Zašto evropski lideri teško uspevaju da zauzmu jedinstven stav o Iranu

Evropa je znala da bi ovo moglo da se desi.

Nedeljama su lideri i političari pratili kako se američka vojska gomila na Bliskom istoku.

Dobro su čuli pretnje Trampove administracije upućene Teheranu: odustanite od svih nuklearnih ambicija – ili vam se loše piše!

Ali otkako su otpočeli američko-izraelski napadi na Iran pre tri dana, kontinent je u najboljem slučaju delovao nekoordinisano, a u najgorem razjedinjeno i izričito bez bilo kakvih poluga, zatečeno u vihoru dešavanja.

Svaka evropska zemlja razumljivo strepi za vlastite državljane u regionu – da li će morati i kako će evakuisati ljude čiji će se ukupni zbir verovatno meriti u desetinama hiljada.

Evropske vlade takođe brinu o mogućem uticaju tekuće krize na Bliskom istoku na potrošače kod kuće.

Na cenu energenata i hrane, na primer.

Evropske cene gasa skočile su u nebesa u razmerama koje nisu viđene još od pokretanje ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine.

Politički gledano, Evropa se očigledno muči da pronađe jedinstveni glas o vrtoglavo ubrzanom razvoju događaja na Bliskom istoku.

Velika trojka sa kontinenta, Francuska, Nemačka i Velika Britanija, jeste uspela da izda zajedničko saopštenje za vikend, upozorivši Iran da su spremne da preduzmu „odbrambene radnje“ kako bi uništile njegovu sposobnost da ispali rakete i dronove ukoliko Teheran ne prestane sa „neselektivnim napadima“.

Od tada je Velika Britanija pristala na američki zahtev da koristi dve britanske vojne baze za „defanzivne“ udare na iranske raketne lokacije – mada je predsednik Tramp kritikovao Veliku Britaniju što nije aktivnija.

Francuska pojačava prisustvo na Bliskom istoku nakon što je iranski projektil pogodio njenu bazu u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, a Nemačka kaže da njeni vojnici ostaju u pripravnosti za „odbrambene mere“ ako budu bili napadnuti, ali ništa preko planiranog.

Nijedna od tri zemlje se nije zapitala oko legalnosti američko-izraelskih udara prema međunarodnom pravu.

Postavljanje pitanja Vašingtonu takođe je upadljivo izostalo iz bujice tvitova koje je objavila šefica EU za spoljnu politiku Kaja Kalas.

Glavna briga svih ovih evropskih lidera je želja da ne otuđe od sebe Donalda Trampa.

Oni očajnički žele da događaji na Bliskom istoku ne budu još jedna distrakcija za američkog predsednika, sprečivši ga - još jednom - da se posveti pronalaženju održivog rešenja za jedan drugi sukob, ovaj na njihovom vlastitom kontinentu: rat u Ukrajini.

Da li uvijanje nekih vodećih evropskih sila u vezi sa legalnošću skorašnjih američkih akcija u Iranu i Venecueli, na primer, zamućuje vodu?

Oni često kažu da je ovo Evropa zajedničkih vrednosti, koja poštuje međunarodni poredak zasnovan na pravilima.

Ali koja su to pravila, zapravo?

Španski premijer kaže da je njemu sve jasno.

Pedro Sančez je na društvenim mrežama objavio da „čovek može da bude protiv mrskog režima kakav je iranski… a da istovremeno bude i protiv neopravdane, opasne vojne intervencije van međunarodnog prava.“

Veliki broj američkih aviona napustio je Španiju u ponedeljak pošto je Madrid rekao da te baze ne mogu da se koriste za napade na Iran.

U međuvremenu, Evropska unija je delovala potpuno nekoordinisano.

Saopštenje ministara spoljnih poslova država članica zaustavilo se kod zagovaranja smene režima u Iranu, dok je predsednica Evropske komisije (glavnog izvršnog tela EU) u nedelju uradila upravo to.

„Potrebna je hitna kredibilna tranzicija u Iranu“, rekla je predsednica Ursula fon der Lajen u objavi na društvenim mrežama.

To teško da je bila demonstracija jednoglasnog izjašnjavanja.

A opet je deklarisana ambicija evropskih nacija, u EU i izvan nje, kao i Velika Britanija – u ovom novom, turbulentnom svetu politike Velikih sila – da sarađuju bolje zajedno u oblastima od zajedničkih interesa, pre i iznad sveta u areni bezbednosti i odbrane.

Ali pitanje je da li su oni stvarno sposobni da to učine?

Nuklearni zaokret

Godina 2026. je istinska godina previranja: Venecuela, Grenland i Iran.

Evropa se suočava sa ekspanzionističkom Rusijom na vlastitom pragu, ekonomski agresivnom Kinom i sve nepredvidljivijim saveznikom u Vašingtonu.

U ponedeljak je predsednik Emanuel Makron najavio da će Francuska menjati nuklearnu doktrinu i povećati broj nuklearnih bojevih glava, zato što, kako je rekao: „Naši konkurenti su se razvili, baš kao i naši partneri.“

Rusija ima najveći nuklearni arsenal na svetu, Kina ubrzano širi vlastite sposobnosti i dok su SAD – druga najveća globalna nuklearna sila, odmah iza Rusije – decenijama obezbeđivale Evropi nuklearni kišobran, promena prioriteta u Vašingtonu je unervozila Evropljane.

Švedska, Nemačka i Poljska su se direktno obratile Francuskoj da bi je zamolili za širi evropski štit pored zaštite koju već nudi saveznicima NATO Velika Britanija, jedina druga nuklearna sila u Evropi.

Predsednik Makron se našao u položaju da kaže: „A lepo sam vam rekao“ nakon što je godinama pozivao Evropu da postane strateški samostalnija u odbrani (uključujući veliku inicijativu za odlazak u svemir, sa dvostrukom upotrebom satelita, na primer, preko Evropske svemirske agencije, čija je Velika Britanija takođe članica).

Ali koordinacija ostaje veliki izazov.

Nabavka oružja je upadljiv primer za to.

Dok Sjedinjene Američke Države koriste oko 30 različitih sistema oružja, Evropa često ima udvostručenih 178.

„Neefikasni, skupi i spori“, bio je poražavajući zaključak prošle nedelje predsednice Evropskog parlamenta Roberte Mecole.

NATO pokušava da ublaži ovo upravljanjem odlukama o kupovini kod 32 članice, ali problem je tu da su odbrambene smernice alijanse isključivo na dobrovoljnoj bazi.

Sve članice NATO (sem Španije) popustile su pod pritiskom Donalda Trampa prošle godine i pristale da povećaju budžet za odbranu.

Ali jednako je važno da li se taj novac sada troši efikasno.

Instinkt većine nacionalnih vlada je da zaštite vlastite industrije odbrane, čak i na štetu njihovih suseda.

Francuska je često optuživana za ovo.

Prioriteti koje oblikuje istorija

Tekući događaji na Bliskom istoku ističu u prvi plan da svaka zemlja na kontinentu ima vlastite prioritete, prednosti i slabosti, koje oblikuje njihova istorija i zabrinutost birača.

Činjenica da je Nemačka osetila potrebu da ove nedelje veoma jasno stavi do znanja da ne planira da pojača vojno prisustvo na Bliskom istoku, a kamoli da učestvuje u ofanzivnoj akciji, svodi se na činjenicu da Nemačka i dalje vrlo zazire od sukoba, uglavnom zbog rošlosti njihove zemlje.

Da li se sećate kako je Nemačka isprva bila izvrgavana ruglu i ponižavana u svetu zato što je bila spora u slanju tenkova Ukrajini posle početka potpune ruske invazije pre četiri godine?

Tadašnji nemački kancelar Olaf Šolc nije bio ni najmanje nesrećan što je u nemačkoj štampi dobio nadimak „Friedenskanzler“ (Kancelar mira).

Veliki deo nemačkog društva isprva je bio duboko uznemiren idejom da bi nemačko oružje moglo ponovo da se uperi u Ruse, kao što je to bilo tokom dva svetska rata u proteklom veku.

Iako i dalje vodi računa o osetljivostima nacije, nova nemačka vlada Fridriha Merca ide u veoma drugačijem pravcu.

Ona je sada ubedljivo najveći pojedinačni donator vojne pomoći Ukrajini.

Poput ostatka Evrope, Nemačka se decenijama oslanjala na Sjedinjene Američke Države za vlastitu bezbednost.

Ali pošto je Trampova administracija počela da insistira na tome da Evrope sada preuzme na sebe lavovski deo vlastite odbrane, Nemačka planira da do 2029. godine potroši više na budžet za odbranu nego Francuska i Velika Britanija zajedno, prema podacima NATO.

Ona takođe želi da izgradi najveću konvencionalnu vojsku u Evropi – i, 80 godina posle Drugog svetskog rata, sa Nemačkom čvrsto ušančenom u NATO i EU, druge evropske sile pozdravljaju nemačku vojnu inicijativu, umesto da deluju kao da su ugroženi njom.

Italijanska premijerka, poređenja radi, mora da odigra najnaporniji ples od svih – između italijanskog glasačkog mnjenja i onoga što veruje da je u najboljem interesu nje i njene vlastite zemlje na svetskoj sceni.

Do sada se Đorđa Meloni nije previše isticala po pitanju stavova o američko-izraelskom napadu na Iran.

Jedna je od malobrojnih evropskih lidera koji imaju istinski srdačan odnos sa Donaldom Trampom.

Kao treća najveća ekonomska sila u kopnenoj Evropi, očekivali biste od Italije da odigra istaknutu ulogu u kontinentalnoj bezbednosti.

Ali sve donedavno, ona se kotirala kao zemlja koja najmanje troši na odbranu u Evropi.

Morate da pogledate italijansku istoriju da biste shvatili zašto.

Italija je bila ujedinjena tek 1861. godine.

Pre toga, smatrala se „evropskim bojištem“, sa evropskim silama koje su iznova iskorišćavale njene teritorije.

Italijani su naučili da se oslanjaju i veruju samo odabranoj nekolicini, umesto „državi“, da se stara o njima.

Italija se istakla u zapadnoj Evropi kad je Rusija pokrenula potpunu invaziju na Ukrajinu.

Bila je to jedina zemlja u kojoj je, od samog početka, većina stanovništva bila protiv slanja oružja za pomoć Kijevu.

Italijani su rekli da saosećaju sa Ukrajincima, ali su mnogi doveli u pitanje italijansko učešće u sukobu.

Oni prosto nisu verovali vlastitoj vladi da će ih zaštititi od domino efekta, kao što je rast cene energenata ili potencijalne ruske odmazde.

Četiri godine kasnije, samo 15 odsto Italijana kaže da misli da EU i SAD treba da nastave da naoružavaju Ukrajinu sve dok ruske snage ne budu isterane, prema Institutu za studije međunarodne politike.

Zbog toga je italijanska premijerka, izričita zagovornica podrške Ukrajini u veoma neugodnom položaju.

Njena velika obećanja međunarodnim saveznicima kad je u pitanju odbrana nisu u skladu sa većinskim mišljenjem italijanskih glasača.

Većina Italijana se takođe protivi obećanju Đorđe Meloni njenom prijatelju u Beloj kući da će značajno povećati budžet za odbranu.

Ad-hok koalicije

Svest o nacionalnim tenzijama saveznika i stoga gde može a gde ne može potpuno da se računa na njih ključna je dok Evropa ulazi u samoproglašenu eru tešnje saradnje.

Poteškoća u ponašanju zemalja „kao jedne“, kao što vidimo sada ponovo na Bliskom istoku, dovodi do manjih ad-hok koalicija zemalja koje se formiraju radi pogodnosti oko različitih pitanja: od zajedničkih projekata obezbeđivanja odbrane kao što je skorašnji Odbrambeni pakt Velike Britanije i Norveške, pa sve do praćenja ruskih podmornica u severnom Atlantiku, ili Koalicije voljnih za Ukrajinu, koju predvode Velika Britanija i Francuska, na primer.

Sve više ova „evropska“ ili zapadna savezništva obuhvataju ono što se opisuje kao srodne zemlje van kontinenta, kao što su Kanada, Južna Koreja i Japan, koje se sada takođe često uključuju u vežbe NATO.

Osećajući se skučeno pod novom svetskom klimom gde je Moć u pravu, ili makar zauzima središnje mesto na sceni, porodica zemalja za evropsku saradnju se širi.

Ali je isto tako izazov razlučiti šta pokreće svakog člana porodice ponaosob i da li one mogu efikasno da sarađuju.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk