Трагедије у Београду: Ко су била настрадала деца из Рибникара, а ко Драган, чувар „који је ђаке знао по имену"

Једне среде, Драган Влаховић пробудио се рано у породичној кући у београдском насељу Вишњичка бања, спаковао ранац и градским превозом кренуо на посао у Основну школу „Владислав Рибникар" на Врачару.

Био је 3. мај 2023. године, дан који је личио на сваки други у претходних десет година откако се тамо запослио.

Оставио је ствари на радном месту, на главном улазу у школу, где је као у неком трезору чувао самолепљиве сличице за албуме да се мења са децом, и нове вежбанке да их подели онима који би заборавили.

Био је ту и свежањ кључева различитих станова који су му поверили родитељи ђака на чување.

Као и сваког јутра, педесеттрогодишњи чувар обукао је тегет униформу са беџом и црвено-црну кравату коју никада није волео.

Пре звона за почетак првог часа, прошао је поред дрвеног стола за дежурне ученике и изашао испред зграде да запали цигарету, на месту где су га многе комшије свакога јутра виђале и поздрављале.

Истог јутра у школу су ушли Ана Божовић, Софија Негић, Мара Анђелковић, Андрија Чикић, Бојана Асовић, Ангелина Аћимовић, Ема Кобиљски, Катарина Мартиновић и Адриана Дукић.

Било је то њихово последње школско јутро.

У незапамћеном злочину, нешто пре 9 сати ујутро, 13-годишњи ученик убио је чувара и деветоро ученика, ранивши још петоро ђака и наставницу историје, утврдила је истрага тужилаштва.

Пет месеци касније, подигнута је оптужница против родитеља дечака.

Тужилаштво тражи казну затвора од 12 година за оца који је у притвору и две и по за мајку, јер је ученик, њихов син, млађи од 14 година, те, према постојећим прописима, није кривично одговоран без обзира на почињено дело.

Још није познато када ће почети суђење родитељима.

Погледајте видео: Трагедије у Београду: Шест месеци од убистава која су променила Србију

'Све су то моја деца'

У наредним данима, хиљаде људи долазиле су испред школе да запале свеће, оставе цвеће - највише беле кале, медведиће и играчке, а уследили су и масовни улични протести.

Готово истог дана, појавио се цртеж Драгана у униформи, са црвено-црном краватом, беџом Фудбалског клуба Партизан и црвеним плаштом суперхероја.

„То је био одговор деце, његовог света, то је та љубав", тихо говори Драганова сестра Радица Влаховић Јовичић.

Знала је, каже, колико га сви у породици воле, зашто је „Мики", како су га код куће звали, омиљени деда и ујак.

Али је тек после злочина схватила да је свака прича о њеном пет година млађем брату почињала и завршавала истим сведочењем, говори за ББЦ на српском.

„Драган, Драганче, како су га у школи звали, волео је децу и деца су волела њега."

„Драган није имао своју децу, али кад год бисмо о томе причали, говорио ми је: 'Дадо, ја имам много више деце него што можеш да замислиш', и тада би рекао тачан број ђака који иду у школу.

„Када сестра или ја подвикнемо на децу, он нам каже 'Пустите их, деца су златна какви су им родитељи'", прича Радица, уз благи осмех.

Када се Драган у септембру 2013. запослио у Основној школи „Владислав Рибникар", у коју иде више од 1.000 ђака распоређених у 42 одељења, имао је само једну бригу.

Био је помало напет, јер се плашио да ли ће моћи да запамти имена све деце и родитеља.

„Врло брзо је свако дете знао по имену и свако дете је поред њега осећало да је посебно", каже Радица.

Драган није много причао школи, чија је једна од посебности настава француског језика који се учи од првог разреда шест часова недељно, а део седмака и осмака има и двојезичну наставу.

У последњих шест месеци, Радица је сазнала да је Драган знао да истрчи са радног места и изведе дете из аута до школе, да понесе тежак ђачки ранац, да позове родитеље ако ученик изађе у двориште без јакне, а „напољу дува".

После такмичења за викенд, знао је коме од ученика у понедељак треба да честита на успеху.

„Један отац ми је рекао: 'Када бих морао да одем из земље, Драган је био човек коме бих поверио моју породицу'."

Да је Драган много више од чувара видело се и на фотографији постављеној на друштвеним мрежама после његове смрти, на којој он носи дечака у наручју уз степенице.

„Чика Драган Влаховић носи мог Вукашина из кабинета у кабинет када је поломио ногу да не би губио од наставе, у време када су се тек после короне вратили у клупе, пети разред", писало је уз слику.

Фудбал и Партизан у срцу

Драган је био најмлађе дете у породици, поред две старије сестре, рођен 1970. године у Приштини, „из велике жеље родитеља да добију сина".

Играо је фудбал, увек са старијима, кући се враћао са модрицама и опет истрчавао напоље.

Породица је 1980-их прешла у Београд, где је и Драган живео уз кратке прекиде током војске и почетком 1990-их, када се вратио на неколико година у родни град.

Радица каже да су га сви обожавали и описује га као човека који је „увек спреман за шалу, пун ведрог духа, миран, сталожен, великог срца, нервозан само кад Партизан изгуби".

„Дочекивао је децу на упису у школу. Прво питање му је увек било 'За кога навијаш?'. Ако дете каже: 'Партизан', он одговара 'Баци коску'. Ако каже Звезда, он му узврати: 'Ајде, питаћу те за два месеца опет, бићеш ти мој ватрени навијач'", прича уз осмех.

Пре него што је почео да ради у школи, Драган је био запослен у обезбеђењу амбасада.

„Нама је лакнуло када је прешао у школу. Није вам свеједно, ради ноћу, проводи време у оној кућици на улици. Овде смо веровали да је сигуран, окружен децом", каже Радица.

Док показује фотографију Драгана окруженог страдалом децом, Радица, одевена у црнину, ставља наочаре на изборано лице, и описује их све са поносом, као да их одувек познаје.

„Софија физичарка, Катарина балерина, Мара сликарка и вајарка, Ема обојкашица, Ана је јако волела да игра, Андрија пијаниста, Ангелина, Адриана и Бојана, свако са својим посебностима.

„Драган је то знао. Они су били наша будућност."

Ко су била настрадала деца?

Мара Анђелковић VII-2

Каратисткиња са плавим појасом, зрела, паметна, истинска другарица, цртала је и вајала.

У писаном задатку из 2022. године, који је њен тата Бранко уступио ББЦ-ју, Мара је написала како је њихово одељење било спремно да прихвати нове другаре, да су и несугласице лепо решавали.

„Ово нам је задња година када смо сви заједно на окупу као одељење.

„Иако нам живот стално отвара нове прозоре са новим приликама, док се други затварају са неким успехом, лепо је знати да смо и даље сви ту једни за друге."

Желела је да упише Дизајнерску школу и студира Факултет ликовних уметности.

Марин најбољи друг из одељења био је Андрија Чикић.

Андрија Чикић VII-2

Интересовање за музику показивао је од најранијег детињства.

Клавир је свирао од шесте године, али је волео и картинг, стране језике, математику, тенис и дружење.

Са 13 година је написао композицију Емоције, а професорка у музичкој школи га је описивала као „малог, великог, ренесансног човека".

„Андрија је био весело дете. Непоновљив, посебан, заинтересован за све, волео да истражује.

„Умео је да да и прими љубав, од љубави коју смо ми у породици имали, ми сада живимо", испричала је његова мајка Сузана Чикић за РТС.

Био је борац за правду, заштитник млађих и слабијих, написали су родитељи у биографији достављеној ББЦ-ју.

Вишеструко награђиван, наступао је на више концерата и учествовао на међународним такмичењима.

Био је ђак генерације Музичке школе „Станислав Бинички" и са 13 година је похађао први разред Средње музичке школе „Јосип Славенски".

Сан му је био да свира у Карнеги холу.

„Када је имао 10 година, питао ме је: `Мама, али ако ја стварно једног дана будем свирао у Карнеги холу, хоћеш ли доћи?` Ја сам рекла, наравно, ја ћу препливати Атлантик", испричала је Чикић.

Коларчева задужбина расписала је позив за учешће на меморијалном такмичењу за најбоље младе композиторе „Андрија Чикић" у знак сећања на њега.

О његовом великом музичком таленту говорили су и највећи светски музичари попут Пласида Доминга и Стјепана Хаусера.

Ема Кобиљски VII-2

Ћерка Нине и Драгана Kобиљског, одбојкашког тренера и бившег играча, рођена је 3. октобра 2009.

Желела је велику журку за 14. рођендан.

Желела је у Француску, на море и на Нушићијаду у Ивањици.

Леворука, брљива у писању, понекада је мешала латиницу и ћирилицу, вадећи се да је важнија суштина, оно што је написано, објавио је Јавни сервис.

Била је одлична ученица, али је испитивала и границе (не)дозвољеног, разоружавајућом искреношћу, ведрим духом и хумором.

И заразним смехом.

Остала је упамћена и по храбрости, јер је покушала да заустави вршњака током пуцњаве.

Катарина Мартиновић VII-2

Нежна и храбра балерина, чији је живот био плес на врховима прстију, истовремено је била и чврста и непоколебљива.

„Kаја је волела розе и белу боју лала, цвећа које своје нежне главице држи увек упрте ка небу.

„Поносно и достојанствено као Kаја, крхка и снажна у исто време. Уносила је енергију у одељење, покретала их све, држала на окупу, бодрила кад им је тешко", написали су из балетске школе Лујо Давичо, посветивши јој број часописа Корак.

Адриана Дукић VII-2

Смеђокоса девојчица живела је у Фрацуској до прошле године, када су се породично вратили у Србију.

Желела је да студира биологију у Француској, и говорила је француски као матерњи.

Волела је плес, певање, цртање и фолклор.

Најближа другарица јој је била Ангелина Аћимовић, девојчица која је 12 дана после убиства подлегла повредама у болници.

Ангелина Аћимовић VII-2

Гајила је велику љубав према уметности и моди.

Обожавала је да кува, посебно посластице, а математичке задатке решавала је са лакоћом.

Бавила се и ручним радом и правила је рукавице које је поклањала другарицама.

„Са задивљујућом лакоћом си умела да изазовеш осмех на лицу сваког од нас, да оствариш чаробна дела својим рукицама, да решаваш задатке као од шале, да плешеш као лептир, да се одлучно бориш за правду свуда и увек, да својим примером будеш узор свима нама, да испуниш сва обећања, па и да частиш кексиће када добијеш четворку јер је било монотоно видети само петице у школи", написали су јој чланови породице.

Ана Божовић V-2

Хип-хоперка „јаког и доброг карактера", била је дете које се прво пење на дрво ако некоме оде лопта.

Бавила се теквондоом, умела да стоји на глави и живела окружена љубављу брата и родитеља.

„Стално сам имала потребу да јој говорим: 'Боже Ана, колико те волим и колико сам захвална што те имам' и стално сам је зезала: 'Знаш шта Ана, ја да те видим у парку, а да ниси моја, ја бих рекла: Што ниси моја'…", испричала је њена мајка Нинела Радичевић, за Прву Тв.

Кобног дана је била дежурна на главном улазу, чекала је да јој тата донесе храну из Мекдоналдса, испричао је Иван Божовић за ХРТ.

Бојана Асовић V-2

Креативна и брижна, умела је цртежима да обрадује најближе.

Омиљени предмет био јој је француски, а интересовања шаролика, тренирала је гимнастику.

„Твој прелепи осмех и радост коју си нам преносила ће заувек бити у нашим мислима.

„Све твоје фотографије и снимци са рођендана и путовања, окружена другарима и породицом, биће нам успомена на живот који смо водили док си ти била део њега", рекао је током последњег испраћаја породични пријатељ Младен Ћетковић.

Софија Негић VII-4

Волела је музику, посебно Битлсе и Моторхед.

Уживала је у цртању, видео играма, попут Мајнкрафта, али и картама.

Офарбала је праменове косе у зелено.

Имала је талента за хемију, математику и физику и спремала се за такмичења.

„Имала је ту неку благост у души, таленат да учини да свима око ње буде лепо, никога никад није увредила, чак и кад би њу неко повредио, није то доживљавала лично, и брзо би праштала… никада се ни на кога није наљутила… осим на своју коврџаву косу", написала је њена мајка Миланка Негић у писму у септембру, пренео је РТС.

Хтела је да упише Пету гимназију, јер тамо имају Ленондан - дан посвећен Џону Ленону из Битлса.

За Софијин 14. рођендан, са београдског Омладинског стадиона пуштени су лампиони.

Трећи мај

Човек, кога су деца касније цртала и као анђела, сијао је од среће неколико недеља пре убиства, а нико није знао зашто, прича његова сестра Радица.

После првомајских празника, чувар Драган је отишао на посао пошто је претходне вечери био на прослави сестрићевог рођендана.

„Била сам то јутро сама код куће са родитељима, био је укључен ТВ и у једном моменту сам чула да се десио масакр у основној школи на Врачару.

„Ниједног момента нисам повезала да је то његова школа. У глави ми стоји да је његова школа на Савском венцу".

Када јој је син рекао да је то ујакова школа, почела је да зове, прво брата, а после и његове пријатеље, али се нико није јављао.

„У једном тренутку, добила сам МУП Врачар.

„Када сам им објаснила ко сам и да мој брат ради у школи као обезбеђене, питали су ме 'Да ли сте сами код куће?'. То је био крај, знала сам."

Погледајте видео: Дан кад је Београд занемео

Дечак К.К. 3. маја ушао је у школу наоружан очевим пиштољем и 92 метка, и одмах на улазу убио Драгана Влаховића, а потом још три девојчице, саопштило је Тужилаштво.

У кабинету историје, у коме је било 23 ђака из одељења VII/2, наставница и студент на пракси, убио је шесторо деце, док је наставницу и још петоро другова ранио.

Потом је сам позвао полицију и рекао шта је урадио.

Масакр, који, како Радица каже, нико нормалан није могао ни да замисли, на тренутак је спустио тишину на цео Београд.

Али је породице нису чуле „од јаука, кукњаве, јурења са гробља на гробље".

Злочин у основној школи, као и два дана касније вишеструко убиство младих у Младеновцу, покренули су протесте „Србија против насиља", најмасовније у Београду последњих деценија.

На почетку су десетине хиљада грађана излазили на улицу сваке недеље, шетајући у тишини, и одајући пошту убијенима.

Тај ход у тишини, без транспарената, имао је смисла накратко, верује Радица.

„После је брзо наступила једна невероватна бука у глави, око нас", говори, одмахујући руком, као да жели да растера све гласове који су се чули.

Ти гласови нису само бранили или кривили власт за злочин већ су различито гледали на наставу у „Рибникару" у будућности и судбину зграде.

Док су неки родитељи сматрали да децу не треба враћати на место злочина, те да школа, каква је била, више и не треба да постоји, други су били за наставак предавања.

„Брзо је почела борба да се школа настави и понављање `живот иде`, `добро мора да промени зло`, `мора да се живи`.

„Мора да се живи, то јесте тачно, али не мора у тој школи - школу не чине зидову, столови, сале, школу чине деца и наставници.

„И то све само показује колико нисмо свесни шта се десило и колике су последице тога", каже Радица, која ретко пролази улицом у којој је „Владислав Рибникар".

Подела има када се говори о оснивању меморијалног центра у школи.

„Не треба нама породицама меморијални центар, ми имамо наше парче земље и споменике два са два, да се сећамо наше деце и Драгана.

„Меморијални центар треба овом друштву, да не заборави овај злочин, јер само тако може да га не понови", каже Радица.

Ова инжењерка технологије, радила је на руководећим местима, и зато сматра да је оставка целокупне управе школе било „најмање што је могло" да се уради да се покаже одговорност, независно од закона.

Оставку је поднео министар просвете Бранко Ружић, а касније је смењена и директорка школе, по препоруци просветне инспекције.

Као и поједини родитељи убијене деце, и Радица верује да је 3. маја све морало да стане.

„Да је стало, да смо нашли начин да у тишини сви будемо заједно, да је 3. маја почео Дан жалости, да ли би нам се десио 4. мај и злочин код Младеновца?", пита се она.

Тродневна жалост у Србији проглашена је, два дана после убиства.

„Да смо одговорили на други начин, да ли би нам се десила Нишка Бања, када је дечак од 13 година убио друга?"

Пошто осумњичени дечак нема навршених 14 година, он је кривично неодговаран, саопштило је 9. октобра нишко тужилаштво.

Херој и анђео чувар

Да би се дошло до заједништва и већих промена у друштву, потребно је истицати врлине и праве вредности, сматра Радица.

Зато је у ББЦ редакцију донела фасциклу са сликама и порукама подршке које су добијали, а на једној, поред Драганове фотографије са децом, пише `анђео чувар`.

Док глади руком слику брата, озари се, али јој и очи брзо зацакле.

„Драги наш чика Драгане, хвала Вам на улепшаном детињству, шали, загрљају, позајмљеном новцу за ужину и смех...", пише у другој поруци.

Трећа порука гласи: „Знај... да смо сви, зато што постојиш, могли школу назвати другом кућом, а тебе породицом... Одрашћемо у веће људе по узору на тебе. Овим ти обећавам да ћу се водити твојим примером јер су свету потребни хероји попут тебе".

Радици поруке пружају мало утехе.

Брат и она нису били само „везани" породично - у кући у Вишњичкој Бањи, са двориштем увек пуним људи, живела је њена породица, Драган и родитељи - сви одвојено, а ипак заједно.

Драган и она су сваког дана имали ритуал.

Када се врати са посла, око пола девет увече, попију кафу, али еспресо, јер је Драган говорио да од домаће не може да заспи.

Обоје су страствени пушачи, али је он имао и `штек` са цигаретама, одакле је Радица могла да „позајми".

Отворена паклица, каже, и даље стоји у његовој соби и тако ће и остати.

„Прошло је шест месеци, а мени је то вечност без загрљаја, подршке, наше кафе."

Драган је син иза кога су остали 85-годишњи отац и мајка; брат ког су две старије сестре обожавале, деда који је умео да се игра као нико од одраслих у породици, ујак који је водио сестриће и сестричине на утакмице.

Овај ватрени навијач Партизана, са чијем је шалом сахрањен, био је и пријатељ без кога није могло да прође ниједно славље.

Уз химну београдског клуба, омиљена му је песма била „Гатај ми, Циганко"

Партизан је одао почаст верном навијачу на једној од утакмица и Радица се нада да га је „то обрадовало".

Породицама је остало да се боре, „али за не правду", каже.

„Знам да правду нећемо добити. Нико неће бити одговоран за овај злочин. Него... да се ово више никада не понови."

У знак сећања на сву настрадалу децу и чувара испред школе засађено је 10 кедрова.

У Малом Ташмајданском парку симболично су засађена стабла јапанске трешње - дрвећа које цвета у мају.

„У почетку сам се надала, сада знам, да је Драган окружен децом и да их чува.

„Наше породице су сад постале пријатељи, за сваки рођендан посадимо дрво на Ташу, то ми даје снагу и вољу да наставим", тихо говори Радица.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]