Од Стајићева и Сремске Митровице до Ниша: Трагом логора за Хрвате у Србији

Стајићево је сеоце са нешто више од 1.700 становника уз сам магистрални пут који из правца Панчева води у Зрењанин.

Са десне стране пута често оптерећеног камионима, пружа се блатњава земљана стаза која води до бившег пољопривредног добра Ливаде, чије су штале током новембра и децембра 1991. служиле као логор за заробљене Хрвате.

У њему је било заточено око 1.200 људи, припадника хрватских оружаних снага, али и цивила, међу којима жене, деца и стари, као и медицинско особље и пацијенти из вуковарске болнице.

Сви они доведени су у овај и друге логоре на територији Србије пошто су српске војне и паравојне снаге заузеле Вуковар 18. новембра 1991.

Међу заточеницима Стајићева био је и Игор Шврака, у то време двадесетогодишњак из Вуковара.

„Дошли смо пред те хангаре, штале, био је мрак. Како стане аутобус, вани и млате те.

„Нема прозора... можда је и био који прозор, али то је све било некориштено, није то био војни објекат, није био у функцији.

„Поређали су нас као јаја, сви су морали да чуче, руке на леђа", прича Игор док седимо у једном од вуковарских ресторана.

„Али добро, на крају жива глава", каже за ББЦ на српском уз благи осмех, док куцка прстима о дрвени сто.

Стајићево, као и друге заточеничке објекте за Хрвате на територији Србије, оснивала је Југословенска народна армија (ЈНА) од августа 1991, на самом почетку рата у Хрватској.

Заточеници, којих је укупно било око 7.000, свакодневно су трпели психичку и физичку тортуру: од последица премлаћивања и непружања медицинске помоћи преминуло је најмање 14 - један од њих био је и отац Игора Швраке.

Тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ) теретило је политичке лидере Слободана Милошевића и Горана Хаџића за формирање логора за Хрвате у Србији, затварање цивила и ратних заробљеника у истим, као и за противправно затварање у нехуманим условима у неколико заточеничких објеката у Србији.

И поред огромне хашке документације, изјава великог броја сведока и жртава, као и кривичне пријаве поднете српском Јавном тужилаштву за ратне злочине 2008, пред судом у Београду осуђен је само један човек.

Данас, 35 година касније, логори попут Стајићева су необележени, док се њихово постојање и злочини у Србији углавном умањују или чак и негирају.

Правни поступци у вези са ратним злочинима у Србији веома су проблематични, између осталог и због тога што је циљ да злочине буду приказани као изоловани инциденти појединаца, и тако прикрије одговорност институција, каже Јована Коларић, истраживачица Фонда за хуманитарно право и ауторка извештаја Досије Логори за Хрвате на територији Србије, за ББЦ на српском.

„Одговорност за оно што се дешавало у заточеничким објектима у Србији лежи на ЈНА и протеже се до највиших позиција војске, али и политичких структура.

„Процесуирање одговорних за заточеничке објекте на територији Србије нужно би потврдило оно до чега смо дошли у истраживању, а то је да је још на самом почетку рата држава успостављала логоре, ограђене жицом, у којима су људи били изложени мучењу и понижавању", објашњава Коларић.

Под палицом ЈНА

Према сведоц̌ењу генерала Александра Васиљевиц́а, тадас̌њег нац̌елника Управе безбедности Савезног секретаријата за народну одбрану, први заточенички објекат на територији Србије формиран је на основу усменог наређења савезног секретара за народну одбрану Вељка Кадијевиц́а од 14. септембра 1991. године.

Уследило је отварање других, које је војни и политиц̌ки врх тадас̌ње Југославије називао сабирним центрима, тврдећи да логора на територији Србије - нема.

Логор Стајићево на улазу у Зрењанин, као и логор Бегејци у општини Житиште, заправо су штале и ловачки дом, док су други заточенички објекти махом били део постојећих затвора или војних објеката у Београду, Сремској Митровици, Нишу, Алексинцу.

Осим логора, било је више пролазних центара у којима су цивили и ратни заробљеници задржавани од неколико сати до неколико дана - у Шиду, Бубањ Потоку, Парагову код Новог Сада.

У јесен 1991, сви они се пуне хрватским ратним заробљеницима и цивилима - довози их ЈНА аутобусима и камионима.

У овим логорима је било и Хрвата из Војводине, хрватских грађана ухапс̌ених у Војводини, као и један број Срба, углавном војних дезертера.

Истраживање Фонда за хуманитарно право је показало да су стражари и чувари у логорима били припадници резервног састава Војне полиције ЈНА, док су људи који су испитивали затоц̌енике били официри ЈНА, припадници територијалних одреда и милиције српске аутономне области (САО) Славонија, Барања и Западни Срем, проглашене 1991. у источној Хрватској.

Коларић каже да су сви заточеници били изложени понижавању и изгладњивању, док су чувари, тврди, били посебно брутални према онима за које се сумњало да су припадници хрватских оружаних снага - Збора народне гарде или МУП-а.

„Били су свакодневно изложени психичком и физичком злостављању, насиљу и тортури.

„Документовали смо и сексуално злостављање заточеника, као и смрт најмање 14 заточеника од последица злостављања или услед одсуства адекватне медицинске помоћи", објашњава Коларић.

Стајићево је формирано 20. новембра 1991. - непосредно пошто су јединице југословенске војске, територијалне одбране и српске добровољачке јединице после тромесечне опсаде заузеле Вуковар.

Падом Вуковара, који је тог новембра био сравњен са земљом, јединице ЈНА, територијалне одбране и српске паравојне формације чине масовне злочине против хрватских цивила и ратних заробљеника: само на пољопривредном добру Овчара је током ноћи између 20. и 21. новембра 1991. убијено више од 200 људи.

За злочине на пољопривредном добру Овчара код Вуковара судило се пред Хашким трибуналом и пред Вишим судом у Београду.

МКСЈ је осудио припаднике ЈНА - пуковника Милета Мркшића и мајора Веселина Шљиванчанина - на 20 и 10 година затвора, а Виши суд у Београду 11 припадника територијалне одбране Вуковара и добровољачке јединице Лева Суподерица, који су тада били у саставу ЈНА, на затворске казне од две до 20 година.

„Рат к'о рат"

Они који нису убијени у Вуковару и околини, пребачени су у логоре у Србији.

Међу њима је био Игор Шврака са оцем и два рођена брата.

Игор и браћа су преживели, а њихов отац је убијен у логору у Казнено-поправном дому Сремска Митровица.

Игора упознајем хладне децембарске недеље на пространом паркингу испред напуштеног хотела „Дунав" у центру Вуковара.

Неколико је дана пред католички Божић, и град је пун новогодишњих украса.

Ходамо ка оближњем ресторану, пролазећи поред клизалишта и родитеља који шетају децу поред реке Дунава, који се губи у зимској магли.

Игор има три ћерке, два унука, у пензији је, али је активан члан Хрватског друштва логораша српских концентрацијских логора.

Живи у Ђакову, граду на неких 60 километара од Вуковара.

Наручујемо пиће, проседи и проћелави мушкарац пали цигарету, и почиње причу.

„Ако је Стајићево било сабирни центар онда...", говори полако, додајући да су услови у логору били ужасни.

„Спавали смо на слами, нисмо имали ниш'. Ни тоалета, ниш'. Митраљеска гнијезда около.

„Сељаси су нас хтјели тамо поубијати, скупљали се и викали усташе."

Сабирни центар, додаје као реторичко питање.

Игора почетак рата у Хрватској затиче на одслужењу војног рока у Врању.

Успева да се извуче из војске, и оде у Ђаково код тетке, а оданде у Вуковар, као добровољац.

„Нас 46 одлази из Ђакова и још два аутобуса из Нашица. Био је то 26. септембар 1991, ми смо последња група која је ушла у Вуковар.

„Ми смо ушли последњи", каже тихо, док пуши.

У Вуковару је пронашао мајку, сестру, оца и браћу.

До пада града остао је на Митници, насељу „на главном путу на улазу у град", које се 18. новембра последње предало српским снагама.

„Рат к'о рат - рањени, погинули, гранатирања.

„Пробао сам бројат' гранате које падају на град, али сам одустао".

После пада Вуковара, Игора одводе у складиште предузећа Велепромет, које је служило као логор за хрватске заробљенике.

Тамо проналази породицу, и последњи пут види оца.

„Тату су претукли и убили у Митровици."

Погледајте видео о ВуковАРТу: Како уметници мењају слику града

Број 004113

Игор је заједно са браћом у Велепромету малтретиран и премлаћиван.

А онда су одведени у Стајићево.

„Сви смо били у зимским шињелима, титовкама оним дугачким, као партизани. Сви смо били у томе, знаш, сви једнаки.

„Дали нам сламе, стављали смо је под себе и тако спавали у тим шињелима", сећа се Игор.

„Ишли смо у неку зграду преко и ту су нас испитивали. Неке су тамо поломили, било је свашта."

Игор испија гутљај сока, и каже да из тог периода посебно памти глад: у Стајићеву су добијали 'зденка' сир и саламу, пола кришке хлеба, чај и воду, за коју каже да је имала укус сумпора.

Ситуација у логору се поправила после посете Међународног црвеног крста, када су из пекара повремено продавали затвореницима хлеб.

Игор се сећа да је код себе имао нешто пара, што их је спасило.

„Ми гладни, појели бисмо цео камион. Купио сам много круха, јели смо га онако топлог. Тек тада сам ишао на WЦ, два тједна касније."

Прави паузу и пали цигарету..

Најмлађи брат, који је имао 17 година, размењен је преко Босне и вратио се у Хрватску.

Игора крајем децембра 1991. одводе у КПД Сремска Митровица, где ће се касније наћи са другим братом.

„У затворској соби у Митровици нас је било 134 или 136. Знао сам сва имена, жао ми је што нисам записао, сада сам и заборавио.

„Добра ствар је била што сам био евидентиран преко Црвеног крста. Мој број је био 004113."

И даље га памтите, питам.

Да, одговара кратко.

Малтретирања су и у Сремској Митровици била готово свакодневна, а услови лоши: хране је било мало, а шетње и купања једном месечно.

Игор је у КПД Сремска Митровица био од децембра 1991. до 14. августа 1992, када је размењен у Неметину у Хрватској, недалеко од Осијека.

Тога дана је, по принципу „сви за све" размењено 714 хрватских за 240 српских заробљеника према Споразуму о пуштању на слободу и репатријацији свих заробљеника који су премијери Хрватске Фрања Грегурић и тадашње СРЈ Милан Панић постигли у Женеви крајем јула 1992.

Судски поступци: 'И до Стразбура ако треба'

Према истраживању ФХП-а, стварну контролу над логорима имала је Управа безбедности Савезног секретаријата за народну одбрану (УБ ССНО), чији је тадашњи начелник био генерал Александар Васиљевић.

Само, за тадашњи војни и политички врх, то нису били логори, већ - сабирни центри.

Исто и данас каже генерал Васиљевић у краткој изјави за ББЦ на српском.

,,Постоје чињенице да то нису били логори него сабирни центри. Постоје и наређења ССНО о томе зашто се они оснивају."

Васиљевић је о оснивању и функционисању логора детаљно говорио као сведок на више суђења у Трибуналу у Хагу.

Неколико година касније, априла 2011, и сам је оптужен за злоц̌ине поц̌ињене у логорима Стајиц́ево, Бегејци, Сремска Митровица, Нис̌ и Стара Градис̌ка пред З̌упанијским дрз̌авним одвјетнис̌твом у Осијеку.

Према споразуму о сарадњи, хрватско тужилаштво уступило је овај предмет Јавном тужилаштву за ратне злочине у Београду, које је, међутим, изјавило да нема довољно доказа да подигне оптужницу.

Српско тужилаштво је оценило и ,,да се ради о инцидентима, а не о организованом логорском третману", каже Коларић.

Предмет је онда враћен Хрватској, па је Жупанијски суд у Осијеку марта 2023. Васиљевића у одсуству осудио на 20 година затвора због ратног злочина над хрватским цивилима и ратним заробљеницима који су били заточени у логорима у Србији и Хрватској.

Према пресуди, Васиљевић је наредио успостављање логора у Србији, којима су управљали његови потчињени из Службе државне безбедности, иако су званично команданти логора били припадници ЈНА.

Васиљевић, који је у пензији и живи у Београду, каже за ББЦ да ни о чему није био обавештен, и да нема никакав контакт са адвокатом који га заступа по службеној дужности, и који је уложио жалбу на пресуду новембра 2024.

Погледајте видео о музеју у ком Хрватска чува сећање на рат

И док је пред судовима у Хрватској вођено више поступака против чувара и испитивача за злочине почињене у логорима у Србији, у Србији је вођен само један.

Одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду осудило је 2015. Марка Цревара, припадника територијалне одбране, на 18 месеци затвора за злочине почињене у КПД Сремска Митровица.

За Зорана Шангута, правника из Удруге Вуковар 1991. и бившег затвореника логора у Стајићеву, Нишу и Сремској Митровици, то је показатељ да у Србији нема политичке воље да се процесуирају злочини почињени у логорима за Хрвате.

Удружење „Вуковар 1991." је још 2008, заједно са невладином организацијом из Србије Фондом за хуманитарно право, поднела кривиц̌ну пријаву Тужилаштву за ратне злочине у Београду у којој је именом, презименом или надимком наведено 54 заповедника и страз̌ара у пет логора у Србији.

„Ја сам свједок четири убојства.

„Врло радо бих волио да ме Тужилаштво за ратне злочине у Србији позове да сведочим о ономе што сам прошао не само ја, него многи од нас", каже Шангут за ББЦ на српском.

Тужилаштво их је, додаје, уверавало да поступа по пријави, да би им 2016. године рекли да „политика не да" и да се „ништа није радило по тим нашим предметима."

Удружење „Вуковар 1991." је пре неколико година послало жалбу Уставном суду Србије због одуговлачења поступка, каже Шангут.

„Чекаћемо још неко вријеме и ако нам Уставни суд Србије не одговори, онда ћемо вјеројатно кренути према Стразбуру."

Тужилац Јавног тужилаштва за ратне злочине Василије Сератлић је заточеничке објекте за Хрвате такође назвао сабирним центрима у кратком писаном одговору за ББЦ.

Тужилаштво није „у могућности да одговори на конкретно постављена питања... јер све фазе кривичног поступка, осим фазе главног претреса, нису доступне за јавност", додао је.

(Не)успели покушаји меморијализације

Стајићево је 150 километара источно од Вуковара, и око 70 од Београда.

Татјана Табачки, локална активисткиња из Зрењанина, која је годинама истраживала и писала о логорима за Хрвате у Србији, води ме до села.

Пут проналазимо из друге: овде долазе само они који знају где су се тачно упутили.

За логоре у војвођанским селима Стајићево и Бегејци, које је у међувремену име променило у Торак, Тања је чула готово одмах по њиховом отварању, као једанаестогодишњакиња.

„Мог оца је звала колегиница из Осијека, чији је нећак био један од заробљених у Стајићеву.

„То ме је тада веома потресло", каже Тања док се возимо блатњавим путем поред њива и засада воћа и поврћа на путу ка некадашњем логору.

Мештани села су викендом улазили у логор и пребијали заробљенике, каже она.

Таквој атмосфери највише су кумовали пропагандни медији, попут текста „Дивљи гости питоме равнице“ локалног листа Зрењанин, присећа се.

Док је истраживала, редовно је наилазила на зид ћутње и одбијања, јер је ретко ко заправо хтео да говори о логорима за Хрвате.

Ауто паркирамо испред бившег логора - дугачке, напуштене, оронуле штале у облику ћириличног слова Г, у чијем се дну назире неколико крава.

У околини је неколико сличних објеката који у рано зимско поподне изгледају прилично сабласно.

Недалеко од логора је и запуштена, оронула двоспратница испред које је кокошињац.

На улазним вратима је табла Дијамант Аграр - домар, али на звоно нико не одговара.

Иако је покренуто неколико иницијатива да се на зграду логора постави спомен-плоча, оне нису испуњене - многи кажу, зато што у Србији нема политичке воље.

Зоран Шангут каже да би му једна таква плоча много значила.

Она је била и повод састанка са тадашњим премијером Србије Александром Вучићем 2016. године.

Вучић је тада рекао да није знао да су постојали логори у Србији, и обећао да ће им помоћи да поставе спомен-плочу, сећа се Шангут.

„Показали смо Вучићу текст који смо хтјели да поставимо на Стајићеву, рекао је да ту нема ништа спорно.

„Од тада смо више пута писали Вучићу да испуни обећање које нам је дао да поставимо спомен-плочу. Ништа се није догодило", каже.

Ранијих покушаја да се ово место обележи сећа се и политичар Александар Мартон, који је 2009. као председник Скупштине града Зрењанина разговарао са бившим логорашима из Хрватске и подржао њихову иницијативу да се на бивши логор постави обележје.

„Идеја је изнета без зле намере, мржње, или било чега таквог. Нажалост, наишла је на салве напада од лажних патриота, који живе на политици подела и мржње.

„И тако од иницијативе није било ништа", каже Мартон за ББЦ на српском.

И док државна комеморација изостаје, неколико невладиних организација из Србије и региона већ годинама обилазе необележена места страдања.

Тако су прошлог децембра обишли управо Стајићево и Бегејце, и поставили спомен-плоче.

Акцију је предводио Центар за ненасилну акцију из Београда и Сарајева, а учествовали су млади мировни активисти, попут Далије Колер из Иницијативе младих за људска права у Србији.

Тада је Далиа, пореклом из Новог Сада, први пут обишла Бегејце и Стајићево, а како каже, већина мештана Војводине не зна шта се све дешавало у њиховој плодној равници.

„Морамо да причамо о овоме, и ми морамо да будемо учени о овоме, и заиста није нормално да се све ово дешавало пред нашим носем, нашим комшијама, не само комшијама преко границе, него дословно, комшијама у кући поред", каже, надајући се да ће доћи дан да се та места званично обележе.

У Стајићево би поново волео да оде и Игор, али се плаши да би га ухапсили на српској граници.

По повратку кући, неколико месеци се лечио јер је био рањен.

Има инвалидитет од 70 одсто и 30 комада гелера у телу, са којима живи.

„Хтио сам остати у војсци [по повратку из заточеништва], али пошто је велика инвалидност, нису ми дали.

„Вукао сам се по болницама, лечењима, терапијама, комисијама.

„Онда сам упознао жену, оженио се, добио дјецу и так, живот иде даље", закључује сетно, одбијајући да се фотографише.

Погледајте и овај видео: Операција 'Олуја' - повратак у Книн, Огњенова прича

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]