Ирса Дејли-Ворд: Манекенка која је бол претворила у поезију

Инстаграм песникиња Ирса Дејли-Ворд имала је тежак живот - несређено детињство, губитак мајке и борбу са депресијом. Али те ствари су је, каже она, претвориле у особу која је данас и подариле додатну димензију њеној недавно објављеној првој збирци песама „Кост".

Мајку Ирсе Дејли-Ворд је на исповест навела једна епизода серије „Коронејшн Стрит". У овој сапунској опери се испоставило да је један лик, који је дуго година требало да буде нечији отац, заправо очух. Дејли-Ворд се и сама нашла у сличној ситуацији кад јој је мајка изненада саопштила да човек за кога је Ирса веровала да јој је отац, у ствари то није.

Била је шокирана, али је било и других епизода из њеног детинњства које су подсећале на сапунице.

Дејли-Ворд описује однос са мајком као „занимљив". Њен биолошки отац никад није био део њеног живота, али и мајка је била одсутна током веома битне четири године.

„Док сам била дете, мајка је морала да доноси много одлука које у то време нисам разумела", каже она.

Након раскида с њеним „оцем", мајка Дејли-Ворд морала је да ради ноћу и одлучила је да пошаље децу из Лондона за Ланкашир, да живе са баком и дедом.

И тако се са седам година Ирса са млађим братом обрела у веома другачијем свету. Бака и деда су били - и још увек су - строги адвентисти седмог дана (суботари).

„Они следе многа правила - то је хришћанска секта која се држи Старог завета", каже она, а посебно Десет заповести. Дејли-Ворд је научила Библију напамет и слободно време је проводила делећи летке о Другом Христовом доласку.

Сматрала је да је то неправда. Приметила је и да су је, упркос томе што је напорно радила, припадници цркве и даље строго осуђивали - као што се тога присећа у песми Сабат.

Сабат

„Твоја сукња има превисок изрез за цркву. Старији људи зуре. Повукла си на мајку. Увек желиш добро и никад не чиниш довољно. 'А где је она ових дана?', питају са зналачким изразима лица."

Патња и изазови су се настављали, само да би се деца, кад је Ирса имала 11 година, изненада преселила назад у Лондон и поново почела да живе с мајком.

Мајка је и даље радила ноћу као медицинска сестра, а Ирса би често остајала сама да чува брата. Била је то сушта супротност строгом религиозном васпитању на које су до тада навикли.

„Она је за нас и даље била стално одсутна и увек на послу, увек је јурила за нечим новим", каже Дејли-Ворд.

„Радила је да би нама било боље, али одсуство које осећате у тим годинама... Као дете га доживљавате као одбацивање, било оправдано или не."

Можда баш због тога, упркос многим годинама проведеним у Лондону и иностранству, Дејли-Ворд и даље говори ланкаширским акцентом.

Док је још била млада, Дејли-Ворд је отишла од куће да би живела са старијим мушкарцем. Потом јој је 2007. године умрла мајка.

Дејли-Ворд је у том тренутку једва састављала крај с крајем радећи као фото-модел, и пала је у депресију.

„Тонула сам све дубље и било ми је заиста тешко дса састављам крај с крајем, да платим станарину и останем позитивна без икакве подршке", каже она.

Да ствар буде гора, није било много посла за црне манекенке. Чак и данас Дејли-Ворд примећује да велики часописи имају десет белих модела на једног црног.

„Увек је то иста црна девојка или неке друге које личе на њу, а међу нама има толико разлика, зар не?"

И тако је спаковала ствари и потрошила оно мало новца што је имала на авионску карту за Јужну Африку.

„Јужној Африци ме је привукло то што модели изгледају као ја, а има и много више разноликости", каже она. Намеравала је да остане два месеца, али је на крају тамо провела три године.

Љубав према поезији поново је открила у једном бару у Кејп Тауну.

Дејли-Ворд је страствено читала од најранијег детињства и „занимало ју је приповедање и трагање за сазнањем зашто људи раде то што раде". Са 17 година је слала песме часописима, али су све одбијене.

Кад је стигла у Јужну Африку, одавно је већ дигла руке.

„Заборавила сам да сам списатељица и питала се зашто се не осећам добро", каже она.

Једне вечери отишла је на вече јавног читања поезије, где је свако ко је припремио нешто на задату тему могао да наступи. А тема за следећи састанак било је нешто са чим је Дејли-Ворд могла да се поистовети - раздор у породици.

„Е, то ће бити лако", помислила је.

Наредне недеље била је спремна да наступи.

Истинита прича

„Није да Тата не воли тебе или твог брата, рекла је Мама, мажући наше суве ноге вазелином, нити је ваша Тетка Ејми кучка која ће ти преотети мушкарца, варати те и забити ти нож у леђа, јер не може да задржи свог мушкарца па онда мора да краде туђе."

Песма „Истинита прича" дочарава тренутак када се брак њене мајке распао као последица очуховог неверства.

„Сви мисле да су у праву и сви желе да им буде опроштено", каже Ирса. „Сви су на неки начин криви и ово је прича о младом детету које покушава све то да повеже."

Још једна песма - по имену „Поезија" - бави се истом темом, сликајући тескобу која може да настане кад породица седне да једе и „месо и кромпир вам запињу у грлу".

Дејли-Ворд је на крају о свом трошку издала збирку песама Кост, од којих су неке настале за потребе тих сесија у Јужној Африци. Ти радови претворили су је у праву звезду на Инстаграму.

Многе песме баве се болом њених раних година. Као песникиња, она прихвата све те изазове које јој је живот наметнуо.

Без њих „не бих поседовала ову мудрост", каже она, „та искуства вам обогаћују живот."

„Верујем да је свако искуство позитивно и не бих имала збирку песама да нисам прошла тешка времена. Песме о дрвећу и цвећу су лепе, али мени није циљ да пишем о њима."

Тешка времена свакако фигурирају и у једној од Ирсиних најистакнутијих песама, „Ментално здравље".

Кад објави неколико стихова, њени пратиоци на Инстаграму остављају коментаре као што су: „Ова ми је баш требала", „Прочитала сам ову током последњег напада депресије и плакала и плакала..." и „Хвала ти за твоје речи - срцепарајуће и предивно."

Ментално здравље

„Кад ти се крв у телу умори од протока, кад су ти кости тешке а шупље, ако си прешла тридесету, слави, ако још ниси, радуј се. Знај да долази време у животу кад ће се прашина слећи, а шаре претворити у слику."

„Било је тако лако писати!", каже она. „Зато што се радило о свему што сам заиста, заиста осећала у животу. Најискренија осећања ми је најлакше да запишем, зато што долазе право из срца."

Писање је и процес зацељивања, тврди она.

„Писање разбија изолацију, а изолација је оно што те притиска и спутава."

„Колико год ти је тешко, изненадићеш се колико правих савезника и подршке имаш."

Чак и људи који се не сматрају писцима требало би да размисле о писању зарад сопственог добра, каже она.

„Кад устанеш ујутро и мозак сам крене да ти ради, то уме да буде заиста лепо и после се осећаш много лакше."

Упркос њеном компликованом односу са Адвентистима седмог дана и религијом уопште, Дејли-Ворд сматра да нека врста духовне вежбе може да буде корисна, макар се радило само о медитацији.

„То је нарочито важно данас, кад нас стално бомбардују вестима, чињеницама и негативностима", каже она.

„Не смете да дозволите да вам то храни мозак, морате да се храните позитивним стварима."

Њен наредни пројекат су мемоари названи „Страшно".

Као и „Кост" - који је прошле године реиздао „Партикјулар букс", огранак издавачке куће „Пенгвин" - они ће у страшним искуствима њеног детињства, наговештава она, видети нешто позитивно.