„Борово": Нове боје за нови живот гиганта којим управља држава
- Аутор, Александар Миладиновић
- Функција, Новинар ББЦ
Да се данас врате „златни дани" чувеног „Борова" из осамдесетих, када се радило пуним капацитетима, у овој фабрици могли би да раде готово сви пунолетни становници овог града.
Ипак, нити овој фабрици данас треба толико запослених, нити су потенцијални запослени заинтересовани за осмочасовно радно време у фабричкој хали - примамљивије им често изгледа одлазак у иностранство.
„Борово" је данас фабрика у државном власништву чија је највећа вредност стара слава у бившој Југославији и нови углед који на мала врата улази у Западну Европу.
У фабрици раде два погона - за производњу кожне и гумено-платнене обуће.
Угашени су погони за аутомобилске и друге гуме, индустријске каишеве, алатница, грађевинско предузеће, услужне делатности, штампарија.
Од „боросана" до „стартаса" и назад
Младост у бившој Југославији многима је била омеђена производима из „Борова".
Сусрет са хигијеничаркама у вртићима у „боросанама", па часови физичког у „стартасицама", па онда на посао на коме се носе „боросане".
Током последње деценије, ови производи добили су ново лице.
„Један млади креатор из Ровиња подстакао нас је 2010. године на ребрендирање стартасица и тако је настала нова патика која изгледа младолико, свежије и стварно је хит међу младима", поносно тврди председница управе Гордана Одор која је до „врха пирамиде" дошла после 35 година рада у „Борову".
Слично је доживела и традиционална плава или бела „боросана" која је постала разнобојни комад готово високе моде.
Све то дало је резултате тек претходне године, када су, после дугог периода у којима је знала да влада неизвесност, плате исплаћене без проблема.
„Борово може преживети само за себе, али се тешко може развијати само за себе", каже Гордана Одор.
Председница управе објашњава да је планом реструктурирања предвиђено да „Борово" себе доведе до фазе самоодрживости и да тако заинтересује домаћег или страног инвеститора.
Кажу да ће га дочекати спремни и са производом који се прави од квалитетних материјала и ценом која одговара квалитету.
„Маркирана обућа са западног тржишта која се производи на истоку и са таквим квалитетом постиже много већу цену на хрватском тржишту", указује на проблем Гордана Одор.
У „Борову" су зато пробали да се боре и модерним средствима, пре свега отварањем интернет продавнице и могућношћу наручивања обуће онлајн.
Женски посао
Упркос драстичном смањењу броја радника, „Борово" је и данас највећи појединачни послодавац у Вуковару.
„За Вуковар је важно да има запослене жене јер се мушкарци некако снађу - или у грађевини или у неком другом послу, а ја мислим да су захвалне што могу имати овакав посао", каже жена на челу предузећа у коме је однос жена и мушкараца 70:30.
„Борово" би, ипак, могло да се нађе у сасвим новом проблему.
„Радне снаге је до недавно било и превише, али сад почињемо да осећамо да радника обучених за ове послове - на тржишту рада нема довољно", каже Гордана Одор.
У периоду од 1999-2011. године, број становника Вуковара смањио се са 41670 на 27683.
Следећи попис могао би да покаже још мањи број људи јер је главна тема међу младима - напуштање града.
Фабрика као град
Чешки индустријалац Томаш Бата, чије је презиме постало синоним за обућу и ван нашег региона, основао је фабрику у Борову 1931. године.
Најпре су је у време Независне државе Хрватске преименовале усташке власти, да би у Титовој Југославији осванула као национализована фабрика под именом „Борово".
На периферији Вуковара развило се нешто много више од производње - још од времена Томаша Бате, растао је читав град, са смештајним капацитетима за раднике и њихове породице.
У мају 1991. године, недалеко од фабрике, догодио се један од првих сукоба којим је почео рат у Хрватској.
Фабричка централа је због тога исељена у Загреб, а највећи део производње у Доњи Михољац, одакле се на обод разореног Вуковара враћа тек 1997. године.
„Ратна штета процењена је на 2,7 милијарде куна (око 365 милиона евра, прим. аут.), а Борово је морало уложити велики труд и ангажман да би дошло до тренутног стања", каже председница управе.
Фабрика ради у две зграде и за сада нема амбицију да се шири у свом производном комплексу.
„Околне зграде су у јако лошем стању, али су у власништву Борова.
Проглашене су спомеником културе и Борово с тим има проблем јер нема финансијских средстава да их обнови", закључује Гордана Одор.
„Борово" и „Борели"
Док се хрватски огранак „Борова" иселио из ратног Вуковара, југословенски огранак почео је да послује под новим именом.
Већ од 7. јуна 1991. године, у Сомбору постоји фабрика „Борели" која је покушала да преузме послове и имовину „Борова" у Србији.
То преузимање до данашњег дана остало је спорно и, испоставиће се, биће један од главних узрока пропасти те фабрике.
Док је „Борели" сматрао да има право да располаже фабриком, производима и ланцем од скоро 90 продавница, у „Борову" су става да то припада њима.
Због тога су вођени различити судски процеси, али ниједан није решио овај проблем.
Кључ је у рукама дипломата Србије и Хрватске јер питање имовине предузећа после распада Југославије још није решено у преговорима о сукцесији.
Додатни удар на сомборску фабрику представљало је значајно оштећење током НАТО бомбардовања 1999. године.
Приватизација се „Борелију" спрема од 2005. године и то у статусу посебно значајног предузећа - али са бременом историје помака није било.
Због тога је 2016. године уведен стечај, а покушај закупа прошле године потрајао је неколико месеци и уговор је раскинут.
Помоћ радницима у Сомбору обећавао је у предизборној кампањи у априлу 2016. године и лидер Српске напредне странке Александар Вучић, али она је изостала. Погледајте Вучићево обраћање на овом линку.
„Велика је штета што фабрика не ради јер је незапосленост у Сомбору огромна.
И да ради 200-300 људи, то је веома важна ствар за цео град", каже представик Савеза самосталних синдиката у овом граду Зоран Пурић.
„Борели" је некада запошљавао око 1700 људи, од којих је у самом граду радило њих хиљаду.
„Ми смо у таквој ситуацији да нудимо квалитетну и јефтину радну снагу.
То је ружан израз, али нама свако интересовање много значи", каже Пурић.
Ипак, за производима „Борова" постоји интересовање у Србији - пре свега за модерно дизајнираним „стартасицама".
„Немамо дистрибутера у Србији јер су наши капацитети заузети - све стартасице које произведемо, продамо у Западној Европи, Хрватској и Словенији.
Надам се да ћемо пронаћи додатне капацитете за извоз у Србију и друге републике бивше Југославије", каже прва дама „Борова" Гордана Одор.
Обућа настала пре 40 година нову младост у Србији доживела би кроз интернет продају.
На скорији договор две државе о имовини и продавницама у градовима широм Србије - нико озбиљно не рачуна.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]
