Трагедија у Београду: Соба сећања на жртве из београдске школе „Владислав Рибникар"

Девојчица са розе ранцем на леђима држи мајку за руку и пролази поред мноштва играчака окачених на ограду изнад нагорелих свећа и цвећа.

Пролазе поред пажљиво уз зид и ограду спуштених белих кала, папирића са порукама бака и дека, ђака других школа, цртежа човека у оделу са плаштом Супермена, нових бројева часописа за младе Политикин забавник и књига међу којима је и роман „Орлови рано лете" Бранка Ћопића.

Девојчица стаје испред улаза у школу „Владислав Рибникар" у Београду и руком показује на једнорога сличног оном на њеном ранцу, док мајка покушава да убрза корак.

„Свако има другачији начин како тугује.

„Неки људи су имали потребу да у том процесу, осим свећа и цвећа, донесу и играчке", каже Ана Иванов, психолошкиња, за ББЦ на српском.

Десетак дана након пуцњаве у којој је убијено осам ученика и школски чувар, очишћен је један од улаза за ђаке који долазе у школу после трагедије, док испред другог леже цвеће, свеће и играчке.

О плановима за могућег уређења простора испред школе изградског Секретаријата за комуналне делатности новинара ББЦ-ја упутили су на комуналну инспекцију општине Врачар, али до објављивања овог текста одговори нису стигли.

Ни из Министарства просвете и Секретаријата за образовање града Београда нису одговорили на питања да ли постоји план за обележавање места трагедије.

Игор Ђорђевић, представник Савета родитеља школе „Владислав Рибникар", каже за ББЦ на српском да ће „простор ће ускоро бити очишћен."

„Школа ће све предмете које су грађани претходних дана доносили прво понудити родитељима страдалих ученика уколико желе да нешто од тога да однесу кући, а оно што остане, школа ће сачувати као сећање", каже он.

Од учионице до меморијалне собе

Једно је сигурно, учионица у којој се десила трагедија више се неће користити за наставу, потврђује Ђорђевић, али напомиње да још нема коначне одлуке.

Дејан Ристић, директор Музеја геноцида и један од чланова Савета родитеља ове школе, предложио је да се учионица преуреди у меморијалну просторију.

Грађани који су доносили свеће, цвеће и играчке су знак да постоји потреба у друштву да се ова трагедија не заборави, каже историчар Милован Писари за ББЦ на српском.

Отварање меморијалне учионице у којој би, између осталих предмета, биле изложене и плишане играчке и поруке које су људи остављали, једна је од предложених идеја.

'Потребно је говорити и о узроцима'

Најмање што може да се уради као сећање на трагично погинуле ђаке јесте да се постави спомен-плоча или споменик, каже Писари.

„Обележје треба да буде пажљиво осмишљено јер се ради о трагедији у којој је једно дете убило неколико вршњака, а то је врло осетљива ствар".

Зато је, додаје, потребно да се стално подсећа на трагедију како се не би поновила.

„Добра је идеја да се направи нешто, рецимо спомен соба која ће бити посвећена жртвама, али је потребно да се говори и о узроцима.

„То би требало да буде права едукативна соба, не само спомен соба која ће служити као сећање на жртве", каже историчар који се бави и културом сећања.

Било би корисно да та просторија буде отворена за све.

„Када се тамо оде, то је првенствено у циљу едукације - идемо до неког споменика и говоримо о томе шта се десило како се то не би поновило, тако да споменик, плоча или соба треба да имају едукативну сврху", објашњава Писари.

Тек ће се показати како ће трагедија утицати на ђаке, наводи психолошкиња Ана Иванов.

„Требаће времена да видимо како ће и те играчке које су остављене испред школе или нека спомен соба утицати на њих."

Она указује да се мора водити рачуна да обележје нема негативне последице на сведоке трагедије и породице жртава.

„Сигурно ће доћи до ретрауматизације, вероватно ће ђаци, наставници и родитељи из школе пролазити кроз све то целог живота."

„Подсетник за ђаке и наставнике који су преживели трагедију неће бити само те играчке јер ће се они сећати свега, али је потребно да схвате да су сада на безбедном, да је то део прошлости", додаје она.

Она додаје да је „траума је присутна и при самом присећању на догађај."

Меморијални архив у Манчестеру

Гитара са стиховима, исечена наруквица, папирићи на којима су руком написани стихови песама, балони и плишаних играчке, пчеле осликане на глатким каменчићима чувају се у Манчестерском меморијалном архиву.

Више од 10.000 предмета подсећају на трагедију када је двадесетак младих људи погинуло у терористичком нападу у мају 2017. године после концерта Аријане Гранде, тинејџерске поп звезде.

Салман Рамадан Албеди, двадесетдвогодишњи Британац либијског порекла, активирао је импровизовану бомбу коју је сам направио.

Албеди је један од 23 жртве између 15 и 30 година, а 116 људи, углавном младих је повређено.

На Тргу Свете Ане у Манчестеру, у близини места трагедије, људи су палили свеће, полагали цвеће и доносили играчке и балоне.

„У години која је уследила, различите организације у граду су се удружиле да би сачувале и документовале хиљаде предмета", наводи се на сајту Манчестерског меморијалног архива.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]