Интервју петком: Рокенрол песник на фудбалском задатку

Можда су прошла времена у којима су девојке биле заљубљене у песнике и њихове стихове знале напамет. Међутим, популарност коју Марко Томаш доживљава широм република бивше Југославије, где су му објављене књиге, оповргава ту тврдњу.

Дошао је из Мостара у Београд како би промовисао нову песничку збирку „Тридесет девети мај" (ЛОМ).

У локалу у ком је било организовано јавно читање у предвиђено време почетка промоције није било места ни за стајање. Не прија му да коментарише утисак да су већину публике чиниле лепе и младе жене.

Марадона и Енглези

Уместо о обожаватељкама, радије би причао о фудбалу. На предстојећем Светском првенству навијаће за Хрватску, Србију и Енглеску.

„Не знам зашто, то ми је остало из детињства, енглеска репрезентација су такви лузери, чак већи и од нас, постало је романтично навијати за њих."

Како се Босна и Херцеговина није квалификовала, о шансама репрезентација из окружења каже да Хрватска има могућност да стигне далеко. Ипак, свестан је како фудбал на простору бивше Југославије нема велику перспективу.

„Ми смо изгубили јако пуно времена, кад је било време да се направе друштвени искораци. И како смо као друштво заостали, тако смо и ногометно заостали."

Томаш није обичан заљубљеник у фудбал. Пасију за овим спортом и писачки занат спојио је у књизи „Утакмице живота" о чувеном тренеру, последњем селектору репрезентације Југославије, Ивици Осиму.

Једна од тих утакмица је чувена четвртина финала Светског првенства у Италији 1990.

„Сећам се како је улица у Мостару била пуста, тај тежак осећај кад је дошло до пенала, јер то је Југославија ... не добијаш на пенале, ми на лутрији не добијамо", прича данас.

Иако је Марадона, један од његових омиљених играча, промашио пенал, била је то последња велика утакмица коју је одиграо југословенски тим. На констатацију да Марадона и Енглези не иду заједно, одговара да ту постоји „нешто слично у ставу, то је заправо питање стила".

„По свом карактеру, с том ароганцијом, Марадона јесте попут Енглеза."

Другом фудбалском хероју, Осиму, пришао је с фановске стране. Не верује да је могуће бити објективан у контакту с човеком који је „ходајућа метафора".

Одушевио га је, јер је „једноставан, пристојан и широк човек", пошто се не очекује „од ногометних делатника да поседују културолошку ширину".

Није каснио на договорени интервју и док седимо у његовој београдској централи, кафићу Шикарица на почетку Скадарлије, где ће то вече пуштати музику, питам га за кога је навијао у финалу Лиге шампиона.

Његов фаворит је, наравно, Ливерпул. „Играју црвени против бијелих, врло је јасно опредељење", каже.

Последњи Југословен

За данашње прилике веома егзотична, његова биографија у којој се преплићу сталне селидбе у различите републике, типично је југословенска прича детета војног лица.

Томаш је рођен 1978. у Љубљани, а живео је у Сомбору, Сплиту, Загребу, Сарајеву, а Мостар му је данас дом. Радио је разне послове, између осталог водио је књижару Утопија у Сплиту, а данас пише за разне регионалне портале.

Селидбе су му помогле да схвати „да човек не припада нигде, осим ако не пристане да припада негде". Природно да је такво одрастање пратио бунт.

„Има ли ишта природније да кад имаш официрчину кући да се буниш против њега, кад си млад не желиш да извршаваш наредбе, идеш у супротни крај спектра."

Попут многих вршњака открио је панк и у једном тренутку имао је бенд. „Било је добро пражњење енергије, период средње школе и касније, ја сам тек изашао из средње школе, тако се осећам, још не знам шта ћу бити кад порастем..."

Холивудски снови остварују се на истоку

Манекенка која је бол претворила у поезију

Разлог зашто га млади људи читају види у томе што у његовој поезији спаја „популарну културу и оно чиме су их малтретирали у школи". Не може да се сети шта је њега „смарало", али волео је да чита Диса, Пушкина, Симу Пандуровића.

„Лако је било повезати Рембоа и Џима Морисона, ту врсту бунта и начина размишљања", каже.

И поред књига које је објавио - у Србији су изашле збирке „Варање смрти", „Црни молитвеник" (ЛОМ) и „Одрастање меланхолије" (Контраст), делује да му је нелагодно да га неко назове песником.

„То ми је претешка реч", закључује.

Укуси су му еклектични - слуша Рахмањинова, па затим пусти Моторхед. Увек чита више књига истовремено, недавно је поново ишчитавао Андрићеву „Травничку хронику".

Али више од књига, филмова и музике, сматра да је на његову генерацију највише утицао „политички слом који се десио".

Имао је 13 година када је почео рат и живео је у Сомбору. Деловало је као да су одрасли одлучили да се од сада не може о неким стварима више причати. „Први сукоб на ту тему сам имао с мајком и покојним очухом, јер сам схватио колико је све релативно и бесмислено".

„Ова вјечна 93. мора једном да прође"

Поред писања поезије, ради као новинар. То и плаћа рачуне и омогућава му да пише о стварима које га занимају.

О његовом Мостару се и даље говори као подељеном граду, што му делује као „наметнута прича", која „не пије пуно воде, али пуно трује зрак".

Иако мисли да је политика „театар", као и многи други на овим просторима, о томе пуно прича и размишља.

„Усмерени смо да будемо оптерећени тиме, да смо нормално друштво то не бисмо били," каже.

Сматра да је једна од бољих ствари у вези са Европском унијом слобода кретања, која се данас доводи у питање.

За њега је национализам само још један алат капитализма, јер „испоставља се да капитал може да се креће слободно по свету, али људи не".

Његове песме су превођене на неколико европских језика. Иако каже да човек који се бави језиком, он је на неки његов заробљеник, размишља о животу на неком другом меридијану.

„Имам план да то урадим. Доста ми је више да будем талац нечега у чему нисам судјеловао. Ова вјечна (19)93. година мора једном да прође, то може да се деси ако се изместим."

Ипак, не жели да каже где би отишао. Као и сваки сањар, машта о кући на мору с бродићем.

„Врло патетично и предвидиво".

Заправо, уопште није.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]