Италија, Трст и Понте Росо: Када су Југословени куповали италијанске фармерке, кафу и лутке

„Хајде да скокнемо до Трста по фармерке, кафу и ципеле", говорили би Југословени жељни квалитетне робе коју нису могли да пронађу код куће.

Трст, град на самој граници Италије и Словеније, некадашње југословенске републике, био је 1970-их и 1980-их за многе Југословене велика робна кућа на отвореном или шопинг Мека.

Возовима, аутомобилима, аутобусима, хиљаде Југословена користило би могућност да без виза, што је био преседан за људе из источне Европе, долазе викендима у Трст, махнито трчећи по радњама и чувеној пијаци Понте Росо, остављајући милионе динара или тадашњих немачких марака.

Трговци су их чекали раширених руку, многи су научили и српско-хрватски језик, али обични грађани Трста нису баш били благоканклони према Југовићима, критикујући их да им прљају град.

Деценијама касније, на пијаци Понте Росо више нема тезги са свим и свачим, сада се ту продаје само цвеће.

„Мој ујак је спустио торбу насред дневне собе. Надала сам се нечему лепом, али оно што се појавило пред мојим очима и пред очима мојих сестара, превазишло је сва наша очекивања", пише у једној од прича Азра Нухефендић, новинарка и списатељица из Сарајева која данас живи у Трсту.

„Из торбе, одједном, изашла је експлозија боја: јарко црвена, жута, зелена, љубичаста, дречаво наранџаста. На тренутак смо занемеле, остале парализоване пред том чудесном гардеробом."

Било је то крајем 1960-их година, када су први Југословени почели да одлазе у Италију у шопинг.

За Азру, која је тада била дете, када би неко од комшија или познаника рекао да је био у Трсту, та вест је у њеној малој глави одзвањала као вест о томе да је Нил Армстронг крочио на Месец.

Иако географски није припадао Југославији, овај италијански град на обали Јадранског мора Југословени су сматрали својим.

Био им је неприкосновена престоница шопинга и прозор у свет моде.

Понте Росо, историјска и шопинг Мека

„Било је то добро вријеме, све на кредит, све за рају, јаране, у ауто наспи чорбе, па у Трст по фармерке", гласи стих песме сарајевске групе Забрањено пушење који осликава време грозничавог трчања по тршћанским улицама и куповине.

На пијацу, која се налазила на једном од главних тргова у граду, такозвани Понте Росо, из Београда, Загреба, Сарајева, Скопља и других градова, људи су масовно долазили да купе све чега су били жељни.

Млади су трагали за квалитетним фармеркама, жене за ципелама, мушкарци би трошили паре на кафу, пића.

Неки би одлазили само да попију еспресо на обали Јадранског мора.

Овај трг добио је име по првом мосту Понтеросо (црвени мост) који је саграђен 1756. године на Великом каналу који пролази кроз центар града.

Мост је првобитно био саграђен од дрвета, те је временом добио црвенкасту боју, па тако и назив.

Сврха канала била је та да мањи бродови и чамци могу да улазе у град како би се лакше вршио утовар и истовар робе.

Касније су саграђени и други мостови, као што су Понте Верде (зелени мост) и Понте Нуово (нови мост).

Тај крај око Великог канала временом је постао значајни трговачки центар, познатији као кварт Терезијано.

Међутим, Југословене је пре свега занимало оно што се продавало овде, квалитетна роба за мале паре.

Укус Запада у кесама и торбама југословенских купаца

Попут мравињака.

Тако је изгледао Трст викендима, када би се реке Југословена размилели по граду на Јадранском мору.

Sconti, saldi (попуст) вриштали су натписи на бутицима и радњама или би италијански трговци мамили Југословене истим узвицима, чак на српско-хрватском.

„Кретали бисмо у петак увече возом из Београда како бисмо стигли у суботу ујутру.

„Остајали бисмо цео дан, док не обавимо куповину, и онда би исте вечери кретали назад", прича Елизабета Стојковић која је као млада често долазила у Трст са тетком.

Она би куповала фармерке и ципеле, а тетка обавезно завесе, каквих, како је говорила, није било у Београду.

„Куповали смо фармерке за нас, али и за продају. Најпознатије су биле марке рајфл", каже Стојковић за ББЦ на српском.

„Облачили бисмо један пар преко других, како бисмо што више пренели преко границе."

Рајфл, синоним за фармерке

Карло Нистри из Трста, власник је бутика у којем су се највише куповале фармерке марке рајфл (Rifle).

Бутик је отворио је 1954. године и један је од ретких трговаца који није затворио радњу када су Југословени престали да долазе у Трст.

„Временом су купци уместо тексаса почели да користе реч рајфл. Тражили су рајфл Рајфл, рајфл Левис, рајфл Карера", каже уз осмех Нистри за ББЦ на српском.

„Производња овог бренда фармерки налазила се тада у Фиренци где се дневно правило 43.000 пари.

„У Трст би стизало око 30.000 пари и све би се продало за викенд."

Осим овог бутика, Карло Нистри био је и власник радње Магацини Сан Себастијано, која је било као нека врста робне куће у којој се продавало све: фармерке, ципеле, кабанице, пенушаво вино, кафа, јоргани, као и лутке.

„Украсне лутке су једно време биле популарне. Стављале су се на кревет у спаваћој соби. Југословени су лудели за њима", присећа се Нистри.

Ова робна кућа затворена је пре петнаест година.

Једна је од ретких која је успела да опстане свих ових година, упркос кризи почетком 1990-их када је почео рат у Југославији.

„Више од 80 одсто бутика и радњи је затворено. Многи власници су банкротирали. То је била страшна паника", каже Нистри.

Као на вашару

Сваке суботе, овај италијански град био је преправљен људима.

Осим возом, купци су долазили аутобусима, али и аутомобилима.

Паркирали би се дужином читаве обале града.

Најпопуларнији ауто међу „Југовићима" тада је био Фића или Застава 750.

Организовале су се и такозване шопинг туристичке туре за викенд.

„Некада је било и око сто хиљада људи у једном дану.

„Углавном, нико није остајао да спава у Трсту, нико није губио време по ресторанима. Сећам се да су сви јели велике сендвиче", каже Венди Д'Ерколе из Трста, ћерка трговаца који су имали радњу доњег веша.

„Становници Трста нису куповали на овој пијаци и многи су са презиром гледали Југословене.

„Говорили би да им прљају град. Али, трговци су једва чекали суботу, јер би у једном дану потрошили све динаре или марке које би са собом понели.

„Понедељком би власници радњи одлазили у банке са црним кесама пуним новца, како би заменили динаре или марке у лире", каже Д'Ерколе.

Cambio valute (мењачница) био је још један израз који су Југословени добро научили.

„Мењачнице, чак и оне илегалне, банке, зарађивале су огроман новац, био је то велики раст кредитних институција из свих делова Италије", присећа се фотограф Клаудио Ерне за Ал Џазиру.

„Отварале су седишта овде да би мењале новац, а онда бум, све је пукло. Уследили су банкроти", каже овај фотограф који је својевремено апаратом бележио како је изгледала рива препуна аутобуса са таблицама аутобуса из разних градова Југославије.

Као сећање на једну епоху у којем је Трст био омиљено место за шопинг многим Југословенима, али и место у које се одлазило и само на кафу, Венди је у сарадњи са културним центром Ћизеруно из Трста, прошле године организовала изложбу фотографија „Понтероссо Мемориа".

Трст као продужетак југословенске федерације

Док је остатак света имао гвоздену завесу, Југославија је имала Трст.

Овај најпознатији италијански град у источној Европи, постао је нераскидиви део људи који су из бивше државе тамо одлазили да купе све оно што нису имали.

И то захваљујући чувеном „црвеном пасошу" који је отварао врата западне Европе.

„Југословени су на овај град гледали као на свој, а то је био изузетак у Европи која је била подељена на источни и западни блок", каже Франческа Роланди, историчарка и стручњакиња за постјугословенско подручје за ББЦ на српском.

Масовна куповина у Трсту почиње у другој половини 1950-их, када је потписан Удински споразум који је дозволио трговину у пограничним областима.

„Прво су то били становници Истре, пограничног дела са Италијом. Они су добијали такозвану пропусницу која им је омогућавала да пређу границу са Италијом четири пута месечно.

„Међутим, масовна појава куповине почиње 1960-их година, када су југословенски грађани са лакоћом почели да добијају пасоше, што је био једини случај у источној Европи", објашњава Роланди.

Временом, шопинг у Трсту постао је популаран у читавој Југославији и била је то епохална појава, како за туристе-купце, тако и за сам град.

„С једне стране, средња класа и богатији куповали би у бутицима одеће и обуће. Made in Italy био је статусни симбол.

„С друге стране, већина је куповала јефтину одећу у радњама у кварту Борго Терезијано, као и на тезгама на тргу Понте Росо", каже Роланди.

Шверц се толерисао

Иако се све шверцовало, највише су то ипак биле фармерке.

Слободан Ђорђевић из Смедерева је продавао од педесет до сто пари фармерки недељно.

Робу му је доносио његов колега и његова жена који су сваког викенда одлазили у шопинг.

„Ми смо радили у фабрици Херој Срба која је поправљала возове. Имали смо и режијске карте са којима смо могли да путујемо бесплатно или по повлашћеним ценама.

„Мој колега је фармерке сакривао испод седишта или у плафонима купеа. Имао је кључеве или такозване бравице како би размонтирао седишта или скидао странице плафона", објашњава Ђорђевић за ББЦ на српском.

Каже да су фармерке продавали по двоструко већој цени, некад и више од тога.

Шверц није био непознат царинској полицији, али многи сведоче да су цариници били поприлично толерантни.

Туристичка тура и сећања на Понте Росо

Однос који је овај италијански град успоставио са купцима из суседне земље био је амбивалентан.

С једне стране, Тршћани су презирали Југословене, с друге стране, малопродајни сектор је у великој мери зависио управо од њих.

Међутим, од друге половине 1980-их опао је број купаца када је југословенска власт увела мере којим је обесхрабривала грађане да користе девизе ван земље.

Драматично одсуство купаца почиње ратом 1990-их година и стварањем шенгенског простора који је онемогућио кретање Југословенима.

Данас су остала само сећања.

Већина радњи у Борго Терезијану је затворена или је завршила у рукама нових власника.

Трг Понте Росо је преуређен, а на њему није остало ништа што би подсећало на године када је Трст био омиљени град Југословенима.

Ипак, у знак сећања на значајно доба у историји Трста, удружење Цизероуно у сарадњи са регионалном влашћу Фриули Венеције Ђулије, направило је туристичку туру кроз град - Понтеросо Меморие.

„Обилазак почиње испред сале Трипковић, која је у то време била аутобуска станица и која се налазила у близини железничке станице.

„Иза те сале налазио се и велики паркинг где су на крају дана купљене ствари утовариване у аутобусе", објашњава Масимилијано Шиоци, председник удружења Ћизеруно, за ББЦ на српском.

„Људи су се ту и пресвлачили, односно навлачили купљену гардеробу како би могли да понесу што више одеће."

Тура се наставља доласком на Трг Слободе који је био пун тезги и продавница.

Ту је била и најпознатија робна кућа Ђовани, а у близини и радња са сатовима Дарвил.

На крају се стиже до Понте Роса, чувеног трга, некада пијаце где су Југословени трошили огромне количине новца.

У овај италијански град и данас се радо долази.

Многи људи из некадашње суседне државе ту и живе, а највише има Срба.

Азра Нухефендић у њему живи од 1995. године када је ту дошла као избеглица.

„Времена су се променила. Трст је постао пријатан град за живот на мору, а грађани бивших југословенских република више не долазе да купују фармерке, кафу, ципеле, већ углавном станове", каже она за ББЦ на српском.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]