Иво Андрић, нобеловац: Један европски живот и и бројне балканске расправе

Рођен у хрватској породици у Травнику, писао о Босни, а живео у Београду и сматрао себе југословенским писцем - Иво Андрић је тачка раздора, а не спајања између некада зараћених страна на простору бивше Југославије.

Расправе о пишчевој националној припадности не престају већ деценијама, а поједини критичари учитавају оправдања за злочине касније почињене у рату у Босни у роман На Дрини ћуприја или приповетку Писмо из 1920.

Последњи додатак разбукталим дебатама је недавно објављена биографија У пожару светова: Иво Андрић - један европски живот немачког новинара Михаела Мартенса.

„Највише у Србији, јер људи за Андрића мисле 'он је наш'", рекао је Михаел Мартенс на разговору о књизи названом Комадање Андрића, овог октобра у Културном центру Крокодил.

Превод књиге је објављен у Босни и Херцеговини у децембру 2019, у Србији у априлу 2020, а у Хрватској је изашла са насловом Ватра у ватри: Иво Андрић, један еуропски живот крајем септембра 2020.

Начин на који се Мартенс односи према пишчевом пореклу, дипломатској служби у Немачкој пред почетак Другог светског рата и каснијем деловању у комунистичкој Југославији побудио је, по ко зна који пут, расправе у новим државама његове некадашње домовине.

Шта Мартенс пише о Андрићу?

Иако се упознао са целокупним Андрићевим опусом, Мартенс објашњава како је написао грађанску, а не књижевну биографију писца.

Фасциниран чињеницом да је Андрић једина особа која је познавала и Гаврила Принципа и Адолфа Хитлера, Мартенс велики део књиге посвећује дипломатској служби писца у предратном Берлину.

Тамо се дружио са Карлом Шмитом, конзервативним политичким теоретичарем блиским нацистичком режиму и писцем Ернстом Јингером, кога сматрају идеологом европске деснице.

Андрић је био присутан на потписивању приступа Југославије Тројном пакту, што је забележено на једној фотографији касније приказаној на изложби 1951. у организацији Југословенске народне армије о отпору немачкој окупацији.

Пренеражен због могућих реакција на фотографију, Андрић је од Милована Ђиласа, тадашњег шефа Одељења за агитацију и пропаганду - Агитпропа, тражио да буде уклоњена, што је и учињено.

За Мартенса, Андрић је плашљив човек, понекад опортуниста. Он о њему пише као о „човеку, а не споменику".

Што се књижевног дела тиче, Мартенс га сматра равноправним с другим нобеловцима као што су Томас Ман, Ернест Хемингвеј, Албер Ками, Габријел Гарсија Маркес или Орхан Памук.

„Ако је он ипак у сенци поменутих писаца, то има везе и са општим ступњем познавања с којим је он суочен као писац 'малог' језика и прилично непознатог културног окружења („Шта нас брига за Вишеград?")," пише у књизи.

Какве су реакције на Андрићеву биографију у Србији?

Љубитељи Андрићевог дела очекивали су превод Мартенсове књиге с нестрпљењем, изјавио је писац Вуле Журић за ББЦ на српском.

Садржај књиге, „нека врста таблоидног приступа", врло брзо га је разочарао.

Упркос годинама које је Мартинс провео у проучавању Андрићевог лика и дела, у књизи се не види студиозност, тврди Журић.

„Као да је књига написана после дуге пијане ноћи на београдском сплаву у друштву окорелог националисте и убеђеног другосрбијанца - тако настаје конфузија."

У тексту „Цинични увиди 'собара': једна Андрићева биографија" објављеном у Вечерњим новостима, ауторка Слађана Илић, између осталог, Мартенсу замера што није писао о утицају који су Петар Петровић Његош и Вук Караџић имали на његово дело.

Немачки писац овај „пропуст" правда чињеницом да је књигу писао за страну, првенствено немачку, публику.

Мартенс данак у крви не види као варварски обичај у Османском царству, већ истиче пример Мехмед-паше Соколовића који је стигао до врха турског двора и касније помогао родном крају, изградивши мост у Вишеграду, тумачи Илић.

Самим тим, Илић тврди, Мартенс није у стању да разуме „дубину зла које се дешавало на Балкану", нити касније историјске догађаје проузроковане преживљеним траумама.

Горани Раичевић, професорки Филозофског факултета у Новом Саду, смета што се књига рекламира као „прва свеобухватна биографија", пише у тексту објављеном у Политици.

Тиме се, сматра она, негира велики број студија и биографија објављиваних на српском језику.

Вуле Журић се не слаже и сматра да је овакав поднаслов књиге условљен маркетиншким разлозима.

Детаљну критику Мартенсове књиге објавио је професор Зоран Милутиновић са Универзитетског колеџа у Лондону у стручном часопису Славоник енд ист јуропијан ривју (Slavonic and East European Review).

У интервју датом у емисији Око на Радио-телевизији Србије, Милутиновић каже да Мартинс посматра Андрића и Југославију из германоцентричне перспективе и да му је „свака Југославија несимпатична", као и да није критичан према Аустроугарској.

„Не бити под власти туђина је инспирисало Андрићево политичко размишљање," рекао је Милутиновић.

Журићу је такође третман Југославије у биографији Андрића проблематичан.

„Делује као да је Југославија тамница народа гора од Аустроугарске".

Мартенс ову биографију види као „једну интерпретацију Андрићевог живота" и жели да чује аргументовану критику.

„Критика да сам превише попустљив према Хабсбуршкој монархији није тачна. Не идеализујем Аустроугарску, али је ни не демонизујем", каже он.

Мартенс јесте писао из евроцентричне перспективе, обнављајући извесне стереотипе о Балкану, Југославији, оцењује Мирјана Стошић, професорка на Факултету за медије и комуникације.

Тиме је „обновио и стереотипе о Европи као оном 'утешном споља', као над-простору који никако није имао удела у креирању представа о Балкану које превладавају и данас", додаје Стошић.

Негаторска критика, тврди она, готово у целости је уроњена у питање: како „странац" може да пише о Андрићу, канонизованом „српском" писцу?

Стално преиспитивање идентитета аутора „банализује сваку могућност да се полемика води на одговоран, књижевно и политички захтеван начин," закључује Стошић.

Погледајте видео: Буктјубери и букстаграмери

Ко је Михаел Мартенс

Комадање Андрића - једна одбрана „лудилом на лудило"

Поред расправа „чији је Андрић", из којих природно следи „чија је Нобелова награда", актуелна су и читања његовог дела у кључу тумачења крвопролића из ратова деведeсетих.

Редитељ Емир Кустурица годинама најављује снимање филма на основу књиге На Дрини ћуприја, за који каже да је „наша прошлост, садашњост, а бојим се и будућност, то је наш Стари завет".

После састанка председника Србије Александра Вучића и руководства Републике Српске, крајем августа најављена је подршка снимању филма, од кога Вучић очекује да ће бити „ремек-дело".

Босански критичари попут Мухсина Ризвића (Босански муслимани у Андрићевом свијету) или Русмира Мамутћехајића (Андрићевство) о Андрићу пишу као човеку који је ислам третирао с готово расистичким презиром.

О односу Андрића и бошњачког национализма писао је и Зоран Милутиновић у књизи Битка за прошлост објављеној 2018.

Последњу „одбрану" дела чувеног књижевника спровео је писац и критичар Небојша Лујановић.

Лујановић је писао о Андрићу као „аутсајдеру, који измиче укалупљивању у 'чисте' националне књижевности" у књизи Простор за отпаднике.

Сада се разрачунава са „хушкачима, калкулантима и лажовима", људима који практикују „искривљено читање" Андрића књигом У рововима интерпретације, дефинисаном као научна пародија.

Успоставио је модел читања са десет елемената - лажних доказа да је Андрић мрзео муслимане, које затим користи у супротном смеру да докаже да је Андрић мрзео католике.

„На лудило треба одговорити лудилом," каже Лујановић за ББЦ на српском.

Лошим читаоцима Андрића „није стало до уметности или уметника, у томе су видели само средство за билдовање колективних имагинација".

„Не бих имао ништа против да своје погонско гориво углавном не црпе из антагонизма према свима онима који не припадају њиховој замишљеној заједници."

Погледајте видео: Музеј књиге и путовања - од књиге до слоновог изме

Андрић као књижевни јунак

Живот чувеног писца није само занимљив публицистима и академцима - Андрић је у више наврата био књижевни или филмски лик.

Као лик појављује се у неколико филма, а најчешће га је играо глумац Тихомир Станић.

На овогодишњем Фесту приказан је филм Пролеће на последњем језеру, по сценарију Вулета Журића, „деликатна епизода" из пишчевог живота бави се депортацијом на Боденско језерo пошто је Немачка објавила рат Југославији и одлуком Андрића да се врати у ратни Београд.

Станић планира снимање серије Нобеловац у којој ће бити приказан период пред доделу Нобелове награде за књижевност.

Журић се према Андрићу односи као према сваком другом књижевном лику.

„Суштина бића сваког писца, па и Андрића, може се пре назрети у његовом делу, него у ономе што знамо о њему. О Иви Андрићу заиста постоји пуно података," каже он.

Иако је важио за уздржаног и смиреног, о Андрићу данас има „готово више гласина и трачева него о некој звезди ријалитија", каже Журић уз смех.

Једна Журићева прича је објављена у збирци Земаљски дугови - 30 прича савремених српских и једног аргентинског приповедача о Иви Андрићу.

Андрићева амбасадорска епизода у Берлину је повод за историјски трилер Каинов ожиљак, чији су аутори писци Владимир Кецмановић и Дејан Стојиљковић.

Чињеницу да је „Андрић преживео четири, пет режима, а није стрељан, што се у културној чаршији сматра нитковлуком", користи Светислав Басара у последња два романа Андрићева лествица ужаса и Контраендорфин.

Басарин Андрић није саткан од биографских чињеница, он је „галиматијас чаршијских прича" и аутору служи за раскринкавање такве чаршије, а не обрачун са ликом и делом Иве Андрића.

Лујановић Андрића види као „трагичну фигуру човека који је покушао да нађе свој мир у турбулентним временима и ситуацијама у којима је учествовао преко своје воље".

„Био би то лик који би пуцао под тежином те сурове судбине; или само ја субјективно видим тежину у рупи коју нам је Андрић оставио у наследство не говорећи никад о својим осећањима".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]