Информбиро: Како је једна резолуција уздрмала комунизам после Другог светског рата

Таман што је сунце слободе обасјало Европу и топли ветар победе запирио по Балканском полуострву милујући изнурена лица југословенским народима који су једва дочекали мир по окончању Другог светског рата, уследило је поновно политичко захлађење.

Поред Хладног рата који је тек хватао залет, југословенско друштво је потресала нова турбуленција, овог пута изазвана сукобима дојучерашњих интернационалних идеолошких другова.

На раскол југословенског Јосипа и совјетског Јосифа, односно руководства Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и Совјетског Савеза (СССР) није се много чекало - започео је тек неколико месеци по формирању Информбироа.

„То је био више лични конфликт који је био изазван наглом променом статуса самог Тита", говори за ББЦ на српском Алексеј Тимофејев, историчар и професор Филозофског факултета у Београду.

„Више није био плаћени функционер, већ је био војсковођа који је успео да се избори са непријатељем и на челу армије која је имала неколико стотина хиљада војника", додаје.

Сукоб је озваничен Резолуцијом Информбироа донетом 28. јуна 1948. године, на другом заседању ове организације, одржаном у главном граду Румуније, Букурешту.

Одржао се све до смрти Јосифа Висарионовича Стаљина 1953. године, а пратиле су га бројне диверзије на границама, шпијунаже, економска и политичка изолација Југославије, али и хапшења, прогони и затварања Титових политичких неистомишљеника.

Страсти су се смириле пар година касније, доласком новог лидера СССР-а Никите Хрушчова у Београд, а убрзо је и Информбиро престао да постоји.

Јосип против Јосифа

Већ у години оснивања Информбироа, 1947, појавиле су се прве искре будућег сукоба између руководства двеју комунистичких партија и најзначајних чланица Коминформа - Комунистичког информационог бироа.

Југославија је самостално доносила одлуке и повлачила поједине потезе у спољној и унутрашњој политици што је у испрва наизлазило на одобравање Москве.

Ипак, размишљајући о последицама које би могле да поремете однос са Западом, убрзо су Стаљина „забинуле самоуверене и непромишљене замисли југословенских руководилаца".

Уговор о пријатељству и узајамној помоћи са Албанијом из 1946. и Бледски споразуми Јосипа Броза Тита и вође бугарских комуниста Георгија Димитрова о економској и политичкој сарадњи из 1947. године, неки су од догађаја који су се испоставили као проблематични за Стаљина и Совјетски савез.

Није му било по вољи што се у овим битним договорима између балканских земаља заобилази Москва, а било их је још.

„Дошло је до прављења паралелног центра моћи, самосталности у одлучивању, што се најбоље види по питању подршке Грцима у грађанском рату, где је Југославија била највећи спонзор и подршка", објашњава Тимофејев.

Овај историчар додаје да је Југославија активно спроводила политику и према Италији, што се такође није поклапало са плановима СССР-а.

У августу 1946. године, југословенска авијација оборила је два америчка авиона која су повредила ваздушни простор изнад тадашње републике Словеније.

Напетости су смирене после договора Тита и тадашњег америчког амбасадора да се породицама погинулих америчких авијатичара исплати новчана одштета, а Американци су престали да надлећу Југославију у њеном ваздушном простору.

Совјетима је таква „жустро активна политика" Југославије сметала, посебно због тога што је морала да се концентрише на дешавања на „пограничној територији са Кином и Корејом".

„У таквим околностима било какво јаче таласање у Европи није било у интересу СССР и покушавали су што мирније и стабилније да одрже ситуацију", истиче Тимофејев.

Позиционирање Југославије као регионалног лидера и високи положај партије у Коминформу стечен, између осталог, и успесима током и после Другог светског рата, такође су изазивали негативне реакције совјетских комуниста.

„Тако долази до идеје о потреби за смену локалног руководства што је био нормалан процес у то време за земље под њиховом (совјетском) контролом.

„Ротација се спроводила на бруталан начин, нису знали за пензију и прелазак у научни институт него се фактички радило о политичким процесима", додаје Тимофејев.

Писма и Резолуција

Увод у раскол између Јосипа Броза Тита и Јосифа Висарионовича Стаљина, водећих личности совјетске и југословенске комунистичке партије, била је вишемесечна преписка.

У стварању садржаја писама учестовали су и њихови људи од поверења - Едвард Кардељ са југословнеске и Вјачеслав Молотовса совјетске стране.

У првом допису који је стигао из Москве 27. марта 1948, пише да је совјетско руководство упознато да „међу руководећим друговима у Југославији колају антисовјетски гласови".

Та „изјашњавања" говоре како се „Свесавезна комунистичка партија (бољшевика) - СКП (б) изрођава" и да у Совјетском Савезу влада „великодржавни шовинизам" и „тежња да економски заузме Југославију".

Као „сумњиви марксисти" посебно су истакнути Милован Ђилас, Светозар Вукмановић Темпо, Борис Кидрич и Александар Ранковић.

Уследио је одговор Политбироа КПЈ у коме су ове тврдње означене као „неистините и тенденциозне".

Размена писама је трајала све до маја 1948. када је у једном од последњих дописа упућеном Централном комитету КПЈ предложено да се о „совјетско-југословенским несугласицама" расправља на следећем заседању Информбироа.

Наредни, други састанак одржан је у јуну 1948. године у главном граду Румуније, Букурешту, али се нико од југословенских комуниста није појавио.

У таквој атмосфера, 28. јуна донета је чувена Резолуција Информбироа којом је Југославија искључена из ове организације.

Резолуцију је чинило неколико тачака у којима је, између осталог, критиковано одступање КПЈ од „марксистичко-лењинистичке политике", „спровођење непријатељске политике према Совјетском Савезу и СКП (б)", „напуштање позиције радничке класе" и умањивање улоге комунистичке партије на уштрб „Народног фронта" који обухвата различите слојеве друштва.

Такође је замерено и нагло доношење непромишљених закона, као и да у партији нема „унутрашње демократије", а ни „критике, ни самокритике".

Иако су многи сматрали да ће Тито поклекнути под притиском и отићи са чела партије и државе, то се није догодио.

„Тито није желео да буде промењен као румунска или мађарска елита јер се борио за власт у току бруталног партизанског рата и био је спреман на све да се избори за сопствени и живот људи око њега.

„И он је у тој борби победио јер је имао снажнији безбедносни апарат и потпуно је контролисао ситуацију", истиче Тимофејев.

Он наглашава да је и Титу и Стаљину, као прагматичним особама, најбитнија и највреднија ствар била власт.

Тимофејев додаје да је после овог расцепа дошло до потискивања Југославије из свих међународних организација које је контролисао СССР, као и до раскида свих унутрашњих и спољних аранжмана.

Реакција југословенских комуниста на избацивање из Информбироа дошла је већ крајем наредног месеца на Петом конгресу партије у Београду.

Тада је и званично потврђено фамозно „не" Стаљину.

Титоисти и стаљинисти

Југославија је остала препуштена сама себи, и у недељама које су уследиле, отпочео је период одмазде и обрачуна са неистомишљеницима.

У фељтону објављеном у црногорском листу „Дан" у марту 2008. Данијела Д. Поповић пише да се од 468.175 чланова и 51.612 кандидата за члана партије у Југославији, свега око 55.000 комуниста изјаснило за Резолуцију Информбироа.

Од тог броја је 2.616 било у руководећим органима, а 4.183 су били припадници Југословенске народне армије (ЈНА).

Политичка судбина такозваних „ибеовца" била је идентична - сви су искључени из партије.

Први који су изразили неслагање са овим потезима КПЈ, знатно раније, већ приликом размене писама између два руководства, били су тадашњи министри Сретен Жујовић и Андрија Хебранг.

Обојица су прво избачени из партије, а онда и ухапшени.

Хебранг се наводно обесио у београдском затвору Главњача, док је Жујовић после неколико година робије променио ставове и касније је поново примљен у партију.

Према писању Поповић, око 5.000 комуниста су постали политички емигранти, пребегавши у СССР и друге земље Источног блока, док је 16.312 комуниста завршило у затвору на Голом отоку.

Голи оток је острво у Јадранском мору, у Кварнерском заливу, на коме се налазио највећи логор за политичке затворенике, првенствено „ибеовце".

Један од најпознатијих „ибеоваца" који је изгубио живот, наводно у покушају пребегне за Румунију, био је први начелник генералштаба Југословенске армије Арсо Јовановић.

Са њим су покушали да побегну и пуковник Владо Дапчевић и генерал Бранко Петричевић. Обојица су ухапшени и послати на Голи оток.

Ухапшени „ибеовци" су заправо могли, наводи професор Тимофејев, да се сврстају у две неједнаке групе.

„Већи део њих су биле присталице СССР, али рећи да ,хапсимо просовјетске елементе' не би било баш добро не само за спољну, него и за унутрашњу политику, па су зато добили обележје ибеовац.

„Други, незнатно мањи део, али исто значајан, биле су присталице комунистичких партија околних земаља, припадници националних мањина, углавном Албанци, али је било и Бугара и Мађара", објашњава историчар.

Позивајући се на отворене архиве из тог периода, Тимофејев каже да је у процентуалном односу у првој деценији после Другог светског рата у СССР било „мање осуђених, стрељаних и затворених" него у Југославији.

„Режим Тита тада није био хуманији или блажи од стаљинистичког режима, то су била два клона, два близанца", објашњава историчар.

Он оцењује да је послератни устав Југославије био копија „стаљинистичког устава".

„То је била борба два снажна карактера, али није била борба демократије против тоталитаризма."

Наглашава да је можда чак и Титов режим био бруталнији јер је „Стаљинов систем увелико био изграђен и нису имали потребу да застрашују опозицију".

Према различитим подацима, највећи број „стаљиниста", како су још називали онe који су подржали Резолуцију Информбироа, био је у Србији, али у односу на број укупан становника у републици, процентуално су предњачили Црногорци.

Укидана су и поједина друштва у Југославији, под изговором да су „стаљинистичка", попут Српског културног друштва „Просвјета" из Хрватске чије је руководство ухапшено, наводи Тимофејев.

Додаје да је посебан вид репресије претрпела и руска емиграција.

Истовремено је на Југославију вршен притисак на међународном плану, посебно из Совјетског Савеза.

„Као што Југославија није хтела да каже да хапси и тамничи присталице СССР-а, тако ни они нису хтели да кажу да врше притисак на Југославију због империјалних разлога, што је чињеница, него су тврдили да то је масовни став међународне комунистичке јавности", истиче Тимофејев.

СССР и друге земље Источног блока увеле су економску блокаду Југославији, а прекинуте су политичке, дипломатске и културне везе.

Појачана је била и пропаганда југословенске комунистичке емиграције из иностранства против Тита и КПЈ.

У непосредној околини се и звецкало оружјем.

„У говору на четвртом заседању Генералне скупштине Уједињених нација, Едвард Kардељ је изнео да је само у периоду од 1. јула 1948. до 1. септембра 1949. године било регистровано 219 оружаних инцидената", пише у тексту Данијеле Д. Поповић.

Од 1949. до 1952. године, наводи ауторка, било је више од 5.000 оружаних инцидената.

Шта је Информбиро?

Комунистички информациони биро - Коминформ, познатији као Информбиро, основан је у Пољској у октобру 1947. године, на Стаљинову иницијативу.

Чланице су биле комунистичке партије Совјетског Савеза, Југославије, Мађарске, Пољске, Чехословачке, Румуније, Бугарске, Француске и Италије.

Информбиро је представљао својеврсног наследника Коминтерне - Треће интернационале, распуштене четири године раније током Другог светског рата.

„Формирањем те организације долази до поновног покушаја враћања Коминтерне, иако није био основан са циљем информисања него, реално гледано, због координације делатности", објашњава Тимофејев.

Први званичан састанак овог савеза комунистичких земаља одржан је у децембру 1947. у Београду, где се испрва и налазило седиште Коминформа.

Оснивање Информбироа доводи се у везу са доктрином тадашњег америчког председника Харија Трумана и, пре свега, економским крилом тадашње америчке политике - Маршаловим планом.

Бојазан да би се комунизам и совјетски утицај могао проширити, поред земаља Источног блока, и на Турску и Грчку натерала је Трумана да марта 1947. представи његову доктрину.

Труман је обећао је да ће свака земља која се успротиви комунизму добити помоћ САД.

Тако су Грчка и Турска су од Трумана добиле 400 милиона долара.

Неколико месеци касније, на лето, ангажовао је генерала Џорџа Маршала који је осмислио план да се европским земљама понуди новац за опоравак од Другог светског рата и одбацивање комунизма.

Маршалов план је изискивао много новца - више од 12 милијарди долара - утрошеног на оздрављење привреде западних земаља и умањење могућности да комунизам продре до њих, као што је то могао да буде случај са Француском и Италијом.

Совјетски Савез је овај план назвао „долар империјализмом" и одговорио забраном земљама Источног блока да се пријаве за помоћ.

Убрзо је основан Коминформ, а потом, и Савез за узајамну економску помоћ (СЕВ) као антитеза Маршаловом плану.

Тако су обе стране у Хладном рату на неки начин покушавале да купе подршку европских држава.

До распуштања Инфромбироа 1956. године, одржана су још два заседања - у јуну 1948. године у Букурешту, новом седишту савеза, када је донета чувена Резолуција, и последње окупљање у Будимпешти у новембру 1949.

И у Будимпешти је усвојена друга резолуција у којој је такође критиковано југословенско руководство.

Досвидања

Стаљин је умро 5. марта 1953. године, а Информбиро је званично престао да постоји 17. априла 1956. године.

Претходило му је помирење новог совјетског руководства на челу са Никитом Хрушчовим, и старог југословенског, са незаменљивим Титом.

Хрушчов је у Београд дошао 26. маја 1955. године.

„Један од тих корака ка помирењу је било гашење активности Информбироа који је ударао све таламбасе у том смеру, више није могао без неког губитка за сопствени ауторитет да промени правац", наводи Тимофејев.

Иако је нови лидер Совјетског Савеза озваничио крај раскола, Тимофејев тврди да је зачетник идеје о „стишавању страсти" био Лаврентиј Берија, несуђени Стаљинов наследник, кога су неколико месеци по његовој смрти стрељали партијски другови.

Годину дана пре распуштања Коминформа основан је Варшавски пакт - кровна војно-политичка организација Источног блока као, између осталог, одговор на улазак Немачке у НАТО.

„После тога фактички одсуствује било каква потреба за постојање неке паралелне структуре.

„За координацију комунистичких партија унутар совјетског блока у Европи довољан је новоформирани Варшавски пакт, а за стварање међународних праваца постојање неких додатних самосталних, билатералних договора", закључује историчар.

Југославија је убрзо покренула политику несврстаности и до краја постојања почетком 1990-их, ова социјалистичка федерација није приступила ни једном војном пакту, залажући се за такозвану политику мирољубиве коегзистенције.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]