Књижевност: Вирџинија Вулф, икона феминизма која је изгубила битку са душевном болешћу

Пре 80 година британска књижевница Вирџинија Вулф извршила је самоубиство - 28. марта 1941. године она је оставила мужу опроштајну поруку у којој се жалила да јој се погоршало душевно стање и додала: „Овог пута нећу оздравити."

Затим се упутила ка реци Оз поред куће, а Леонард Вулф који је пристигао на то место нашао је само њен штап како плута.

Животна прича Вирџиније Вулф чини се да је сада врло актуелна и уколико вам треба илустрација за популарне расправе о феминизму, менталном здрављу и полиаморији, биографија књижевнице се савршено уклапа.

У поређењу са њом, већина њених савременика изгледа безнадежно застарело.

Док је свет расправљао о томе да ли жена може да гласа и да ли постимпресионизам има право на постојање, она је постала једна од малобројних књижевница која је за живот зарађивала бавећи се писањем.

Отворено се упуштала у романсе са женама и објављивала експерименталне романе које је штампала у споственој штампарији.

Изненадне смрти

„Ако вам тешко пада да размишљате о изненадној смрти, не читајте Вирџинију Вулф", написао је пре неколико година књижевни критичар Кристофер Физељ.

Исто то у потпуности се може рећи и за њену биографију, изненадне смрти рођака и пријатеља пратиле су књижевницу целог живота.

Њена мајка Џулија позната по лепоти, која је чак позирала прерафаелистима, 1870. године остала је сама са троје деце након смрти првог мужа

„Он се извио да би дохватио смокву мојој мајци; пукао му је апсцес; преминуо је након неколико сати", писала је Вирџинија Вулф у мемоарима.

После неколико година удала се за истакнутог публицисту Леслија Стивена.

Његова супруга, према речима Вулф, преминула је дан пошто су се они упознали са Џулијом.

У браку са Леслијем је родила четворо деце.

Када је Вирџинија Стивен имала 13 година и сама Џулија ће умрети, ништа мање изненадно и то од компликација грипа.

„Џорџ [полубрат] нас је одвео доле да се опростимо. Када смо дошли отац је, тетурајући се, изашао из спаваће собе.

Пружила сам руке како бих га зауставила, али он је сасвим изгубљен прошао поред мене, узвикујући нешто, што нисам могла да разаберем;

И Џорџ ме је одвео да пољубим моју мајку, која само што је преминула", писала је Вулф у „Скици прошлости".

После мајчине смрти Вирџинија је доживела нервни слом.

У мемоарима је написала да ју је ја мајчин лик пратио све док није написала роман Излет на светионик средином 20-тих година прошлог века.

Сестра Вирџиније Вулф, Ванеса, писала је да је списатељица њиме успела да „васкрсне" мајку.

„Могла сам да јој чујем глас, да је видим, да замислим шта би она рекла или казала док сам се ја бавила својим послом", писала је она.

Према њеним белешкама, међутим, чини се, да није била баш задовољна таквим „исцелитељским" ефектом романа на себе.

Лик госпође Ремзи, који се налази у сенци мужа заузетог интелектуалним пословима, која успева да се бави добротворним радом, брине о деци и остаје, по свој прилици, најразумнији и најдубљи лик у роману, заиста може да се схвати као ода Вулф мајци.

Блумсбери и обмана на броду Дреднот

Године 1904. бригу о Вирџинији су преузела браћа и заједно су се преселили у боемску четврт Лондона, Блумсбери.

Тоби који је дипломирао на Универзитету у Кембриџу и коме су недостајале старе навике, почео је да организује вечери четвртком, које су Вирџинији пружиле мноштво занимњивих познанастава, а свету групу Блумсбери.

То је био интелектуални кружок уметника, писаца и дилозофа, уједињених око идеје левичарских ставова и негирања викторијанског друштва.

Блумсберијци се нису представили савременицима манифестом, како је то било уобичајено за било који утицајни покрет модернизма (уосталом они нису себе сматрали сврсисходним правцем), већ несланом шалом намењеном војним званичницима, која је доспела у новине и изазвала велики скандал.

Догађај је добио назив „Обмана на броду Дреднот".

Идеја за неслану шалу припадала је аристократи Хорацију де Виру Коулу, који је послао британском Генералштабу телеграм, у коме је обавестио о предстојећој посети цара Абисиније (Етиопије).

Коулови пријатељи, а међу њима и Вирџинија Вулф, обучени у источњачке костиме, ставили су на себе лажне браде и позоришну шминку, и упутили се са инспекцијом на брод британск ратне флоте Дреднот.

Шминка и брада су им онемогућили да доручкују током посете и они су се позвали на верска ограничења, а уместо на свахили језику, делегација је комуницирала фразама из Вергилијеве Енеиде.

Војни оркестар није знао химну Абисиније, па је одсвирао химну Занзибара.

Шала је прошла успешно, међутим, када су након неколико дана новине писале о ономе што се догодило скандал је стигао до парламента.

У то исто време Вирџинија је почела да ради на роману Мелимброзија који је по завршетку добио назив Излет на пучину.

Након смрти брата Тобија од тифуса, 1911. године Вирџинија и Адријан селе се у другу кућу, а једну од соба изнајмљују Леонарду Вулфу, који се недавно вратио из државне службе са Цејлона.

Након годину дана он је Вирџинији предложио нешто, што књижевница није одмах прихватила.

У писмима је објаснила своје сумње тиме, што не жели да буде само „прилично срећна" или да гледа на брак као на занимање.

Још једна препрека за њу било је Леонардово јеврејско порекло, у писмима она је писала о њему као о „Јевреју без цвоњка у џепу".

Међутим, критичари и данас воде полемику о томе, да ли њени ставови могу да се сматрају антисемитским, уосталом, ипак се удала за Леонарда и очиглено је подржавала антифашизам 30-тих година.

Покушај самоубиства и преса за штампање

После венчања, пар је планирао да живи од новца од књижевних дела (Леонард је писао углавном о политици, али је и издао роман Село у џунгли према мотивима живота на Шри Ланки).

Вирџинија је, пак, завршила Излет на пучину 1913. године али се њено психичко здравље брзо погоршавало.

Како пишу биографи, она је током целог свог живота имала повећану анксиозност пре објављивања њених романа.

Почетак Првог светског рата такође није уливао спокојство.

На лето је смештена у болницу, међутим, када су књижевницу одатле на кратко отпустили, она је узела велику дозу лекова за спавање и једва су успели да је спасу.

Убрзо после тога, настанили су се у тихом (у то време скоро сеоском) Ричмонду, како би, како је говорио Леонард, спасао Вирџинију од Лондона и од „деструктивне дезорјентисаности" градског живота.

Леонард Вулф је одавно планирао да на таван смести штампарску пресу, највише због тога, како би Вирџинију одвукао од писања.

Године 1917, они су одштампали прво издање Две приче, коју су написали Вирџинија и Леонард.

Издавачка кућа „Хогарт прес", коју су основали супружници (назив је добила у част куће Вулфових) имала је једну лепу особину - књижевница није морала да мења свој рад како би обајвила своје дело, и она је могла да експериментише за своје лично задовољство.

Осим тога, захваљујући штампарској преси породица Вулф је стекла нова и занимљива познанства - домаћа издавачка кућа је, на пример, објавила нову збирку песама Томаса Елиота, као и преводе дела Сигмунда Фројда.

Једна од многих нових познаница књижевнице, романописац Розамунд Лејман писала је о томе, каква је Вирџинија била у то време:

„Невероватно лепа, узвишене интелектуалне лепоте, крупних меланхоличних очију. [...] Била је висока и мршава, са запањујуће грациозним рукама."

Према речима Лејман, разговори са Вулфовом били су пуни успомена, сплетки, „екстравагантно бизарних спекулација" и озбиљних критички настројених коментара о књигама и сликама.

„Сопствена соба"

Један од напознатијих феминистичких есеја Вирџиније Вулф зове се Сопствена соба.

Кроз њега је она приказала формулу која је постала добро позната:

„Свака жена, уколико жели да почне да се бави писањем, мора да има новац и сопствену собу."

У ствари, радило се о томе да женску књижевну каријеру не ометају неки преузвишени проблеми или недостатак талента, већ сасвим свакодневне ствари.

То су слаб приступ образовању, зависан положај и стална потреба да делују супротно од онога што налаже друштво, породица и држава.

Сама Вирџинија није имала факултетско образовање.

Док су њена браћа завршавала престижне школе, а сестра студирала у уметничкој школи, Вирџинија је хаотично изучавала старогрчки и веома много је читала.

Можда је делимично то разлог за њен демократски поглед на литературу, у чланцима она је тежила да привуче књигама што је више могуће људи, без обзира на њихово образовање.

Један од познатих збирки њених есеја управо се тако и зове Просечни читалац.

„Читање по систему, како бисте постали стручњак или ауторитет, може да убије... хуману страст за чистим и несебичним читањем.

Истински читалац је човек са развијеном знатижељом, са идејама, отворен и дружељубив, за кога је читање више попут енергичних вежби на свежем ваздуху, него учење под кључем", писала је она у једном од чланака.

Међутим, када се вратимо на Сопствену собу, треба напоменути да је Вулф имала идеалан пример такве собе.

После пресељења у нову кућу 1919. године (још даље од Лондона), додата јој је спаваћа соба са засебним улазом, и није било могуће да се уђе без напуштања куће.

Кабинет у коме је Вирџинија Вулф писала, заправо је представљала засебну кућу.

Док је Вулф писала романе, обавезно је држала оловку и папир у кревету.

Куварица која је радила за Вулф сећала се, да је Вирџинија понекад, лежећи у кади гласно изговарала реченице које је писала ноћу, постављала себи питања и одговарала на њих.

Када би почињала да ради, обично би писала у ниској фотељи, са дрвеном даском на коленима, а не за столом.

Током дана би прекуцавала оно што би ујутру руком написала.

Тешко је поверовати када видите кућу Вулфових у Сасексу, да се Вирџинији провинција није допадала.

Чинило јој се да пропушта читав ужурбани градски живот.

Чежња за Лондоном нарочито се огледа у роману Госпођа Даловеј, где је град описан тако детаљно да су руте које следе пут ликова и даље веома популарне (слично Блумсдеју у Даблину, у Лондону постоји Дан Даловеј, који се слави у јуну).

Године 1924, упркос Леонардовој забринутости, Вулфови су се вратили у Лондон.

Вита Секвил Вест и самоубиство

У децембру 1922. године, Вирџинија се упознала са књижевницом Витом Секвил Вест.

Прве белешке о Вити у дневнику Вулф не наговештавају заљубљеност, онa је писала о њеној вулгарности, брковима и помало упадљивој одећи.

Када се роман ближио крају, Вулф је своје дивљење према Вити успела да пренесе у књижевну раван, и написала је комичну биографију Орландо.

То је прича о вишевековном животу младића, који, између осталог, негде између 16. и 20. века успева да промени пол.

Чини се да је роман сада тежак за читање, ипак био је веома популаран међу савременицима.

Први пут у каријери књижевнице, Вирџинија Вулф добила је значајну суму од објављивања.

Поређења ради, 1927. године зарадила је 545 фунти од књига, а 1929. већ 2306 фунти.

Међутим, психичке болести нису нестале.

Почетак Првог светског рата подигао је њен душевни немир на практичнији ниво.

Вирџинија и Леонард не само да су били узнемирени због напада из ваздуха, већ су се бојали и могуће нацистичке окупације (Леонард је био Јеврејин, а обоје су били левичарски интелектуалци).

Обоје су отворено разговарали о могућем самоубиству.

Крајем фебруара 1941, Вирџинија је завршила роман Између чинова, али је била незадовољна романом и чак је хтела да откаже његово објављивање.

Више није могла да пише, све је пригушила „спољна бука" рата и новости о рату.

Извршла је самоубиство 28. марта али је тело пронађено тек после три недеље.

У опроштајној поруци Вирџинија је молила Леонарда да уништи све њене папире, али он то није урадио.

Уместо тога, Вулф је до краја живота сакупљао и објављивао њене чланке, дневнике и писма, показујући живим примером да изрека о верној жени која обавезно стоји иза великог мушкарца, није увек тачна.

Понекад се дешава и обрнуто.

Погледајте видео о Жозефин Бејкер

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]