијом на властитом прагу, економски агресивном Кином и све непредвидљивијим савезником у Вашингтону.

У понедељак је председник Емануел Макрон најавио да ће Француска мењати нуклеарну доктрину и повећати број нуклеарних бојевих глава, зато што, како је рекао: „Наши конкуренти су се развили, баш као и наши партнери.“

Русија има највећи нуклеарни арсенал на свету, Кина убрзано шири властите способности и док су САД – друга највећа глобална нуклеарна сила, одмах иза Русије – деценијама обезбеђивале Европи нуклеарни кишобран, промена приоритета у Вашингтону је унервозила Европљане.

Шведска, Немачка и Пољска су се директно обратиле Француској да би је замолили за шири европски штит поред заштите коју већ нуди савезницима НАТО Велика Британија, једина друга нуклеарна сила у Европи.

Председник Макрон се нашао у положају да каже: „А лепо сам вам рекао“ након што је годинама позивао Европу да постане стратешки самосталнија у одбрани (укључујући велику иницијативу за одлазак у свемир, са двоструком употребом сателита, на пример, преко Европске свемирске агенције, чија је Велика Британија такође чланица).

Али координација остаје велики изазов.

Набавка оружја је упадљив пример за то.

Док Сједињене Америчке Државе користе око 30 различитих система оружја, Европа често има удвостручених 178.

„Неефикасни, скупи и спори“, био је поражавајући закључак прошле недеље председнице Европског парламента Роберте Мецоле.

НАТО покушава да ублажи ово управљањем одлукама о куповини код 32 чланице, али проблем је ту да су одбрамбене смернице алијансе искључиво на добровољној бази.

Све чланице НАТО (сем Шпаније) попустиле су под притиском Доналда Трампа прошле године и пристале да повећају буџет за одбрану.

Али једнако је важно да ли се тај новац сада троши ефикасно.

Инстинкт већине националних влада је да заштите властите индустрије одбране, чак и на штету њихових суседа.

Француска је често оптуживана за ово.

Приоритети које обликује историја

Текући догађаји на Блиском истоку истичу у први план да свака земља на континенту има властите приоритете, предности и слабости, које обликује њихова историја и забринутост бирача.

Чињеница да је Немачка осетила потребу да ове недеље веома јасно стави до знања да не планира да појача војно присуство на Блиском истоку, а камоли да учествује у офанзивној акцији, своди се на чињеницу да Немачка и даље врло зазире од сукоба, углавном због рошлости њихове земље.

Да ли се сећате како је Немачка испрва била извргавана руглу и понижавана у свету зато што је била спора у слању тенкова Украјини после почетка потпуне руске инвазије пре четири године?

Тадашњи немачки канцелар Олаф Шолц није био ни најмање несрећан што је у немачкој штампи добио надимак „Фриеденсканзлер“ (Канцелар мира).

Велики део немачког друштва испрва је био дубоко узнемирен идејом да би немачко оружје могло поново да се упери у Русе, као што је то било током два светска рата у протеклом веку.

Иако и даље води рачуна о осетљивостима нације, нова немачка влада Фридриха Мерца иде у веома другачијем правцу.

Она је сада убедљиво највећи појединачни донатор војне помоћи Украјини.

Попут остатка Европе, Немачка се деценијама ослањала на Сједињене Америчке Државе за властиту безбедност.

Али пошто је Трампова администрација почела да инсистира на томе да Европе сада преузме на себе лавовски део властите одбране, Немачка планира да до 2029. године потроши више на буџет за одбрану него Француска и Велика Британија заједно, према подацима НАТО.

Она такође жели да изгради највећу конвенционалну војску у Европи – и, 80 година после Другог светског рата, са Немачком чврсто ушанченом у НАТО и ЕУ, друге европске силе поздрављају немачку војну иницијативу, уместо да делују као да су угрожени њом.

Италијанска премијерка, поређења ради, мора да одигра најнапорнији плес од свих – између италијанског гласачког мњења и онога што верује да је у најбољем интересу ње и њене властите земље на светској сцени.

До сада се Ђорђа Мелони није превише истицала по питању ставова о америчко-израелском нападу на Иран.

Једна је од малобројних европских лидера који имају истински срдачан однос са Доналдом Трампом.

Као трећа највећа економска сила у копненој Европи, очекивали бисте од Италије да одигра истакнуту улогу у континенталној безбедности.

Али све донедавно, она се котирала као земља која најмање троши на одбрану у Европи.

Морате да погледате италијанску историју да бисте схватили зашто.

Италија је била уједињена тек 1861. године.

Пре тога, сматрала се „европским бојиштем“, са европским силама које су изнова искоришћавале њене територије.

Италијани су научили да се ослањају и верују само одабраној неколицини, уместо „држави“, да се стара о њима.

Италија се истакла у западној Европи кад је Русија покренула потпуну инвазију на Украјину.

Била је то једина земља у којој је, од самог почетка, већина становништва била против слања оружја за помоћ Кијеву.

Италијани су рекли да саосећају са Украјинцима, али су многи довели у питање италијанско учешће у сукобу.

Они просто нису веровали властитој влади да ће их заштитити од домино ефекта, као што је раст цене енергената или потенцијалне руске одмазде.

Четири године касније, само 15 одсто Италијана каже да мисли да ЕУ и САД треба да наставе да наоружавају Украјину све док руске снаге не буду истеране, према Институту за студије међународне политике.

Због тога је италијанска премијерка, изричита заговорница подршке Украјини у веома неугодном положају.

Њена велика обећања међународним савезницима кад је у питању одбрана нису у складу са већинским мишљењем италијанских гласача.

Већина Италијана се такође противи обећању Ђорђе Мелони њеном пријатељу у Белој кући да ће значајно повећати буџет за одбрану.

Ад-хок коалиције

Свест о националним тензијама савезника и стога где може а где не може потпуно да се рачуна на њих кључна је док Европа улази у самопроглашену еру тешње сарадње.

Потешкоћа у понашању земаља „као једне“, као што видимо сада поново на Блиском истоку, доводи до мањих ад-хок коалиција земаља које се формирају ради погодности око различитих питања: од заједничких пројеката обезбеђивања одбране као што је скорашњи Одбрамбени пакт Велике Британије и Норвешке, па све до праћења руских подморница у северном Атлантику, или Коалиције вољних за Украјину, коју предводе Велика Британија и Француска, на пример.

Све више ова „европска“ или западна савезништва обухватају оно што се описује као сродне земље ван континента, као што су Канада, Јужна Кореја и Јапан, које се сада такође често укључују у вежбе НАТО.

Осећајући се скучено под новом светском климом где је Моћ у праву, или макар заузима средишње место на сцени, породица земаља за европску сарадњу се шири.

Али је исто тако изазов разлучити шта покреће сваког члана породице понаособ и да ли оне могу ефикасно да сарађују.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk