Југославија и историја: „Хеј Словени", песма која је била више од химне
- Аутор, Марија Јанковић
- Функција, ББЦ новинарка
Фудбалери Југославије долазе у Хрватску да играју међународну репрезентативну утакмицу током седамдесетих година прошлог века.
Почиње химна, али то није Хеј Словени, коју сви знају. Следи масовни метеж.
„То није био само метеж, ту је избила озбиљна туча", сећа се Дарио Марушић, истарски музиколог.
„Цела трибина је једногласно викала: Хоћемо Хеј Словени.
„Никоме није било јасно зашто се пушта нека друга химна, а не она коју је цела социјалистичка Југославија знала."
Марушић се не сећа против кога је Југославија тада играла, али се сећа бунта људи.
Одговор на њихов бунт заправо лежи у причи о химни Хеј Словени, коју су генерације училе у школи и певале.
Само мали број њих заправо је знао да песма уопште није била званична химна СФР Југославије чак до 1977. године.
„Ни многи историчари то нису знали", каже за ББЦ Срђан Цветковић, историчар Института за модерну историју.
„Она је ушла у колективно несвесно и сећање свих народа у Југославији као симбол једне идеологије и државе."
Ова песма била је потом и химна Савезне Републике Југославије коју су Уставом на Жабљаку формирале Србија и Црна Гора, 27. априла 1992. године - пре 29 година.
„Хеј Словаци"
Патриотска осећања навела су 1834. словачког свештеника Самуела Томашика да напише песму док је боравио у Прагу.
Подстакнут је био, каже музиколог Дарио Марушић, пољском песмом која је настала у Италији у 18. веку, која је послужила више као иницијална идеја за музику.
„У Прагу се, као и у Братислави и Загребу, тада више говорио немачки него чешки, словачки или хрватски", каже Марушић.
„Томашик је био националиста и песму је назвао Хеј Словаци, покушавајући да их уједини, да схвате које су националности."
Ипак, како је имао идеју да песма окупи све словенске народе у борби против германских окупатора, променио је назив и речи песме у Хеј Словени.
„Кроз целокупну историју 18. века почињу да се тресу велика царства, а затим у 19. веку настаје и национализам, који је тада доживљаван другачије него што на њега гледамо данас", каже историчар Срђан Цветковић.
„То је био степеник или фаза ка будућем уједињену свих европских братских народа."
Песма је, додаје Цветковић, намењена „родољубивим осећањима које су градили словенски народи".
„Тако је настао панславизам, а песма је пуштана на Пансловенском конгресу 1848. године", каже историчар.
Рат и Југославија
Током Другог светског рата, песма је, каже Цветковић, била химна у Словачкој у периоду од 1939 до 1944. године, у време марионетске профашистичке републике.
Ипак, у ратним временима, преузели су је и јужни Словени.
Пуштана је на Првом заседању Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) у Бихаћу 1942. године, као и на Другом заседању АВНОЈ-а годину дана касније у Јајцу.
После рата, постала је свечана песма па је 1945. године свирана и на Уставотворној скупштини земље.
„Када је после рата настала социјалистичка Југославија, све химне које су имале засебне државе, попут српске Боже правде и хрватске Лијепа наша домовино, биле су превише ројалистичке", објашњава Дарио Марушић.
„Зато је Хеј Словени одабрана као интегрални моменат свих народа које је у том тренутку инспирисала побуна и идеологија комунизма."
Од „Ој Илири" до „Хеј Хрвати"
„Хеј Словени, јоште живи, дух наших дедова."
Ова песма није свуда у социјалистичкој Југославији певана тачно овим речима.
„Постојало је неколико верзија химне", каже Марушић.
„Једна верзија се зове Хеј Хрвати, а постоји и ратна верзија песме у којој се помињу Стаљин и Тито.
„У Истри је помињана и верзија Ој Илири."
Сваки народ у држави имао је властиту верзију и због различитих језика, па је постојала верзија на српско-хрватском, али и верзије два наречја, словеначка и македонска.
Тако се, додаје музиколог, у једној од варијанти уместо духа словенског помиње дух словљански.
„Ми у Истри смо имали и верзију на штокавском, јер смо имали проблем са званичном верзијом која је имала неке архаизме које нисмо разумели - попут јоште живи.
„То је био фамозни стих за који нисмо знали на шта се односи", додаје Марушић.
Хеј Словени
Хеј, Словени, јоште живи
дух наших дедова.
Док за народ срце бије
њихових синова.
Живи, живи дух словенски,
живеће веков'ма!
Залуд прети понор пакла,
залуд ватра грома!
Нек се сада и над намабуром све разнесе,
Стена пуца, дуб се лама,
земља нек се тресе!
Ми стојимо постојано
кано клисурине,
Проклет био издајица
своје домовине!
„Мистични национализам"
Тијана Адамовић из Београда, која има 37 година, песму Хеј Словени научила је још у основној школи.
Знала је само за једну верзију и каже да су је као деца увек певали на свечаним догађајима, као и на дочецима спортиста када су се славили њихови успеси.
„Химна је имала неки полет", каже она.
„И дан данас користим израз кано клисурине када хоћу да кажем да је неко истрајан и упоран или кад је неко крупан."
Дарија Баћић из Загреба је неколико година старија од Тијане, а песма ју је, каже, увек подсећала на окупљања извиђача у којима је као мала учествовала.
„Било је тих заједничких камповања са клинцима из других република Југославије и онда смо је сви певали", каже она.
„Не сећам се да смо је различито певали, једино неке речи које су Словенци певали нисам разумела, мада нисмо много ни размишљали о речима.
„Нама је сјајно било што ту песму сви знамо, као и неке друге рок и поп песме које су биле тада популарне у Југославији."
Треба заиста знати да све те верзије, напомиње музиколог Марушић, нису толико биле различите.
„Све су заправо певане са истом идејом", каже Марушић.
„Химна је била масовно прихваћена у свим републикама јер је дочаравала нови панславенски мистични национализам."
„Људи широм земље су је прихватали тотално некритички, по систему - зна се шта је химна.
„Неки чак нису знали ни текст, али су је опет певушили", каже Марушић.
Још један разлог је, мисли он, што су Словени највећа етничка група на овом подручју и „песма је и језички и етнички гледано била обележје тога".
Бројни конкурси
Више од три деценије, народи СФР Југославије певали су Хеј Словени, а да нису знали да песма заправо није званична химна њихове државе.
„Тек после 1977. године, песма је постала званична химна, а то многи уопште нису знали", каже истарски музиколог.
После Другог светског рата, држава је много пута расписивала конкурс за званичну химну због недостатака песме Хеј Словени.
Сви конкурси за химну СФР Југославије
- Први је био 1946. године, када је победила песма Чедомира Миндеровића Химна ФНРЈ, која се још звала и Смело смо пошли из мрака и страве. Сматрало се да је она политички подеснија од Хеј Словени јер неки држављани земље нису желели да се сврстају под заједнички идентитет. Изабрана је и мелодија и то анонимно, па је аутор остао непознат.
- Ипак, проблем је био да се уклопи текст и мелодија, па је исте године расписан нови конкурс за музику. Опет, проблем је настао у томе што ниједна није имала борбени полет младе државе и од Миндеровићеве песме се одустало.
- Уследио је нови покушај 1959. године, али на конкурсу није ништа одлучено. Конгрес Савеза композитора изабрао је композицију Николе Херцигоње Новој Југославији из 1948. године.
- Мира Алечковић је написала текст Свечана песма. Ни ова варијанта није усвојена јер се сматрало да је песма вокално превише захтевна, а критика је била и да се назив Југославија превише пута помиње. Песникиња је одбила да промени рефрен песме, па је и овај покушај био неуспех.
- Током 1960-тих била су још два покушаја. Композитор Александар Обрадовић је прилагодио други став Пете Бетовенове симфоније за химну Југославије и та песма је изведена на прослави Дана Републике у Београду 1963. године.
- Како ни ова песма није прихваћена, 1968. дошао је трећи конкурс, а награду је добио Таки Хрисик, композитор из Битоља.
- Шест година касније, 1974. године, расписује се и конкурс за текст, који ни после два наредна конкурса није усвојен.
Бројни конкурси, од којих се одустајало из политичких и уметничких разлога, пропадали су један за другим и земља се увек враћала песми Хеј Словени, као незваничној химни.
„Можда је највише шанси имала песма Мире Алечковић, али се сматрало да се превише инсистира на чврстом јединству", каже Цветковић.
„Када је она одбила да је измени, решења опет није било."
У међувремену се, каже историчар, песма Хеј Словени „одомаћила".
„Могуће да химна која се провлачила толико година заправо није била званично изабрана из разлога што су политичари желели да направе компромис", мисли он.
„С једне стране, Хеј Словени је била песма која се у Словачкој користила током нацистичке историје, а са друге је представљала идеју комунизма и нове државе и много пута је пуштана током рата.
„Зато је можда деловало да је најбоље решење држати је у народу, али одложити њено усвајање".
Аутор фотографије, Марија Симић
Издисај државе
Песма је званично усвојена за химну деценију и по пре него што се СФР Југославија распала.
„Химна је прихваћена на издисају једне државе, а верујем да је умрла када је нестала и та држава, иако је животарила до 2006. године", каже Цветковић.
Пошто су формиране Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина и Македонија, била је химна СР Југославије, а затим и Државне заједнице Србије и Црне Горе.
Престала је да постоји одлуком на референдуму гласача да се Црна Гора одвоји од Србије 2006. године.
Марушић каже да је песма величала родољубивост комунистичких народа, иако се ни у једној речи не помиње комунизам нити социјализам.
С таквом тврдњом, сагласан је и Цветковић.
„Била је симбол идеолошког времена, али када је пао Берлински зид 1989. године она је доживљавана, уз петокраку, као симбол старог.
„Прегазило ју је време", каже Цветковић.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]
