Трагедија у Београду из угла Американца: „Идеш и надаш се да сутра неће бити пуцњаве"

За Кодија Миранду, тада деветогодишњака из Коста Месе, града у америчкој савезној држави Калифорнија, био је то још један дан који ће провести у школској клупи.

Био је уторак, 20. април 1999. године.

Хиљаду километара даље, у средњој школи „Колумбајн", у граду Литлтаун у америчкој држави Колорадо, тишину у школском дворишту прекинули су хици.

Двојица ученика убила су 12 вршњака и једног наставника, ранивши 21 ученика.

„Био сам мали и не сећам се сваког детаља, али знам да је некако све почело са тим.

„Имао сам утисак да се од тог тренутка сваког месеца пуцало у школама", говори Миранда готово четврт века касније за ББЦ на српском.

Трагедије попут ове су у годинама које су уследиле постале, како каже, уобичајена појава.

Људи би, додаје, спорадично у пролазу добацили по који коментар, настављајући са свакодневним обавезама.

Ипак, вест о нападу у центру главног града Србије, држави одакле му је супруга и где већ неколико месеци живи, није га оставила равнодушним.

„Једина ствар која је посебно бринула Александру, моју супругу, јесте како ћемо одгајати једног дана децу у Америци, где су пуцњаве у школама честе.

„Нама је ово што се десило сада надреално, нисмо ни помислили да ће та несрећна америчка особина икада прећи овде - заиста је страшно слушати о томе", прича овај 33-годишњак.

Мук у школи, мук у кући

Масакр у Колумбајну сматрао се у то време најмасовнијим убиством у америчким школама, писали су медији.

Нападачи су пуцали из аутоматског оружја, бацајући бомбе.

Тела двојице осумњичених, за које се претпоставља да су извршили самоубиство, пронађена су у библиотеци, извештавао је ББЦ.

„Један од дечака рекао је да ће убити све који су били зли према њему и његовим пријатељима током прошле године", испричала је тада девојка која се у тренутку пуцњаве налазила у библиотеци.

Други сведоци рекли су да су нападачи циљали студенте из етничких мањина и популарне спортисте.

Осам година после овог напада у америчкој држави Колумбија, 23-годишњи студент убио је 32 људи, а потом и себе на Универзитету Вирџинија.

Ова трагедија тиме је постала највећи масовни злочин у Америци, писао је ББЦ.

„Наставници никада нису причали о тим пуцњавама, не знам да ли је то било наређење директора како нас не би додатно уплашили, тек нико од мојих наставника није икада нешто рекао о томе.

„Мислио сам да, самим тим што нико не помиње пуцњаве, значи да се ништа неће ни догодити", прича Коди Миранда.

Како су те трагедије постале све учесталије, повећавао се број полицајаца у његовој школи, због чега се осећао релативно безбедним.

Трудио се да не размишља о томе, понављајући да пуцњава у његовој школи није могућа.

О пуцњавама се није говорило ни у његовој кући, што му је тада деловало као прави начин како треба реаговати у оваквим и сличним ситуацијама.

'Сваког дана, док не заборавиш, док не буде следећа пуцњава'

Двадесет четири године касније, Коди Миранда мисли нешто другачије.

„Како сам старији и зрелији, мислим да о оваквим стварима ипак треба разговарати са децом, али без стварања панике, смирено и сталожено.

„Ако сте претерано уплашени, то никоме не користи - ако ће се нешто десити, никаква полиција или детектори метала неће ништа спречити, нажалост", додаје.

Претходних дана, супруга га је често испитивала о његовом искуству.

Понављала би изнова и изнова исте дилеме: како даље, шта су људи радили, како се превазилазе овакве трагедије.

„Идеш и надаш се да сутра неће бити пуцњаве", његов је одговор.

Сваког дана?

„Сваког дана, док не заборавиш, док не буде следећа пуцњава", каже он.

Погледајте видео:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]