Књижевност и Србија: Исидора Секулић - „икона српске књижевности”, жена која је писала мушки

Гордог и преког погледа, мудра, стамена и храбра, а заправо осетљива, крхка и нежна, тако би се могла описати Исидора Секулић, књижевница, публициста, ликовна критичарка, есејиста и прва чланица Српске академије науке и уметности.

„Изузетна појава на књижевној сцени у периоду када се положај жена у књижевности није толико уважавао", каже Предраг Петровић, професор на катедри за српску књижевност на Филолошком факултету у Београду.

Додаје да је успела „да истрпи све нападе и остане верна себи и писаној речи."

„Њени преводилачки радови и та невероватна приврженост књижевности је нешто што се заиста и у другим развијенијим културама ретко налази", каже професор за ББЦ на српском.

Управо са њом се, како каже, постављају темељи позиције књижевнице на српској, јавној, књижевној сцени.

„Књижевност, али и уметност у целини посматрала је као врхунску могућност човека да превазиђе све друштвене и историјске ограничености које им намеће друштво и традиција", прича овај београдски професор.

Умрла је пре тачно 64 године у Београду, а у пола века стварања оставила је велики број дела, есеја, путописа и ликовних критика.

Ратни трагови

Живот ове књижевнице обележила су два балканска и светска рата, али је „она била довољно мудра да се прилагоди тим околностима ратне сценографије у којој је провела највећи део живота", прича Лаура Барнa, књижевница која је годинама истраживала живот Исидоре Секулић.

Глад и сиромаштво нису је заобишли, па се зими смрзавала јер није имала огрева, тек би пред ноћ запалила по коју цепаницу коју је доносила из шетње по Топчидеру, београдском насељу где је живела.

„Само да огрије прсте како би могла да пише или да куца на писаћој машини", прича Барна за ББЦ на српском.

Али су деца из комшилука којој је држала часове језика одлазила на оближњу пругу и у џеповима капутића сакупљала угаљ који би испао из претоварених немачких вагона возова и остављали га пред Исидорину капију препричава ова списатељица.

„Неретко су јој доносили у шерпицама и поврће из баште, јер је Исидора у ратно време одбијала да претвори двориште у повртњак."

Због сиромаштва била је принуђена и да прода клавир, што јој је, каже Барна, тешко пало, јер јој је музика много значила.

„Није хтела да зна у коју кућу одлази, јер је знала да га је купио неки власник оближње виле.

„Оставила је партитуру на диркама и изашла у шетњу док су га износили из куће", додаје Барна.

Иако није била директно изложена борбама, ратна искуства која је осећала у свакодневном животу најбоље је описала у збирци приповедака Из прошлости која је објављена по завршетку Првог светског рата, записао је Драган Бабић, научни истраживач.

Она, како пише Бабић, сведочи животу у поробљеној домовини и свакодневном животу Срба у Војводини и Славонији погођених ратом.

Чести одласци до пијаце и чајанке у пет

Исидора Секулић се неколико пута селила.

Детињство је провела у Руми, Земуну и Новом Саду, где је похађала и Вишу девојачку школу.

„У школској торбици, долазећи кући, налазила сам поруке подсмеха, моје карикатуре, и све се сводило на то да забијам нос у књигу и да се правим важна.

„Ја нисам забијала нос у књигу, али су ми они око мене придавали важност коју сама себи нисам давала", описала је Исидора детињство.

Пратећи пут књига стиже до Берлина, где је пре тачно једног века докторирала.

Међутим, рана смрт свих њених чланова породице промениће јој живот.

Због крхког здравља још више ће се осамити.

„Повучена сам и живим међу књигама", умела је да каже.

Удавала се једном, у Норвешкој, али јој је супруг убрзо преминуо.

Последња адреса на којој је боравила јесте приземна кућица са малом баштом, и „дворишним звоном увијеном у крпу" на Топчидерском брду у Београду,

„У њеној кућици све је било сређено до перфекције", каже Лаура Барнa.

Додаје да је Исидора често одлазила на пијацу, волела коње и уживала у чајевима.

Неколико година пре смрти, за пријатеље је организовала сталне чајанке четвртком у 17 сати.

„Њена кућа постајала је прави епикуров врт у ком се окупљала елита.

„Ненаметљиво би задавала теме за разговор, а после дискусије би седала за клавир и музиком завршавала чајанке", прича Барна.

Професор Поповић сматра да је можда тим недељним дружењима успела да „превазиђе усамљеност и издвојеност која ју је пратила током живота".

Ко је Исидора Секулић?

Рођена је 16. фебруара 1877. у Мошорину.

Учитељску школу завршила је у Сомбору, Вишу педагошку у Пешти, а докторирала је у Берлину.

Говорила је седам језика.

Нека од њених најзначајнијих дела су: Сапутници, Писма из Норвешке, Из прошлости, Ђакон Богородичине цркве, Кроника паланачког гробља, Записи о моме народу, Његошу књига дубоке оданости.

Написала је многе критичке списе на пољу музике, позоришта, архитектуре.

Била је чланица бројних женских организација, једна је од оснивача Удружења учитеља средњих стручних школа.

Преминула је 5. априла 1958. у Београду.

Сапутници на мети критике

Дело којим ће Исидора Секулић постати видљивија на тадашњој књижевној сцени објављено је 1913. године - Сапутници.

Збирку прича оштро ће критиковати Јован Скерлић, један од најважнијих књижевних критичара тог времена у Србији.

Скерлић је тачно уочио све одлике стила ове књижевнице, али их је негативно вредновао, објашњава Предраг Поповић.

„Приповедање у првом лицу, што јесте главна карактеристика овог дела, било је ново за то време.

„Она открива интиму, проговара отворено, а присутни су и еротски моменти, доживљаји тела и света, то се њему није допадало", додаје професор.

Скерлић је замерао и што је све написано под утицајем других књига и да недостаје непосредни додир са животом, објашњава Петровић.

„Цвеће изникло из мастионице - тако је велики критичар описао ово прозно дело."

Додаје да је критичар, пак, приметио нешто што ће бити одлика књижевности 20. века - књижевник читајући друга дела пише властита остварења.

Критика се одразила на Исидорино потоње писање, каже овај београдски професор, и напомиње да она никада више неће писати на тај начин - отворено и у првом лицу.

„Питање је како би се њена проза даље одвијала да је та критика изостала."

Иако је ова књижевница одавала утисак чврсте и стамене жене, Петровић напомиње да се из њених писама и преписки могло закључити да су је „напади са јавне књижевне сцене јако погађали."

У једном од последњих интервјуа, она ће се осврнути на Скерлићеву критику, изјавивши да је био прек и нагао човек.

„Није разумео да правих национализaма нема без интернационализма, волим друге народе националистички", гласио је њен одговор тада.

Писма из Норвешке

Да воли друге традиције, културе и нације најбоље ће осликати у Писмима из Норвешке, књизи која излази после Сапутника.

У редовима који настају из њених путовања од Осла до Бергена, свет фјордова и нетакнуте природе дочарава кроз призму других.

„Успела је да пронађе прави приповедачки израз, јер се окреће другим људима, културама, традицији, напуштајући интимни круг", каже Петровић.

Додаје да је то њена најбоља прозна књига и „најбољи српски путопис".

Много је путовала, али не као туриста већ као радознали истраживач с намером да културолошке моделе пренесе у своју земљу, прича књижевница Лаура Барна.

„С путовања је доносила репродукције, урамљивала их или лепила на картоне и качила по целој кући да се подсети у којим је све местима боравила", додаје ова Београђанка.

Ту страст пренела је и на југословенског писца Иву Андрићу, према коме је, каже Барна, гајила посебну наклоност.

Десет одела и сукња

„Дигла се кука и мотика", тако је Исидора Секулић описала улазак у Српску академију науке и уметности.

Пре почетка Другог светског рата, у фебруару 1939, ова књижевница постала је прва жена академик, на предлог Богдана Поповића, књижевног критичара и есејисте.

Његово мишљење се није доводило у питање, али осталим академицима није било по вољи да се међу њима нађе жена, наводи београдски лист Време.

Тесном већином, постала је дописна чланица, а деценију касније и редовна.

Тих дана често су јој упућивали коментар - „постали сте члан Академије под комунистима", на шта је она имала спреман одговор.

„Да само знате колико су тада уважени академици огорчено ударали песницама о сто на седници и викали: Нећемо жене у Академији!

„Ипак, поносим се што сам прва жена у српској Академији која је тамо пробила лед."

Била је једина жена међу оснивачима српског ПЕН центра (Међународно удружење песника, есејиста и књижевника), а била је и на председничкој позицији те организације.

Исту улогу имала је и у Удружењу књижевника Југославије.

На мети Милована Ђиласа

Паралелно са уласком у САНУ, 1950-их година објавиће дело Његошу књига дубоке оданости коју ће осудити Милован Ђилас, у то време један од највиших руководилаца Комунистичке партије Југославије.

Иако ју је Скерлићева критика погодила и донекле утицала на њен даљи начин писања, Ђиласова осуда је била знатно опаснија, истиче професор са београдског Филолошког факултета.

„Ђилас је сматрао да је Исидорино приказивање Његоша које се везује за српску традицију и национални идентитет није адекватан начин представљања једне личности као што је био Његош", објашњава професор Петровић.

Како додаје, ту долази до мимоилажења међу њима „јер је тада била другачија идеолошка клима, године када се није могло јавно говорити и писати."

Што ће и сама Исидора истаћи у интервјуу годину дана пре смрти.

„Препала сам се да ме не ухапсе, убеђена сам да је хтео да ме хапси.

„То је био директан напад полиције на мене, испало је да не смем имати друкчије мишљење", изјавила је Секулић, која је после Ђиласове критике спалила други део књиге посвећен писцу Горског вијенца.

Најпознатија књижевница која се не чита

Лаура Барна и Предраг Петровић сматрају да је она књижевница за коју су сви чули, али слабо читали.

Сапутници су дело „које није одјекнуло код шире публике, те књига остаје хладна и далека."

„Нисам сигуран колико је наша читалачка публика спремна за оно што су неки описивали као плес речи", објашњава Петровић.

Хроника паланачког гробља настала из њених редовних обилазака земунског гробља где јој је сахрањена породица, једино је дело ове књижевнице са којом се сусрећу средњошколци током четворогодишњег школовања.

„Никада неће бити заборављена, али у којој мери ће се заиста читати, питање је без одговора", сматра он.

Свесна дуализма Исидора је често за себе говорила да се у њој боре Исидора, Иса, Исика, Ајседора, Дора, Ида, Идица, Црна Лабудица, Помахнитала Баба, како су је све звали, прича Лаура Барна.

„Данас је икона српске књижевности.

„Она је пре свега била храбра жена", истићче Барна.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеруи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]