Књижевност: Десанка Максимовић, песникиња која је писала до последњег даха

Неки су је упознали док тражи помиловање за згужване мисли, други су са њом плакали у земљи сељака на брдовитом Балкану, а многи су, баш као и она, волели и желели ока два.

Али једно је свима заједничко - на балканским просторима се свако, био љубитељ поезије или не, у неком тренутку живота срео са стиховима Десанке Максимовић.

Њено књижевно дело, како поетско, тако и прозно, јесте међу најобимнијим опусима српске књижевности 20. века, а њено песничкo стваралаштво је најзначајније достигнуће једне жене у српској књижевности, сматра Светлана Шаетовић, научна сарадница Института за књижевност и уметност у Београду.

„Није припадала ниједној струји, имала је аутентични израз - између традиционалног и модерног песничког обрасца и остала је доследна сопственом виђењу света, на шта су врло мало утицали неки друштвени догађаји и токови у књижевности", говори Шаетовић, управница Задужбине Десанке Максимовић, за ББЦ на српском.

Током седам деценија дуге карије објавила је више од 50 збирки песама.

„Песме су њој навирале, рађале се у њој, као да јој је неко диктирао и никада их није дотеривале, можда касније кад је писала сонете, али саме песме су се рађале тек тако", прича Бранислав Милакара, њен сестрић, за ББЦ на српском.

Вечита саговорница природе и љубави

Уз стихове попут „срећа је лепа само док се чека" и „покошене ливаде што крај реке сања" одрастале су многе генерације.

„Она остаје вечита саговорница природе и љубави, са којом разговарају и млади и одрасли и нове генерације које се баве књижевношћу", оцењује Мина Ђурић, доценткиња на катедри за српску књижевност на Филолошком факултету у Београду.

Каже да „студенти често бирају њене песме да рецитују, да је тумаче и доводе у везу са другим песничким остварењима примерима."

„Да ли изазива сећања на најраније детињство или пружа одговоре у неким кључним историјским питањима - они јој се темељно посвећују, посебно када је реч о тежњи универзалних вредности".

Пре три године, предлог да се поезија Десанке Максимовић искључи из средњошколског програма изазвао је велика негодовања,

Удружење књижевника Србије је предлог видело као проглашавање Десанке Максимовић „нижеразредном песникињом у српским школама".

До Министарства просвете стигла су и протестна писма, а и корисници друштвених мрежа су „тражили помиловање" за Десанку.

Њени стихови су остали обавезни део школских читанки и лектира.

И сама књижевница била је на мети критика почетком 1990-их због предговора који је написала за књигу бившег српског председника Слободана Милошевића, касније оптуженог за ратне злочине пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију.

Зоран Божић каже да је она већ била „велико име", да би јој се то узело за зло.

„Велики песници увек нађу место под сунцем, па тако сматрам да ће и Десанкин утицај увек бити присутан у нашем народу", каже Милица Вуковић која под њеним утицајем и сама почиње да пише риме.

Бранковина као вечита инспирација

Рођена је крајем 19. века у Рабровници, близу Ваљева, као најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње.

Породица се брзо сели у Бранковину, а потом у Ваљево, где Максимовић похађа гимназију.

„Професор јој је био тада чувени Сима Пандуровић, српски песник који препознаје њен таленат и подстиче је да пише.

„Прву песму објавила је 1920. у часопису Мисао, а четири године касније, и прву збирку, Песме", прича Зоран Божић, кустос Музеја Бранковина, за ББЦ на српском.

Иако се због школовања преселила у Београд, Ваљево, али пре свега Бранковина остају, како каже Божић, њена вечита инспирација.

„Стално је долазила, држала књижевне вечери, подржавала младе песнике, зато су јој Ваљевци и подигли споменик за живота.

„У почетку је била забезекнута и негодовала је на ту идеју, али су јој објаснили да ће то бити споменик посвећен песништву, са њеним ликом, па је некако прихватила", каже њен суграђанин Божић.

Песме су биле њена деца

Максимовић се 1933. удала за руског писца Сергеја Сластикова, који је емигрирао у Србију после Првог светског рата.

Упознали су се једне вечери док је рецитовала песме у руском клубу у Београду.

„Да ли је то била љубав на први поглед? Вероватно! Али, сигурно, моја прва љубав и први мушкарац с којим сам се пољубила.

„Била сам већ зрела девојка. Касније смо се зближили", испричала је Максимовић новинару недељника НИН.

Божић каже да су живели складно и повучено.

„Интиму су строго чували, она је писала, он је преводио и илустровао и помогао јој у превођењу песама на руски језик.

Нису имали деце, а Максимовић је говорила да је „иживела своје материнство" бринући као најстарија о браћи и сестрама „све док нису постали своји људи".

„А касније, у браку, мој стваралачки рад ме целу испуњавао. Када бих написала једну песму, као да сам три детета родила. Толико бих се истрошила...", рекла је песникиња.

Њен сестрић каже да је књижевница била његова „друга мајка".

„Отац ми је настрадао, и по завршетку Другог светског рата, ми смо као избеглице из Хрватске дошли код ње.

„Сачекала нас је на Топчидерској станици и тако смо моја мајка, бака, моја сестра и ја били са њом у двособном стану и она је пратила наше одрастање, детињство, а опет имала је време за себе", сећа се.

Ујутру би Десанка одлазила на београдско излетиште Аду Циганлију да шета и пише, а потом би се враћала у „реалан живот", каже Милакара.

„Када почињем да пишем, први је услов да будем сама. Јер, тада се дешава нешто, не знам како то да објасним...

„Смишљање нечег новог што се у мени буди", испричала је Максимовић у интервјуу недељнику НИН, једном од последњих разговора са новинарима.

'Будила је најтананију људску црту'

Почетак Другог светског рата Десанка Максимовић дочекује у пензији.

Иако је одложила професорски дневник, перо и хартију није.

Погођена стрељањем ђака у Крагујевцу 1941. написала је Крваву бајку, песму која ће бити објављена угледати по завршетку рата.

„Та је песма записана, а не писана. У мени је било осећање мржње и револта...

„Када сам чула шта се збило у Крагујевцу, песма се сама у мени родила", испричала је књижевница деценијама касније.

Шаетовић сматра да су ови стихови „њен најдубљи и најснажнији одговор на оно што се догодило у Шумарицама и поред низа других песама, истичу се просто као медаљон њеног песничког опуса који ће одолети свим вредновањима који долазе и пролазе".

Ђурић каже да стихове „о брдовитом Балкану и чети ђака умрлој у једној дану" данас изучавају многи народи, што говори о универзалном карактеру песме и јаким вредностима који су уткани у ово књижевно дело.

Песникиња је 1965. постала редовна чланица Српске академије науке и уметности, што је чинило веома поносном.

Годину дана раније, објављена је њена збирка песама Тражим помиловање.

„Збирка је поетички искорак у ком спаја савремени песнички израз и наслеђе одређених лексичких конструкција које су важиле за средњовековни период и где говори о правима свих оних који су некако скрајнути", прича Шаетовић.

Ђурић оцењује да се песникиња обраћала „најдубљој себи, тежећи једној врсти равнотеже и мира који је желела да оствари посредством писања."

„Са друге стране, њене речи су биле упућено сваком човеку подједнако - ономе што је њему невино, што је на извесни начин несхваћено, а требало би да буде испољено."

„Будила је у њима ту најтананију људску црту, све оно што је најдубље и најсуптилније у сваком човеку", каже Ђурић.

Инспирација младим поетама

Милицу Вуковић су песме Стрепња и Пролећна песма увеле у свет поезије Десанке Максимовић.

„Не само зато што су говориле о љубави, о природи, слободи, него сам читајући њене песме имала осећај да ме песникиња разуме и да са мном пролази све те 'младалачке јаде'.

„Мислим да ми је у подсвести била блиска и због чињенице што је жена, ми смо тада углавном читали мушке писце", говори Вуковић, која данас живи у Бечу, где је завршила компаративну књижевност.

Време у којем је Максимовић живела показује „колико је била револуционарна", оцењује она.

„Жена која је писала о веома често мрачном животу око себе, представља симбол јачине, слободе и уникатности у књижевном смислу", додаје ова 28-годишњакиња.

И Виктор Јанковић из Београда је, попут Милице, читао Стрепњу у школи, али његова прва асоцијација на песникињу са шеширом и ниском бисера су стихови песме Наша тајна.

„Пре него што сам пријатељима рекао да сам геј, о момку који ми се тада допадао причао сам у женском роду, те сам се у овим стиховима одмах препознао.

„Та песма ме је јако погодила, а посебно делови 'о теби нећу говорити људима, нећу им рећи да ли си ми само познаник био или пријатељ драг'", прича Јанковић.

Стиховима се и даље враћа, али са другачијим емоцијама - уместо боли и туге, сада га прожима нека лепа сета.

„Као да су све љубави о којима је она писала забрањене, неприхватљиве у времену док је писала или их можда тако доживљава кроз своју призму.

„Супер је стрепети од особе која нам се свиђа и њеног приласка, али ми се чини да у томе има много више од тога, као да је присутна бојазан од личног контакта са том особом - бојазан да средина не сазна за тај контакт", додаје.

'Темперамент који се ретко виђа'

Последња збирка Десанке Максимовић објављена је 1992. године.

„Није било дана да не узме перо, седне и пише.

„Није губила време и у тренуцима када је била тужна због смрти мајке или мужа, није се опуштала, хватала ја перо и преводила друге песникиње", присећа се њен сестрић.

Поред писања, повремено је и преводила, махом поезију са руског, словеначког, бугарског и француског језика.

„Све што је радила, чинила је пасионирано, са пуно жара, са јаким емоцијама.

„Била је особа која је живела тако да не угрожава друге, упорна да оствари замисао, али никада на штету других", сећа се Милакара.

Зоран Божић суграђанку памти као благу, смирену и вечито насмејану жену.

„Остаје једна од омиљених историјских, књижевних личности, темперамент какав се ретко виђа и невиђена енергија", описује он.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]