Четири језика, а једна књижевност

Иако користе четири различита језика, људе на подручју бивше Југославије ништа не спречава да се разумеју. Међу страственим читаоцима, ствари су још једноставније - они читају књиге на „нашем језику."

Кад не траже преводе, купци најчешће бирају књиге писаца из Хрватске и Босне и Херцеговине, каже Александар Николић, власник књижаре Беополис.

Рат је донео прекид у комуникацији, генерације рођене после 1991. године нису имале прилике да се током школовања сретну с књижевношћу некадашњих сународника.

Упркос томе, разумљив језик и тематске сличности пронашле су пут до нових и младих читаоца.

Саша Васић из Београда сматра да књиге из региона на савремене теме добро пролазе, јер је свакодневица на подручју бивше Југославије слична. Његов фаворит је писац Беким Сејрановић, који живи између Осла, Љубљане и Загреба.

Најзанимљиви је, јер је „ем апатрид, ем алкос."

Сејрановићева емигрантска прича делује блиско свима „који су пратили не једног, него десетине рођака и пријатеља који су отишли из земље", каже Љиљана Илић, преводитељка из Београда.

„И ови и они пишу о рату, жртвама, издаји, разочарању. Па онда мало о љубави. Па опет о боли, о губитку, о очају," каже Марина Џунио, Сплићанка која тренутно живи у Загребу. „И наши и ваши приповиједају о људским односима, безувјетној љубави и богу."

У последњих неколико месеци, регионални бестселер је књига македонске списатељице Румене Бужаровске „Мој муж". Мада се ова збирка прича чита у преводу, ауторка сматра да читаоци широм бивше Југославије „препознају своје патријархално и посттранзицијско друштво у овим причама."

Одабир новинарке из Загреба Лане Буњевац су романи „Бернардијева соба" Слободана Тишме, добитника Нинове награде 2012. године и „Чрна мати земла" Кристиана Новака, написан делом на међумурском дијалекту којим се говори на северу Хрватске . Иако обраћа пажњу на језик којим је књига написана, каже да нема навику да пореди писце из региона.

„Не успоређујем ни данске и шведске писце и не тражим међу њима сличности или разлике, односно, то ми није главни мотив при бирању књига за читање", тврди она.

Крвна зрнца омиљеног писца

Наши саговорници се слажу да би превођења књига објављених унутар простора заједничког језика било бесмислено и само допринело продубљивају јаза међу људима.

У већини медија, текстови новинара из суседних држава се адаптирају језику на ком су објављени. Али, то не важи за све.

Многи писци су потписали Декларацију о заједничком језику, коју је предложило више од 30 језичких стручњака из региона. Међу њима је песник из Мостара, Марко Томаш.

Он сматра да је бесмислено причати о суштинским разликама између језика који се користе у Србији, Хрватској, Црној гори и Босни и Херцеговини.

„С обзиром на утјецаје који су ме формирали, могло би ме се назвати америчким, енглеским или руским пјесником", тврди Томаш.

При додели књижевних награда национална припадност писца одређује да ли он улази у избор за признање или не. Владимир Арсенијевић, писац и оснивач удружења КРОКОДИЛ, мисли да праву публику такве ствари не интересују.

Он је добио престижну Нинову награду за свој први роман „У потпалубљу" 1994. године. Ова награда се додељује за најбољи роман написан и први пут објављен на српском језику. Забуну уноси чињеница да у српском језику постоје два равноправна изговора - екавски и ијекавски, који такође користе и говорници других језика у бившој Југославији.

Арсенијевић сматра да би се самој награди учинила велика услуга када би се проширио избор на све књиге објављене на заједничком језику.

Миленијалци не знају шта губе

Већ десет година, фестивал КРОКОДИЛ представља писце из региона београдској публици. Средином јуна окупи се око хиљаду људи испред Музеја историје Југославије које интересују различити књижевни гласови.

У поређењу с другим књижевним догађајима, КРОКОДИЛ је „нека врста феномена", каже Арсенијевић.

Сличне манифестације су Фестивал кратке приче Кикинда Шорт и фестивал Шушур на Корчули, где сваког лета писци из региона разговарају на одређене теме.

Марко Томаш често чита своје песме на догађајима широм бивше Југославије. Чини му се да је публика на тим окупљањима шаролика, али да највише има младих људи.

„За њих књига као да је постала неки реликт прошлости, по којему се јасно одвајају од остатка високотехнологизиране младежи", каже он.

Арсенијевићу се чини су читаоци постјугословенске књижевности својеврсни „људи с мисијом".

Њихов избор није само питање књижевности, већ да их покреће нешто „дубље, емотивније и политички веће".

Читаоци схватају да се језици мењају. Саши Васићу се чини да су које чита на нивоу српско-хрватског из бивше Југославије. Додуше, како је на почетку четврте деценије признаје да се у контакту са млађим људима из Хрватске, помало мучи да разуме њихов жаргон.

Људима рођеним пре распада државе лакше је да разумеју постјугословенске писце.

Марина Џунио каже да ужива у разноликости језика, наречја и дијалеката уз које је одрасла. Чини јој се да „екипа рођена послије 1988. не зна шта је шаргарепа. Ни сокак. А камоли не што значи 'сакам те'."

„Миленијалци не знају што губе," закључује Џунио.