Дејан Тиаго Станковић: „Ја сам свуда помало странац"

Ко зна да ли би Дејан Тиаго Станковић био успешан писац да је прошао на конкурсу за ББЦ?

Ретко се догађа да први роман домаћег писца буде одмах преведен на два светска језика и добије повољне критике. Управо се то догодило Тиагу Станковићу, чији је „Есторил" (Геопоетика, Београд, 2016.) преведен прво на португалски, а недавно је изашао и на енглеском.

Тиаго се управо вратио са промоције „Есторила" у Лондону, где је енглеско издање представљено у велелепном здању португалске амбасаде на Белгрејв скверу. О роману је говорио Миша Глени, ветеран ББЦ из југословенских ратова и аутор бестселера „Мекмафија", по коме је недавно снимљена играна серија.

„Ја сам овај роман у ствари писао првенствено за енглеску публику. Да умем довољно добро да пишем на енглеском, написао бих га одмах на том језику", објашњава Станковић.

Мало је оних који знају да је Тиаго, док је почетком деведесетих живео у Лондону и радио углавном као келнер, неуспешно покушао да добије посао на ББЦ на српскохрватском.

„Видео да траже помоћног продуцента. Јавило нас се петнаестак, из разних делова бивше Југославије".

Након тестирања, сви су одбијени.

„Дали су нам по сендвич са сиром и пет фунти за метро", присећа се. „Али су били страшно пристојни према нама".

Да је био примљен, вероватно се не би са супругом и тек рођеним сином иселио у Португал, скрасио се и почео да преводи, а затим и пише на португалском.

„Већина мојих пријатеља који су остали у Лондону су се снашли и сад су успешни људи", каже он. „Можда бих и ја био успешан, али не бих био ово што сам сад".

Вечити странац

Многи се вероватно питају откуд њему, рођеном Београђанину, оно „Тиаго" у презимену.

„То је у ствари презиме моје бивше супруге Лусије, Португалке", каже он и објашњава да га је узео да би њихови унуци - имају два одрасла сина - задржали португалски део презимена, јер по тамношњем закону наслеђују само очево.

„Спојили смо деци презимена цртицом, као да правимо династију, Хабзбурзи и Виндзори", смеје се он.

Питање имена је уједно и питање идентитета. Велики португалски писац и песник Фернандо Песоа је рекао: „Моја домовина је португалски језик".

Где је Тиагова домовина, с обзиром да подједнако добро влада српским и португалским?

„Ја сам свуда мало странац, и овде и тамо".

Он каже да често виђа своје књиге, изворно написане на португалском, у секцији за странце у лисабонским књижарама. Понекад га међу странце смештају и у Београду.

„Од силне жеље да свуда будем домаћи, постао сам свуда странац у некој мери", каже и додаје да то има своје предности и да је то, у ствари, удобна позиција.

То још више важи за његове синове, које и у Португалу и у Београду подједнако виде као странце, а тренутно су на различитим континентима.

„Они су та нова врста људи, свуда су код куће и нигде нису код куће".

Та тема се одсликава и у наслову његове прве књиге на српском, збирке прича „Одакле сам била више нисам".

„То нису моје речи, него речи једне Ромкиње коју су у Лисабону привели због џепарења", каже Тиаго. „Али као да су моје".

Годинама је радио као судски тумач у Португалу, па се нагледао свега и свачега.

Џемс Бонд је био дрипац

Као и аутор, „Есторил" је роман који се тешко уклапа у шаблоне. Поднаслов је „ратни роман", и радња се заиста дешава током Другог светског рата, али они који очекују ратне сцене биће разочарани.

Јер, све се одвија унутар и око луксузног хотела „Палацио" у неутралном Португалу - стецишту крунисаних глава, милионера, славних уметника, дипломата, шпијуна и разног света који бежи из ратом захваћене Европе, или су ту неким мутним послом.

И опет као и аутор, роман паралелно живи на српском и на језицима на које је преведен.

За Португалце, „Есторил" је исечак из њихове историје. За Србе и Енглезе подједнако би могао занимљив лик Душка Попова, шпијуна са кодним именом „Трицикл", који је према многим изворима био узор Иану Флемингу за Џемса Бонда, тајног агента 007.

Ту су и Јован Дучић и Милош Црњански, који су једно време заиста били гости хотела.

„Свака реч, сваки опис у роману ослањају се на историјске изворе", каже Тиаго Станковић.

Потрошио је осам година чешљајући архиве, старе новинске чланке и данас одавно заборављене књиге. Био је чак и у архивама британске тајне службе МИ6, где су му дали увид у Поповљев досије.

Попов је, иначе, Србин, рођен у Тителу, одрастао у Дубровнику. Умро је 1981. године на Азурној обали.

Његов вишеструки живот женскароша, коцкара и двоструког агента тешко је описати без упадања у клишее и призивања његове књижевно-филмске инкарнације Бонда, па је Тиаго и ту морао да се помучи. У доброј мери је и успео.

Његов Попов је шармантан, сналажљив и елегантан какав је стварно био. А опет, у роману га видимо и како се као црв увија пред својим немачким и британским контролорима, бескрупулозно жица новац од пријатеља, а кад остане сам у хотелској соби, дрхти у страху да ће га сваког часа ликвидирати.

У једном од ретких тренутака искрености описаних у роману, Попов се поверава Градимиру Бајлонију - да, и чланови те чувене београдске породице су током рата избегли у Есторил: „Ја ти се, мој Градо, бавим нечим што личи на септичку јаму. Од оних што упадну већина их се удави, а оно мало што преживи смрди на говна".

И богати плачу

Чак је и куварица у „Есторилу" заснована на стварној особи. Једини потпуно фиктивни, али централни лик је дечак Габи, који је, каже Тиаго, заснован на другом фиктивном лику - дечаку из романа „Мали принц" Антоана Сент-Егзиперија.

Он смaтра да му је преводилачко искуство - а преводио је Иву Андрића и Црњанског на португалски и нобеловца Жосеа Сарамага на српски - помогло у грађењу ликова.

„Кад преводиш, ти се већ увлачиш човеку под кожу, почињеш да разумеш како мисли", објашњава. „Зато ми је било лако да замислим Црњанског у Португалу".

Ликови из „Есторила" стоје у оштром контрасту са ликовима из „Одакле сам била...", малим, обичним људима, имигрантима и староседеоцима, куварицама и спремачицама, пиљарима и пензионерима.

„Сви они имају исте проблеме. Једној португалској принцези су почетком деветнаестог века побили породицу, укључујући мужа и сву децу, и она од тада није проговорила ни реч.

„Мом деди, Личанину, од шпанске грознице су 1918. помрли сви, остао је сам. И он је човек престао да говори", каже Тиаго.

Њега је тешко сместити у главне токове српске прозе, као уосталом, и португалске.

„Њихова критика је у почетку била збуњена, јер португалски писци воле да мудрују и објашњавају, а ја сам пустио ликове да говоре сами за себе. Онда им се свидело."

Када је реч о српској књижевности, Тиага слабо занимају овдашње поделе и сврставања.

„Лако могу да се поистоветим са Црњанским, јер сам га преводио, а и зато што је дуго времена провео ван домовине", каже он.

А ту је, наравно, и Данило Киш, који је као и Тиаго, функционисао унутар неколико језика и био космополита.

„И Југословен, као ја", додаје он. „Волео бих да га преведем на португалски".

Право да се не буде чудан

Постоје писци, попут Кафке, који су цео живот провели у истом граду. Постоје и они, подједнако добри, који су птице-селице.

Тиаго дефинитивно спада међу ове друге. Само ове зиме боравио је, из пословних или приватних разлога, у Португалу, Великој Британији, Бразилу, Египту и острвској републици Кабо Верде, бившој португалској колонији крај западноафричке обале.

Ако би могао да бира где би живео, Тиаго каже да би се, између Србије и Португала одлучио за - Бразил, само да политичка и економска ситуација није тако очајна.

„То је дивна земља пуна дивних људи који баш ничим нису заслужили ово што им се сада дешава - да живе у беди и трпе корупцију и разне врсте насиља."

Тиаго би се тамо осећао свој на своме због језика, али и зато што је Бразил земља имиграната.

„Тамо нико није странац, нико им није чудан и баш их брига одакле си дошао. Ја сам још у средњој школи био чудан. И сад сам, само се вадим на то што сам странац, па као имам право на то."

Све европске земље имају тај проблем, објашњава Тиаго - колико год дуго живиш негде, никада те неће прихватити као домаћег - али са друге стране Атлантика је другачије.

„У Бразилу можеш да будеш луд ко струја и нико те неће сматрати чудним", каже са сањарским изразом на лицу.