Југославија, комунизам и историја: Мустафа Голубић - совјетски шпијун из Херцеговине, „на пола пута до суперхероја"

Нит' мање података, нит' више митова и интрига - овако би се можда најпрецизније могао описати живот Мустафе Голубића и сећање на једног од најмистичнијих ликова у југословенској историји.

Писани трагови историчара и сведочења показали су да је истовремено био српски националиста и муслиман, херој Балканских ратова и Првог светског рата, члан Младе Босне и Црне руке, али и левичар, комуниста, совјетски обавештајац и љути непријатељ југословенског краља Александра Карађорђевића.

Усмена предања и легенде, за које не постоје чврсти докази, казују да је Голубић био интиман пријатељ совјетског лидера Јосифа Стаљина, атентатор на револуционара Лава Троцког, претња југословенским комунистима, љубавник сликарке Фриде Кало и глумице Грете Гарбо.

Када је почео да истражује његове пустоловине, Дејан Стојиљковић, писац и сценариста серије Сенке над Балканом, у којој је Голубић једна од главних фигура, схватио је да се нашао пред „ликом који је на пола пута до суперхероја".

„Занимљива је та мистика која се са њим повезује, о њему има толико легенди и његова биографија је и данас замагљена", каже Стојиљковић за ББЦ на српском.

Шта је, заправо, истина о Мустафи Голубићу?

Нема доказа да је био важан за Комунистичку партију у Југославији или Совјетском Савезу, о чему сведочи и то што се не помиње у списима југословенских комуниста из 1920-их и 1930-их година, наводи британски историчар Марко Атила Хоаре.

„Тешко је говорити о његовим везама са Стаљином због мало података, али чињеница да је преживео све комунистичке чистке и да је страдао од нациста почетком Другог светског рата може да укаже на то да је имао наклоност Стаљина", каже професор Сарајевске школе науке и технике за ББЦ на српском.

У Историјском архиву Београда чува се досије Голубића на неколико десетина страна, који су саставили официри злогласне нацистичке полиције Гестапо пошто су га ухапсили, саслушали и погубили у Пионирском парку, што је и једини доступан историјски документ у којем се детаљније описује живот овог Херцеговца.

'На пола пута до суперхероја'

У недостатку доказа, о животу Мујке, како је гласио надимак овог совјетског шпијуна, испредале су се легенде.

Оне су посебно дошле до изражаја када су га стрељали нацисти у окупираном Београду 1941. године, каже историчар Огњен Карановић за ББЦ на српском.

„Страдао је мученичком смрћу, од руке нацистичког непријатеља - легенда о њему је настала још за живота, а после такве смрти је постао и мит", појашњава он.

Тако су се међу наводним подухватима обавештајца совјетске Црвене армије нашли атентати, отмице, крађе, филмска скривања под лажним именима, али и љубавне авантуре.

Голубићу се приписује саучесништво у организацији убиства Лава Троцког, совјетског револуционара и комунистичког идеолога, који је 1940. године страдао у Мексику.

Троцког је убио шпански комуниста Рамон Меркадер, наводи се на сајту енциклопедије Британика.

Умешаност Голубића никада није доказана, али је он тада боравио у престоници Мексика и не може се потпуно искључити да је био један од организатора атентата, каже Карановић.

Још једна од чувених акција Мустафе Голубића била је и отмица Александра Кутјепова, генерала руске царске војске у изгнанству, који је киднапован у 1930. у Паризу.

„Организовао је отмицу белогардејског генерала Кутјепова испред зграде у којој је живео у Паризу, а учествовао је и у ликвидацији неколицине двоструких и троструких агената и оних који су издали совјетску обавештајну службу", тврди Карановић.

Ипак, далеко је више легенди о Голубићевим подвизима за које не постоје никакви докази, нити са ове историјске дистанце делују вероватно, додаје историчар, па наводи неколико примера:

„Причало се да је отео тенк у Британији и довезао га у Совјетски Савез, да је планирао и организовао атентате на Јосипа Броза Тита, краља Александра Карађорђевића и бугарског краља, што је све мало вероватно."

Због непроверених прича, о Голубићу се често говорило као о „натчовеку", каже Огњен Карановић.

„Приче да је био главни крволок или мозак обавештајних совјетских операција широм Европе можемо са сигурношћу искључити", додаје.

Између Тита и Стаљина, Коминтерне и југословенских комуниста

Још један од митова око којих се воде расправе међу историчарима јесте онај који се тиче наводног пријатељства Голубића и совјетског вође, Јосифа Висарионовича Стаљина.

Неке од њих говоре да је Херцеговац био близак пријатељ совјетског диктатора и да је улазио у његову канцеларију без куцања, друге да му је доносио дуван из родног Стоца у Херцеговини, недалеко од Мостара, а треће да је лидер Совјетског Савеза зазирао од Голубића.

Постоји могућност да је Стаљин ценио обавештајни рад Голубића, али је у обавештајној хијерархији било више официра између њих, па није било потребе да имају директан контакт, каже историчар Раде Ристановић за ББЦ на српском.

„Не можемо да знамо какве је тачно односе имао са Стаљином због недостатка докумената, али приче да се Стаљин плашио Голубића треба одбацити као апсолутну глупост", додаје доктор историје и сарадник на Институту за савремену историју.

Голубић је још током Првог светског рата одлазио у Москву како би регрутовао југословенске заробљенике у Совјетском Савезу.

Речи Родољуба Чолаковића, југословенског комунисте који је после Другог светског рата био премијер федералне републике Босне и Херцеговине, који је са њим проводио време у Москви, указују на познанство Стаљина и Голубића.

„Он, стари конспиратор, није се тиме хвалио, иако сам начуо да је имао неколико сусрета и са Стаљином. Био сам узбуђен када смо заједно ушли у зидине Кремља", сведочио је Чолаковић, наводи се у тексту Вечерњих новости.

Међутим, не може се закључити да ли су заиста били блиски и у којој мери, напомиње Огњен Карановић.

„Оно што можемо да кажемо са сигурношћу јесте да је Мустафа познавао Стаљина, о чему је сведочио Чолаковић, који је рекао да га је Голубић одвео на састанак са совјетским лидером", додаје.

Док је извршавао налоге совјетске обавештајне службе, Голубић је, према сопственом признању током саслушања уочи смрти, био и члан Комунистичке партије Југославије „од 1918. или 1919. године".

Међутим, нема доказа да је „на било који начин био важан за Комунистичку партију у Југославији или Совјетском Савезу", указује Марко Атила Хоаре.

„Јосип Броз Тито и он су деловали у потпуно различитим деловима комунистичког апарата", додаје.

Растрзаност између порекла, националистичких осећања, службе и више земаља у којима је радио можда су и један од разлога што о Голубићу данас мало тога поуздано знамо, каже Марко Атила Хоаре.

„Претпостављам да овако мало података имамо о њему зато што је на неки начин био заробљен између држава и деловао је на међународном нивоу: није био много важан за историју Босне, као ни за историју Србије", објашњава Британац.

Комуниста из убеђења, нужде и одмазде

Голубић није био значајан за комунизам у Југославији, али је ова идеологија била велики део његовог живота.

„Ја сам убеђени комуниста, моје погледе никада нећу мењати и умрећу за своју идеју. Од младости сам био за комунизам", рекао је Мустафа иследницима Гестапоа током саслушања у бањичком затвору јуна 1941.

У досијеу, који су сачинили немачки официри, а који се данас чува у Историјском архиву Београда, наводе се Голубићеве тврдње да је у Комунистичку партију ступио „из унутрашњег убеђења за овај покрет".

Али како је дојучерашњи члан четничких одреда, Младе Босне и Црне руке, чији је прави назив гласио „Уједињење или смрт", постао комуниста?

Голубић је „пре свега био револуционар", сматра Дејан Стојиљковић, сценариста серије Сенке над Балканом, која је покренула нови талас интересовања за Голубићем.

„Треба имати на уму и да реч 'четник' 1912. није имала исто значење као током и после Другог светског рата, то су тада биле елитне јединице за деловање на непријатељској територији и нема везе са десничарском идеологијом", додаје овај писац.

Идеја социјалне правде, као некоме „ко је одрастао на херцеговачком камену", била је од детињства блиска Голубићу, тврди историчар Ристановић.

„Живот је несумњиво започео као комуниста, од рођења се суочавао са социјалном неправдом, а учествовао је у утемељењу идеја Младе Босне, које су такође имале социјалну примесу", објашњава.

Голубић је приступио Младој Босни током гимназијских дана, а та организација, као и Црна рука, којој ће касније прићи Голубић током боравка у Паризу, окупљала је људе различитог порекла и вере.

„У то време, граница између српског и југословенског идентитета није била тако строга - било је ту доста југословенског национализма са српским укусом", истиче Хоаре.

„Учешће у активностима Младе Босне и Црне руке је било много важно за формирање личности Голубића", додаје британски професор.

У извештају београдске полиције, који је датиран на 1. август 1941. године, Голубић је описан као „један од главних атентатора на Франца Фердинанда и један од вођа српских националиста".

Ипак, Мустафа је негирао да је учествовао у Сарајевском атентату и тврдио је да се тада налазио у Лозани, али је у исказу датом официрима Гестапоа потврдио да је био задужен да за Црну руку „врши пропаганду за уједињење Срба, Хрвата и Словенаца".

Једна од прекретница у животу Мустафе Голубића био је Солунски процес, суђење предводницима организације Црна рука, којој је припадао.

Тада су вође црнорукаша Драгутин Димитријевић Апис, Љубомир Вуловић и Раде Малобабић стрељани, а Голубићу је одређен затвор на грчком острву Крф.

„Солунски процес је био веома формативан за многе чланове Црне руке: многи чланови те организације после процеса нису били симпатизери Николе Пашића и његове Радикалне партије и регента Александра.

„Због тога су се многи окренули другој страни, као што је то урадио Голубић, који је постао совјетски агент", објашњава Марко Атила Хоаре.

Од краља орден, од Голубића презир

После окончања Солунског процеса, Голубић и регент Александар Карађорђевић стекли су по једног непријатеља - један другог.

Мустафа је током суђења одбио да сведочи против дојучерашњих сабораца.

Сматрао је да краљ сноси највећу одговорност за погубљење његових сабораца.

Зарекао да ће због тога „лично извршити смртну казну над престолонаследником Александром", наводи се у књизи „Мустафа Голубић - љубавник, обућар, ратник, шпијун" Дејана Стојиљковића.

Неки извори, који су пренесени у књизи Дејана Стојиљковића у издању Недељника, говоре и о наводном сусрету Голубића и регента Александра испред београдског хотела Москва, када му је бивши члан Црне руке отворено претио да ће га лично погубити зато што је „убио Аписа".

Наводни одговор Александра Карађорђевића је био да га је „суд осудио и убио", али да ће у будућности пажљиво мотрити на Голубићеве потезе.

Од краја Солунског процеса па све до смрти, Голубић је „увек био у немилости југословенских власти, велики непријатељ династије Карађорђевић и антимонархиста", каже Дејан Стојиљковић.

„Био је одметник, нешто између Панча Виље и Робина Худа, сматрао је да не треба да постоје класне разлике, презирао је богаташе.

„Генерал Петар Живковић (бивши шеф Краљеве гарде) га је јурио годинама, као што смо то описали у Сенкама, али је Мустафа био као дух", тврди нишки писац.

Панчо Виља био је један од вођа Мексичке револуције (1911-1920), током које је срушен режим мексичког председника Викторијана Уерте, а Робин Худ био је јунак енглеских средњовековних прича, одметник из Шервудске шуме близу Нотингема који је, према предању, штитио сиромашне.

Често је мењао идентитете и путовао са лажним исправама, признао је Голубић официрима Гестапоа пре смрти, а фалсификоване пасоше добављао је и другим саборцима, претежно комунистима који су се у Југославију враћали из Шпанског грађанског рата.

Међутим, односи Мустафе Голубића са југословенским и српским државним врхом био је знатно другачији пре погубљења предводника Црне руке.

Као добровољац учествовао је у Балканским ратовима и Првом светском рату као борац у четничким одредима Војислава Танкосића.

Ово је једна од ретких поузданих информација које се везују за мистичног Голубића, који је у неколико битака показао да је „заиста храбар и заслужан борац", каже историчар Карановић.

Због тога је одликован медаљом Обилића за храброст, коју му је лично уручио тада престолонаследник Александар Карађорђевић, не слутећи да ће касније Мустафа Голубић постати једна од „највећих главобоља југословенске полиције и обавештајних служби", додаје.

„Међутим, осим исказаног јунаштва у Балканским ратовима и Првом светском рату, он није имао нарочитих заслуга за југословенску државу и касније је био је обавештајни агент друге земље".

Смрт у Пионирском парку

Голубић је више пута хапшен, а полиција и обавештајне службе су му стално биле за петама, тврдио је он на саслушању после, испоставиће се, последњег привођења у животу.

Тада је допао руку официра нацистичке специјалне полиције Гестапо, која га је пронашла на адреси Миријевски пут 97, у кући Тихомира Вишњевца, где се крио под именом Лука Ђерић, наводи се у забелешкама немачких иследника.

Нацисти су пронашли фалсификоване пасоше у кући Вишњевца, а Голубића су одвели у затвор у београдском насељу Бањица, после чега је стрељан у данашњем Пионирском парку у Београду, који је тада носио назив Дворски парк.

„Над њим је примењена физичка и психичка сила када је ухапшен, а према сведочанствима Родољуба Чолаковића, биле су му поломљене обе ноге и донет је у Пионирски парк на стрељање", каже историчар Ристановић.

И смрт овог агента, попут његовог живота, предмет је полемика, па тачан датум егзекуције и место где је сахрањен до данас нису познати.

Неки су тврдили да је сахрањен на том месту, а да су га касније припадници СМЕШ-а (војне контаобавештајне службе Совјетског савеза) ексхумирали 1944, да би касније био сахрањен у Москви са чином генерала.

Ову теорију изнео је и политиколог Владислав Гаћиновић, потомак вође Младе Босне Владимира Гаћиновића, у тексту објављеном у листу Политика.

Историчар Карановић сматра да овакве тврдње „апсолутно не можемо да прихватимо као историјске чињенице", пошто није било потврде из Москве, а указује и због чега је такав сценарио мало вероватан.

„Није могао да има било какав чин или да буде руководилац обавештајног апарата пошто никада није имао совјетско држављанство.

„Такође, само хероји СССР-а су могли да буду сахрањени под зидинама Кремља, јер је и за тако нешто потребно бити совјетски држављанин", каже Карановић.

Дебате се воде и око начина на који је Голубић ухапшен, па део стручњака сматра да су југословенски комунисти по налогу Јосипа Броза Тита одали Мустафину адресу Гестапоу.

Иако не постоје докази или документи којима би се ова теза потврдила, Карановић истиче да не би могао ни да отпише овакав сценарио.

„Те тврдње нису дошле после пада комунизма, већ раније, и не бих био изненађен да су тачне.

„Тито је добро разумео да би негативан став Стаљина о њему био опасан по његов положај и сам живот у крајњој линији, те да би било добро да се реши евентуалних такмаца", сматра овај историчар из Новог Сада.

Раде Ристановић из Института за савремену историју оцењује да би овакав потез Тита био „више него хазардерски", те да је стога мало вероватно да га је Броз повукао.

„Због таквог потеза би ризиковао да остане без положаја на који га је поставила Коминтерна, а вероватно и да остане без главе.

„Мустафа је имао његове посебне задатке, није се мешао у интерне ствари КПЈ и Тито није имао посебан мотив да га се реши", каже Ристановић.

Иако није познато где су данас посмртни остаци совјетског агента, на Новом гробљу у Београду постоји спомен плоча Мустафи Голубићу, „хероју СССР-а".

Наочити нежења, мераклија, правдољубив и 'вечити студент'

Док о Мустафи Голубићу, совјетском тајном агенту и члану Младе Босне и Црне руке, знамо врло мало, о Херцеговцу Мујки, како му је био надимак, имамо још мање информација.

Оне углавном потичу из секундарних извора, па се базирају на причама оних који су га познавали, каже Раде Ристановић.

Један о њих био је и Иво Андрић, који је са Мустафом делио клупу гимназије у Сарајеву, а његов опис Голубића препричао је Родољуб Чолаковић, револуционар и бивши премијер Босне и Херцеговине, тада југословенске републике.

„Волео је Мујку, назива га витезом, правдољубивим и истинољубивим, чистим и честитим.

„Није био заокупљен проблемима интелектуалним, био је човек од акције. Каже да је имао смисла за хумор, што ја код Мујке нисам примећивао", препричао је Чолаковић у документарном филму „Мустафа Голубић - енигма двадесетог века".

И Родољуб Чолаковић је проводио време са Голубићем, а најбоље га је упознао током заједничког боравка у Москви.

„Често је дане проводио у хотелској соби читајући - био је гладан марксистичке литературе, а није могао да је носи около са собом због посла којим се бавио", присетио се он.

После Сарајевске гимназије, студирао је технику и право у Швајцарској и Француској, али их није привео крају, па га официри Гестапоа у белешкама са саслушања описују као „вечитог студента".

У малобројним писаним документима тешко је наћи детаљне описе Голубићевог изгледа и карактера, а један од ретких остао је захваљујући Еустахију Д, полицајцу и обавештајцу из Лесковца, чији су извештаји објављени у књизи „Досије Голубић" аутора Милана Јанковића.

Мустафа је под именом Милорад Николић један период провео у том граду, основао је и обућарску радњу, која је била параван за његове обавештајне активности.

Еустахије је о томе наводно обавештавао надређене у београдској полицији, која је годинама пре и после тога покушавала да уђе у траг Голубићу.

„Вијате тог Голубића по цел свет, а он мал мал па улегне у Лесковац", наводи он у извештају.

Према цитатима из Јанковићеве књиге, описао је Мустафу као „белосветског мондена и донжуана, лепог и црномањастог" човека, обученог у елегантну и скупу одећу, а додао да је по лесковачким кафанама често јео и пио, частећи неретко и многе који би се нашли у кафани.

О Голубићевој наочитости говорила је и мештанка Стоца, која је наводно била пријатељица његове мајке Нуре.

„Мујо леп, висок, згодан, господин... Два ока да га се нагледа", описала је она овог Херцеговца у документарном филму „Мустафа Голубић - енигма двадесетог века".

Према сведочанствима његових савременика, због тога је био миљеник жена, чак и неких веома познатих попут мексичке сликарке Фриде Кало или глумице Грете Гарбо.

Сам Голубић се представљао као разведен после брака са једном Рускињом током боравка у СССР-у, што се може узети као историјска чињеница, сматра историчар Огњен Карановић.

„Да ли је био интиман са Гретом Гарбо, о чему је писао Стеван Дедијер, или са Фридом Кало, мислим да наука никада неће моћи да да поуздан одговор", додаје он.

Нови живот Мустафе Голубића

Захваљујући телевизијској серији „Сенке над Балканом", Мустафа Голубић почео је да живи нови живот, а многи су за њега први пут чули после почетка емитовања 2017.

Оригинална идеја продуцента Драгана Бјелогрлића подразумевала је да овај совјетски обавештајац буде само споредни лик у серији.

„Он је био само грубо скициран на почетку, па сам ја почео да истражујем и онда сам схватио да би такав лик морао да има већу улогу и Владимир Кецмановић и ја смо то сугерисали Бјелогрлићу, што је он прихватио", прича сценариста Дејан Стојиљковић.

Улогу обавештајца родом из Стоца играо је још један Херцеговац, хрватски глумац Горан Богдан.

„Када сам прочитао сценарио, нисам могао да верујем да је то стварни лик", рекао је Богдан у подкасту Инкубатор.

Према Стојиљковићевим речима, глумац родом из Херцеговине је „савршено скинуо" лик Голубића, што је покренуло нови талас интересовања за чувеног шпијуна и ратника.

„После емитовања серије је доспео међу 10 историјских личности које су људи у Србији највише претраживали на интернету", каже нишки писац.

О њему је написано и неколико књига попут дела „Досије Голубић" Милана Јанковића, „Мустафа Голубић - човјек конспирације" Сеада Турхуља и „Мустафа Голубић - љубавник, обућар, ратник, шпијун" Дејана Стојиљковића.

Голубића би публика на Балкану могла поново да гледа на великом платну, каже Стојиљковић.

„Чуо сам да има продуцената заинтересованих да раде серију о животу Мустафе Голубића, али видећемо да ли ће се то догодити", додаје овај Нишлија.

Можда ће вас занимати и ова прича:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]